субота, август 19, 2017

Манипулативне стратегије бриселског процеса

Ово су главне манипулативне стратегије које су коришћене као саставни део мењања односа и свести српског становништва према новој косметској „реалности“. Оне су биле праћене и са неколико помоћних, али исто тако значајних манипулативних техника као што су метод замене теза, коришћење кључних речи, време саопштавања договореног и неких других.

 

Manipulativne strategije briselskog procesa

 

 

Евидентно је да српски властодршци свесно и по унапред припремљеном плану учествују у дефинитивном издвајању Косова из Србије, као и да су том процесу дали највећи могући импулс убрзања. Такође, може се уочити и да је  предаја Космета једина тачка пуне политичке сагласности владајућег тројца будући да се око свега осталог често чују дисонантни тонови, а од шутирања испод стола премијера и првог потпредседника звечи не само Влада већ и читава таблоизирана Србија.

Та сагласност у предаји Космета као и брзина којом се догађаји одвијају јасно указује да нема говора о аутохтоним политичким дешавањима већ о припремљеном сценарију који реализује договоре постигнуте, вероватно, пре него ли су Вучић, Николић и Дачић преузели власт. Уосталом, њихови западни налогодавци и не крију да је спремност на издају садашње власти једини разлог због кога не дозвољавају изборе и преконпоновање политичке сцене у Србији.

Овде се јасно препознаје омиљени метод који креатори глобалистичких процеса користе у прекрајању света – договор са „елитом“. Одабрани добијају власт и све полуге државне и друштвене моћи, као и привилегије које уз то иду, а за узврат заступају интересе „Империје“ представљајући их као интересе сопственог народа, односно бирача. На тај начин они свесно постају прокуратори, односно намесници, народу понекад невидљивих, али увек препознатљивих сила, и како би свој прљави задатак обавили прибегавају разним облицима манипулација, од медијских до изборних.

У том контексту ваља посматрати дешавања са Србијом од оне честитке Ван Ромпеја Николићу на пола изборног дана, преко Дачићевог окретања леђа Тадићу, до Бриселског споразума и с њим у вези покушаја да се косметски Срби, против своје воље и сваког државног интереса, утерају у изборни процес косовске квази-државе.

Будући да воља српских властодржаца за одрицање није била спорна смисао онога што називамо Бриселским процесом нија био никакав договор Дачића и Тачија, већ сложена манипулативна операција чији је циљ био припрема српске јавности да отимање дела своје територије прихвати као нешто не само неминовно већ и корисно.

Креатори ове операције, наравно, нису били српски самозвани стручњаци за обликовање јавног мњења, већ испоставе главне глобалистичке лабораторије за манипулације свешћу, „Тависток-Института“, у Будимпешти и Бриселу. Оне су, координисане централом у Лондону, осмислиле читав процес, који је вођен у складу са одређеним правилима манипулације масама која карактеришу савремене глобалистичке процесе а спој су метода заснованих на постулатима Јунгове психологије несвесног, најновијих достигнућа у коришћењу маркетиншких техника за обликовање свести кроз промоцију идеја и неизбежне злоуопотребе медија.

Та правила или како их глобалисти називају „стратегије“ нису непозната, а најчешће коришћена објавио је познати анти-глобалиста Ноам Чомски као „Десет стратегија у манипулацијима становништвом“, мада ваља истаћи да њих у оперативној употреби има знатно више.

Свакако је занимљиво сагледати које су се од ових стратегија манипулације користиле током трајања манипулативног пројекта званог Бриселски процес, као и оне које се користе у приморавању Срба да изађу на Тачијеве изборе.


Представљање (пројекција) проблема
– Ово је обично прва фаза која представља почетак и темељ сваког манипулативног пројекта, а њена суштина је да се кроз интензивну медијску кампању проблем и циљеви предстојећег деловања јавности представе на начин који највише одговара унапред задатом циљу. У овој фази циљ се не саопштава отворено, већ се само назначује као проблем чије је решавање неопходно за општу добробит, али интензивна кампања иде на то да  у свести обичних људи поништи, потисне или релативизује сваку реалност која смета остварењу задатог циља.

У случају предаје Космета ова фаза имала је две подфазе.

Прву је повео председник Томислав Николић, непосредно након инагурације, када је наизглед самостално, без видљивих спољних притисака и супротно ономе што је обећавао у кампањи, не само прихватио катастрофалне резултате преговора Тадићевог режима са косовским пара-институцијама, него и иницирао дизање преговора на виши преговарачки ниво, а затим и именовао премијера земље за ову улогу (што, сходно уставном уређењу, није „виши“, већ „највиши“ преговарачки ниво), чиме је практично отворио врата за дизање техничких преговора на ниво међудржавних.

У другом делу ове фазе, чији је носилац био Ивица Дачић, промовисана је и идеја о неопходности коначног решења косовског конфликта, као и најава одрицања од државног суверенитета зарад, наводно, истицања у први план животних интереса Срба у покрајини (као да се те две ствари искључују), чиме је практичнпо постављен оквир у коме се кретао читав ток бриселске представе.


У овој фази из медија су избачене сви изрази који су означавали или само подразумевали суверенитет Србије над својом јужном покрајином, а уведени су термини „реал политика“ и „уважавање стања на терену“.

Ако пројекат изласка на Тачијеве изборе посматрамо као засебну целину, односно подпројекат бриселске манипулације (а овде ћемо га тако посматрати), онда ћемо констатовати да је ову фазу требало да изнесе Милован Дрецун, који се показао крајње лошим персоналним решењем за ову улогу. Очигледно скромнијег интелектуалног потенцијала него што се мислило Дрецун је импровизовао и у овој фази убацио елементе онога што долази касније, па је уместо расплињавања српског бирачког тела дошло до његовог хомогенизовања. Такође је, у пар наврата, својим приступом испадао смешан, посебно када би се за скупштинском говорницом или живим емисијама нашао насупрот професора Самарџића из ДСС-а.

Иако је Дрецуну брзо смањена минутажа на медијима а Вулин покрио и тај простор, ток политичке логике процеса је изгубљен па се он замењује отвореним притисцима и уценама косметских Срба и нелегалним уплитањем владе (распуштање „непослушних“ општина) што је мач са две оштрице и сигурно није била намера на почетку.

Преусмеравање пажње – За ову стратегију бира се оно што, у датом тренутку, најуспешније одвлачи пажњу бирачког тела, а у нашем случају била је то борба против корупције, коју је наизглед одлучно повео Александар Вучић, главни носилац ове манипулативне стратегије током бриселске предаје Космета.

Неспорна је чињеница да се комплетан Бриселски процес одвијао у медијској сенци масовних хапшења за корупционашке афере и финансијске малверзације. Нема ни једног уступка који је у Бриселу учинила српска страна, а било их је доста, да није био медијски тотално потиснут хапшењем познатих политичких и привредних личности везаних за бившу власт.

Пред саму финализацију бриселске приче у жижи јавности појавила се и фамозна Пајтићева Декларација, која је одједном тежиште интересовања пребацила на војвођански сепаратизам, а онима који се одричу Космета омогућила да се представе као чврсти борци за националне интересе.

Преусмеравање пажње саставни је део и посла које српске власти обављају током промоције Тачијевих избора. Носилац, поново, Александар Вучић који сменом Ђиласа и поновним прозивањем Мишковића отвара жаришта које ће по потреби букнути крајем октобра, или непосредно након завршетка косовских избора почетком новембра, ако буде потребно злоупотребом фиктивних гласова наводних избеглица одредити ток избора.

Саставни део преусмеравања пажње је и тотална затвореност електронских и штампаних режијских медија о активностима косметских Срба који се противе изборима, као и информације о притисцима и уценама којима их излажу Вулинови црнокошуљаши.

Поступност у саопштавању – Стратегија која се базира на психолошком постулату да свест појединца нове „реалности“, ако су оне битно другачије од старих, много брже и лакше прихвата ако се оне саопштавају поступно, односно фазно. Иако се он оквирно утврђује на почетку, стварни број фаза одређује супер-визор пројекта у складу са његовим током. Управо је овај принцип условио да бриселска представа има десет чинова, иако је са аспекта учесника и један био сасвим довољан. Главну улогу овде је имао Ивица Дачић својим изјавама у којима је, наизглед случајно или неопрезно, најављивао уступке који предстоје, или порицао оне које је договорио, па онда своје речи релативизовао или демантовао, да би се после извесног времена десило управо оно што је првобитно рекао. (Сетимо се, на пример, како је Дачић као узгред поменуо „косовску столицу у ОУН“, да би касније тврдио како се ова тема изненада нашла на столу).

Што се тиче косовских избора у реализацији ове стратегије укључени су сви  највиши руководиоци земље, па су њихове изјаве од тога да ће држава подржати сваку одлуку свог народа постепено еволуирале у ултимативни тон којим су Срби са Космета дочекани на састанку са „јединственим државним врхом“ који је водио председник Николић.

Одлагање примене договорених решења – Стратегија која се често прожима са горе наведеном, а предпоставља да се након прихватања видљиво лошијих решења од постојећих њихова примена неко време одлаже, а наводне заслуге за то приписују се управо ономе ко је негативно решење договорио. У Бриселском процесу имали смо га, рецимо, код инплеметације границе када је Дачић, добивши сагласност Брисела за исвесно одлагање споразума о наплати царина, отворено лагао грађане са севера Космета да наплате царине, па дакле ни границе, неће ни бити, а медији његове изјаве агресивно промовисали.

У новије време ову стратегију имамо код договора око телекомуникација и енергетике где се предвиђа да пуна примена почне од 2015. када ће се мало ко и сећати како је, рецимо, Косово добило свој позивни број.

Ширење страха
– Ова стратегија (принцип) саставни је део свих пројеката масовне манипулације и подразумева распиривање страха код просечног грађанина од последица неостваривања онога што је дефинисано као задатак на почетку манипулације (прва стратегија). Форма у којој се то чини, као и интензитет, зависе од конкретног циља, односно од мишљења или стања свести које се „напада“.

menjanje svesti 5...

Оперативно спровођење ове стратегије, у косовској манипулацији, преузео је Александар Вучић, који очигледно ужива у ширењу апокалиптичних визија.Током трајања тзв. „бриселских преговора“ Вучић је у више наврата истицао да без договора са Бриселом и наставка европског пута неће бити услова за исплату пензија и плата у јавном сектору, чиме је као циљну групу „напао“ највећи део популације Србије, а осталима је предочио немогућност било каквог развоја и напретка земље. Како се бриселска представа ближила крају његово сејање дефетизма било је све изразитије, а посебно се интензивирало након осме рунде када је изрекао језиву поруку „тресем се од страха због будућности Србије“ стављајући је у контекст неопходности прихватања било каквог решења које није отворено понижење.

У том контексту треба посматрати и интензивно коришћење злокобне речи „ултиматум“ између седме и девете рунде „преговора“, иако оно што је Брисел тражио није имало ни форму, ни садржај ултиматума.

Вучић је носилац ове стратегије и у припреми јавности у Србији да прихвати отворено лобирање српских власти за излазак на косовске изборе. Његове црне визије о могућем хаосу, људима који упадају у продавнице, гладнима и болеснима, које износи као да није део владајућег естаблишмента који има одговорност за функционисање државе, пласиране у овом тренутку део су ове манипулативне стратегије.


Према самим косметским Србима спроводе се много директније форме ширења страха, а носилац је Александар Вулин. Овде се поред ширења разних црних сценарија у случају неизласка на изборе иде и на најдиректније претње и уцене према становништву, попут оних да ће грађани остати без струје, да неће бити изграђен започети водовод и сл., а атмосфера страха се појачава и

FoNet-SNS-MITING

 

таквим детаљима као што је злослутна црна гардероба Александра Вулина и његових сарадника, често и са државним обележијима.

Минимизирање сопствених могућности и значаја – Манипулативна стратегија која увек прати „притисак страхом“ јер су комплементи и сигурно је да ће бити у оптицају још дуго времена као један од разлога за прихватање Бриселског споразума и понашања српских власти према косметским Србима у његовој имплементацији. Ма колико ови аргументи изгледали уверљиви увек треба узимати у обзир да нам их наводе они који својом про-европском идеологијом владају нама већ 13 година и да је стање у коме се данас налазимо, по том основу, убедљиво лошије него када је Милошевић одлазио. При томе садашњи српски властодршци не нуде никакве гаранције да ће бити другачије ни после предаје Космета. Напротив!


Стварање и усмеравање осећаја кривице
– Србија је овој манипулацији константно изложена практично од пето-октобарског пуча, а њени носиоци, у земљи, су бројне НВО и тзв. слободни интелектуалци, као и поједине политичке странке евро-атлантских усмерења. Циљ је развити код појединца односно заједнице осећај кривице за оно што им се дешава и представити прихватање новог циља (у овом случају независног Косова) као неопходност и искупљење, односно последицу прошлих догађања.

Са аспекта власти носиоци ове стратегије током бриселског процеса били су Александар Вучић и Ивица Дачић. Они су узроке своје политике одрицања од Космета тражили у грешкама Милошевићевог и Тадићевог режима, али и целокупне српске историје коју проглашавају за штетну и губитничку.


Ова манипулативна стратегија се посебно активно користи и као део притиска на косметске Србе чија се борба за останак у сопственој држави, без икаквог реалног основа, представља као претња европском путу Србије, угрожавање интереса државе и разарање целокупног националног бића.

Мудрим деловањем вођа Срба са севера Космета ефекти ове стратегије умногоме су обесмишљени, мада је она и даље присутна.

Коришћење дечијег језика – ефектна је метода пласирања идеја која се често користи у промотивним кампањама свих врста јер, ма како то необично звучало, смањује критичку свест слушаоца, а суштина јој је да се у обраћању користе једноставни изрази и примери толико наивно очигледни да код појединца паралишу или значајно успоравају процес критичног мишљења. У овом случају, наравно модификовано у склопу циља, користи је углавном Дачић, па тако и треба посматрати његове иступе „Ако је Косово наше зашто не држимо седницу владе у Приштини“ и сличне којих је било на десетине током бриселског процеса и кампање за излазак на шиптарске изборе.

Ово су главне манипулативне стратегије које су коришћене као саставни део мењања односа и свести српског становништва према новој косметској „реалности“. Оне су биле праћене и са неколико помоћних, али исто тако значајних манипулативних техника као што су метод замене теза, коришћење кључних речи, време саопштавања договореног и неких других.

Оно што је битно јесте да су српски властодршци наведене манипулативне стратегије спроводили и спроводе свесно знајући шта им је циљ и какве ће последице из тога произаћи по државу и националне интересе.

 

( Драган Милашиновић )

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*