nedelja, maj 26, 2019

Ko bira predsednika vlade Srbije

U Srbiji se skoro tačno zna ko je i na koji način došao na vlast i ko stoji iza predloga svakog od ministara i državnih sekretara. Skoro bez srama se javno plasiraju interesi pojedinih vodećih zemalja EU i NATO.

 

 

 

***

 

Ovo pitanje je nažalost prisutno dugo vremena i u drugim državama na Balkanu. Čak ni najveće sile kojima su „puna usta demokratije“ imaju problema sa demokratskim izborima i formiranjem vlasti. To se najbolje videlo u SAD i u Francuskoj.

Nakon razbijanja bivše SFRJ i „demokratske tranzicije“ država na Balkanu sve je očigledniji proces stranog mešanja velikih sila sa Zapada i njihovih obaveštajnih službi u izborni proces, pre svega u toku kampanje, a potom i u toku konstituisanja izborne vlasti. To je poslednjih godina naročito karakteristično za Hrvatsku, Albaniju, Crnu Goru, Makedoniju a ubrzo ćemo videti i u Srbiji sa kojom značajnošću Zapad utiče na konstituisanje izvršne vlasti, pre svega na izbor predsednika vlade.

Sve više indikatora ukazuje na trend da su izbori jedna farsa demokratije u „neokolonijalnim državama“ ili državama bez realne moći, odnosno „fiktivnim državama“.

Kada izbori prođu onda partijske vrhuške dobijaju signale iz inostranstva koji je to „ekspert“ poželjan za premijera ili predsednika vlade, kao i neki ministri za ključne resore. U prošlim vladama u Srbiji prodefilovali su mnogi vajni eksperti, obično činovnici, savetnici ili konsultanti iz Svetske banke ili Međunarodnog monetarnog fonda. Ti „eksperti“ su završili prestižne koledže u Britaniji ili SAD i imaju „neodoljivu želju da pomognu svojoj državi“. Ispostavi se surova istina da su tu funkciju prihvatili po nečijem zadatku i za račun lične koristi. Sa tih funkcija odlazili su znatno bogatiji od male „ministarske plate“. Narod za njih obično prvi put čuje kad postanu ministri ili premijeri. Posebno je bila nesretna situacija u Hrvatskoj sa prošlom i aktuelnom vladom, gde narod u izbornom procesu nije znao da će mu to biti vlast. To je privid demokratije i izbora u malim i skoro „neokolonijalnim državama“ u Evropi, gde EU i NATO nastoje da sve drže pod svojim nadzorom, kroz angažovanje ljudi od „poverenja“.

I dalje je izražena praksa da se pod spoljnim uticajem određuje veliki broj ministara i drugih rukovodilaca na ključne pozicije u državi. Većinom su to mladi ljudi bez profesionalnog iskustva i ugleda, sa kojima se može manipulisati. Mnogima od njih ministarske pozicije, mesta predsednika parlamenata bile su „prva radna mesta ili zaposlenja“, nakon završenih fakulteta. Duga bi bila lista takvih primera u regionu, posebno u Srbiji. Dakle, jedan deo ministara, državnih sekretara i drugih rukovodilaca u državnoj upravi dođe po osnovu „političke podobnosti i preporuke“ a drugi deo po dođe po osnovu „stranih preporuka i uticaja“.

Nažalost, često su takvi rukovodioci preporučeni od stranih vlada i obaveštajnih službi a pred narodom se takva nestranačka rešenja pravdaju stepenom „demokratičnosti“ vlasti i da „vlast i državne funkcije“ nisu partijski plen. Na taj način, po osnovu dva naopaka kriterijuma dolaze ministri pa i predsednici vlada, koji nemaju suštinsku podršku naroda, posebno ne za strateške odluke na nivou države. Oni postaju sve više otuđeni od naroda i sprovode smernice i generalnu politiku država koje su najznačajnije uticale na formiranje i sastav vlade. U Srbiji se skoro tačno zna ko je i na koji način došao na vlast i ko stoji iza predloga svakog od ministara i državnih sekretara. Skoro bez srama se javno plasiraju interesi pojedinih vodećih zemalja EU i NATO.

Često simbolični postupci bez ijedne reči govore o strategiji i potezima pojedinih političara. Tako je predsednik Srbije Aleksandar Vučić vratio zastavu Evropske unije u zgradu Predsedništva Srbije i to je jedan od prvih poteza koji je povukao.

 

U Predsedništvu Srbije, uz srpsku, ponovo je postavljena i zastava EU i to nekoliko godina pošto ju je iz Andrićevog venca izneo tadašnji predsednik Tomislav Nikolić. Kako je moguće da se u ovoj državi u zvanične prostorije postavlja zastava nekakve nadnacionalne organizacije, a da to nije zasnovano na volji naroda. Imam osećaj da će se na isti način posle nekog vremena uneti i zastava NATO pakta. Posle toga bi na red došli „zvanični razgovori“ sa zvaničnicima lažne države Kosovo. Dobro bi bilo da se prekine sa praksom privatizacije državnih funkcija i nezakonitim ponašanjem. Logično bi i zakonito bilo da se unese zastava EU ako Srbija postane član te organizacije. Ali na sreću neće, jer je put u tu organizaciju „kontaminiran“ i zaprečen zahtevima da Srbija proda dušu i izda Kosovo. Na to narod Srbije nikada neće pristati.

Zastava EU prvi put je uneta u ovaj objekat 2. marta 2012, kada je obeleženo dobijanje statusa kandidata Srbije za članstvo u Uniji. Na taj način Srbija je stekla pravo da koristi pojedine simbole Brisela – kako su nam to pojašnjavali i pravdali političari. Osim na Andrićevom vencu, tada je zastava EU okačena i na zgrade Vlade Srbije, Skupštine Srbije i Skupštinu grada Beograda.

Kako se navodi na sajtu EU, pored toga što predstavlja evropski savez država, zastava Unije ima i šire značenje – simbol je jedinstva i identiteta Evrope. Krug koji čine zlatne zvezdice predstavljaju „solidarnost i harmoniju među narodima Evrope“. Stvarnost je potpuno danas drugačija od iskazanih opredeljenja. EU nije Evropa. Ona je danas postala izvor problema i podele Evrope, a ne instrument za rešavanje protivrečnosti. Evropa postaje sve manje srećno i poželjno mesto za život. Tome je u mnogome doprinela sve agresivnija politika vodećih država EU, koje se bez dostojanstva odnose prema manjim državama i narodima.

Strani ambasadori su često zvezde naslovnih strana dnevnih novina i nastoje da „vaspitavaju Srbiju“. Svako ko se usprotivi željama „velikog brata“ jeste problem koji medijskom propagandom može biti etiketiran a potom i satanizovan.

„Ali u nesrećnoj zemlji, kakva je naša, ispostavlja se da su glavne zvezde ambasadori drugih zemalja, koji slobodno i raznovrsno, a najčešće i uz gromoglasni aplauz ovdašnje javnosti, uređuju naša posla. I to se ovde smatra normalnim – da strane diplomate budu na naslovnim stranama, da daju intervjue, da budu glavne zvezde ne samo na političkim skupovima i na zvaničnim političkim sastajanjima, nego i na premijerama, koncertima i izložbama. Možda, doduše, ovi koje šalju u ovu našu malu Srbiju mnogo vole i umetnost, i kafane i demokratiju, a i ovdašnje medije, možda im je važno da postanu slavni i bitni, ako nigde drugde, onda bar ovde, gde se slava i bitnost mere količinom bliceva koji sevaju ka vašem licu i kvadratnim centimetrima prostora koje nečija persona zauzima na novinskoj hartiji. I, njima se nema šta zameriti, jer ti ljudi samo izlaze u susret nama, susretljivim domaćinima.“

Od„Petooktobarske revolucije“ 2000.godine pa do danas Srbijom se nažalost u velikoj meri upravlja iz centara moći na Zapadu, pre svega SAD, Nemačke i Velike Britanije. Njihovi „đaci“ su zauzimali ključne pozicije u državi, tako da se pouzdano može govoriti o velikoj zavisnosti i neokolonijalnom položaju Srbije. Otud se u govorima političara od 2000. godine, i pored otimanja i okupacije Kosova i Metohije, nezaobilazno veliča taj nerazuman odnos kroz sintagmu „evropski put nema alternativu“.

Govoreći na Međunarodnom ekonomskom forumu u Sankt Peterburgu, Putin je izneo zapažanja da je nedavni ispad Angele Merkel o tome da više ne mogu da se oslone na SAD „bio izraz njene ogorčenosti zbog ograničenog suvereniteta.“ Merkelova možda uživa u tome da njene telefone prisluškuju njeni „saveznici“ u Vašingtonu, ali Putin uopšte nije impresioniran: „Nema mnogo zemalja u svetu koje uživaju privilegiju suvereniteta. Ja ne želim nikoga da uvredim, ali ono što je gospođa Merkel izjavila je izraz njene ogorčenosti zbog ograničenog suvereniteta. Uveravam vas u to, šta god da ona kaže kasnije. U okviru vojno-političkih saveza, to je ograničeno zvaničnim uslovima. Utvrđeno je šta je dozvoljeno, a šta ne. A u praksi je to još oštrije. Ne smete uraditi ništa što nije dozvoljeno. A ko daje tu dozvolu? Rukovodstvo. A gde je to rukovodstvo? Daleko, preko okeana, u Americi.“

Ovo je briljantna ocena odnosa centara moći danas na Zapadu i podaničke uloge i odnosa prema Americi. Ako je Nemačka u takvom položaju prema SAD, onda je sasvim jasno gde je Srbija kada veliča svoje veze sa Zapadom. Ona je u višestrukim kandžama velikih i manjih centara moći Zapada. Deo suvereniteta i samostalnosti koja se ispoljava u Srbiji danas jeste rezultat nacionalnog duha i svesti naroda i bojazni dela političara na vlasti da javno saopšte ono što zaista misle i o tome i kakve naloge dobijaju iz inostranstva.

Posle zločinca Tonija Blera, u ulozi savetnika predsednika vlade Republike Srbije, na pojedinim medijima su donete vesti da je njegova buduća savetnica Ketrin Ešton i da se zbog toga nenadano pojavila u Beogradu (5. jula 2017.). I to je jedan od indikatora ko bi mogao da bude novi mandatar i kakav bi bio karakter te nove vlade.

Vučić je 30. maja kazao da ima u vidu tri kandidata za svog naslednika na mestu premijera: „Jedna opcija je neko iz SNS. Jedna opcija je SPS, odnosno Ivica Dačić. Sa njima smo izgradili dobre odnose poverenja. Zahvalan sam im na podršci. I može da bude neko ko nije član nijedne stranke. I, u tom smislu, imam tri kandidata u glavi“ – rekao je Vučić na TV Pink.

Većina građana Srbije shvata da je procedura razgovora sa predstavnicima parlamentarnih stranaka više formalna i proceduralna stvar, jer Vučić odavno u suštini zna kome će dati mandat.Sve ostalo je „medijska predstava“ za uveseljavanje naroda. Mnogi indikatori ukazuju na to da je budući premijer izabran od „drugih“ a na njemu je da to obrazloži i objasni narodu. Taj budući predsednik ili predsednica vlade verovatno je predložen(a) od strane administracije vodećih sila EU i NATO. Predsednik Srbije Aleksandar Vučić je za narod ostavio otvorene tri opcije, ali samo on zna da prva opcija neće biti njegov izbor.

„Predsednik Srbije Aleksandar Vučić istakao je večeras, posle prvog dana konsultacija sa strankama i izbornim listama, da je bio iznenađen stavovima koje je iznela njegova Srpska napredna stranka.“

Verovatno će Vučić pod pritiscima Zapada izabrati „eksperta“ za predsednika vlade Srbije. To znači da će odustati od toga da poveri mandat Ivici Dačiću ili predstavniku njegovog SNS-a, najbrojnije partije koja ga je i dovela na mesto presednika sa drugim koalicionim partijama.

Ana Brnabić je verovatno predlog Zapada i pitanje je da li će Aleksandar Vučić smoći snage da se odupre tom pritisku.

Rođena je 28.09.1975. godine u Beogradu. Srednju školu završila je 1994. godine. Nakon srednje škole odlazi u Sjedinjene Američke Države, na univerzitet u državi Mičigen. Nakon fakulteta završava master studije u Engleskoj i stiče MBA diplomu iz marketinga. Tokom studija u Londonu radila je za „Srpski informacioni centar“ na poziciji administratora i osobe zadužene za odnose sa javnošću. Samom centru je glavni zadatak bio da “ …održava kontakt i interakciju između reformistički nastrojenih stranaka u Srbiji sa civilnim medijima u Velikoj Britaniji.“ 2002. godine nakon master studija vraća se u Srbiju i počinje da radi kao službenik za odnose sa javnošću na Programima za agrarni razvoj Srbije, koje je tada finansirala EU. Nakon dva meseca, prelazi u USAID gde radi na raznim projektima ove organizacije u Srbiji. Tokom 2011. prelazi u američku kompaniju za razvoj vetroelektrana „Continental Wind Serbia“. Već 2013. postala je direktor te kompanije. 2016. godine postala je ministar državne uprave i lokalne samouprave u vladi Republike Srbije.

Aleksandar Vučić predložio je Anu Brnabić za ministarku državne uprave i lokalne samouprave verovatno po nečijem predlogu sa Zapada. U javnosti tada u prvi plan izbila je njena seksualna orijentacija, pa su čak i svetski mediji javili da je to „apsolutna novina u konzervativnoj balkanskoj zemlji“. Njen izbor naišao je na odobravanje gej populacije u Srbiji. Prema ocenama brojnih medija na Zapadu to je pokazalo „privrženost Srbije evropskim vrednostima“. U javnosti, međutim, Ana Brnabić postala je poznata još ranije kao akter afere „prisluškivanje“. Ana Brnabić je u jeku te afere bila direktor „Continental Wind-a“. Na zajedničkoj konferenciji sa Nikolom Petrovićem, direktorom EMS-a, Brnabićeva je podnela ostavku na tu funkciju. Kako je tada objasnila, to je učinila jer se većina u rukovodstvu firme nije složila s njenom namerom da izađe u javnost. Brnabićeva je ipak ostala u kompaniji. Takođe, Ana Brnabić je i član je beogradske tink-tenk organizacije „Ist vest bridž“, čija je članica i ministarka Zorana Mihajlović. Rukovodstvo ove organizacije je u srpskoj grupi Trilateralne komisije.

Kroz izjave u dnevnoj štampi očigledno je da je Ana Brnabić svesna svoje pozicije. Prema njenim rečima, Srbija ima svoj put, a to je EU, pri čemu zemlja ima sve bolju saradnju sa Kinom, tradicionalno prijateljstvo s Rusijom, kao i početke sve značajnije saradnje s Indijom. „Tu je i veliko prijateljstvo, pa čak i lično i na više nivoa sa Ujedinjenim Arapskim Emiratima. Jačanje odnosa sa SAD je sastavni deo našeg puta“, rekla je Ana Brnabić. „Moguće da sam ja u ovom trenutku u igri kao jedno od imena, ali žene su ovoj vladi pokazale koliko su spremne da vode svoje resore i vladu“, dodala je Brnabić, verovatno misleći na sebe i Zoranu Mihajlović. I jedna i druga su medijski promovisane u kontinuitetu, i to ne slučajno, jer je uređivačka politika većine medija u Srbiji pod uticajem Zapada.

Aleksandar Vučić je suštinski potpuno isključio mogućnost da Dačić nasledi njegovu fotelju. Dačića ne želi Zapad iz viže razloga, prvenstveno što smatra da im nije potpuno pouzdan oko završne faze otimanja Kosova i Metohije i zbog potrebe postepenog odvajanja Srbije od Rusije. O tome Aleksandar Vučić ne govori, ali ubrzo će se to videti po izboru mandatara.

Pored političara u medijsku pripremu izbora mandatara i nove Vlade uključili su se pojedinci iz akademske zajednice, koji svojom retorikom i analizama „pripremaju“ javnost za rešenja koja će doneti Aleksandar Vučić. Karakteristično je viđenje prof. dr Zorana Stojiljkovića sa Fakulteta političkih nauka u Beogradu: „Onaj ko odlučuje mora da ima hrabrost da, ako pred sobom ima osobu koja ima ozbiljan kapacitet, načini potreban korak napred. Ne treba da podilazimo aktuelnom stanju duha, ne treba da robujemo stereotipima. Ako bismo se time rukovodili, u svemu bismo morali da biramo prosek, Vladu onda treba da vodi neko ko ima sumnjivu višu školu, a i poslanici bi trebalo da prate taj prosek.“ Uočljivo je da pod plaštom akademske autonomije pojedini profesori, kao obični analitičari, iskazuju stavove u formi političke podobnosti.

Voleo bih da grešim u svojoj analizi, ali znam da je Zapad preduzeo sve da progura svog kandidata, jer im je to izuzetno bitno, kako bi imali potpunu sigurnost u procesu ostvarivanja interesa na tzv. Zapadnom Balkanu, pre svega oko suštinskog priznavanja lažne države Kosovo, regulisanja pitanja BiH, potiskivanja ruskog uticaja sa srpskog etničkog prostora i daljeg pohoda na Istok.

(General-major u penziji prof. Dr Mitar Kovač)


Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*