недеља, септембар 24, 2017

Митови транзиције и страна (у)лагања

Страна улагања нису никакве инвестиције већ се пре могу назвати страна лагања. Мултинационалне  корпорације нису никакве хуманитарне организације, већ је њихов циљ максимализација профита. Да би оне  дошле, прво морате да уништите сопствену привреду и изложите је незаштићену нелојалној конкуренцији.

 

tranzicija...

 

 

Шта све човек не може данас да прочита у новинама. У недељном броју новосадског „Дневника“, који  је од некадашњег Пајтићевог постао Вучићев билтен, појавише се невероватни ликови са још невероватнијим изјавама. Сви су скупљени на истом месту и свима је заједничко опредељење да  ЕУ  и  уништавање Србије немају алтернативу. Тако  нам  са  насловне  стране  Владимир  Божовић  звани  „Гроф“, државни  секретар  у  МУП-у  и  Вучићева  узданица  поручује  да „Србија  нема  право  на  погрешан  избор“, алудирајући  да  ће  напредњаци  да  мењају  коалиционе  партнере  ако  се  не  настави  борба  против  корупције. На  истој  страни  бивши  капо  Тадићевог  жутог  картела  Душан  Петровић  као  да  му  се  наметљиво  набацује  поручујући  да  је  неопходан  нови  политички  договор  и  тиме  већ  себе  препоручује  Вучићу  за  новог  коалиционог  партнера. Генетски  модификовани  титоиста  Захарије  Трнавчевић  тврди  да  нам  требају  „зналци,  а  не  послушници“, (еј,  Захарије  некога  прозива  да  је  послушник), док  нас  Маја  Пишчевић  са  места  директорке  америчке  привредне  коморе  (сиц!)  саветује  како  да  привучемо  стране  инвеститоре. Немачки  финансијски  стручњаци  и  саветници  „наше“  владе  нас  саветују  како  да  побољшамо  финансијску  дисциплину  (читај: како  да  се  одере  кожа  са  леђа  читавом  народу), а Наташа  Вучковић  председница  одбора  за  евроунијатске  интеграције  нам  са  висине  поручује  да  није  довољно  само  доносити  европске  законе, него  их  треба  и  примењивати, као  да  она  не  учествује  у  доношењу  тих  накарадних  закона, него  неко  други. Али, од  свих  њих  најупечатљивија  је  појава  дојучерашњег  борца  против  америчког  хегемонизма  и  империјализма, аутора  бројних  студија, књига  и  прилога, сетимо  се  само  „Изазова  истине“, човека  који  је  пре  две  године  на  улицама  Триполија  у  Либији  давао  подршку  Гадафију.

Реч  је  о  председнику  скупштинског  одбора  за  Косово  и  Метохију  и  посланику  СНС-а  Миловану  Дрецуну. Човек  је  дословно  бубнуо  и  остао  жив  да  се  нада  да  ће  Срби  на  северу  Космета  изаћи  на  локалне  изборе  (у Тачијевој  терористичкој  творевини  по  његовим  законима  прим. аут.)  на  јединственој  листи  и  да  ће  то  бити  доказ  да  и  међународна  заједница  и  Приштина  признају  „српски  ентитет“ (какав  ентитет, откуд  он  у  Бриселском  споразуму? Кога  овај  Дрецун  лаже?), а да Србија није  признала  независност Косова. После  овакве  изјаве  можемо  само  да  констатујемо  да  или  је код  Дрецуна у питању  шизофрено  поцепана  личност, или  се  ради  о  партијском  апаратчику  и  примеру  људског  и  моралног  суноврата.

Пошто  је  унесрећеном, пониженом, превареном  и  изданом  народу  месецима  испиран  мозак  о  „датуму  без  алтернативе“ и када су  највећи политички  пораз  и  суноврат  новије  српске  историје  у  виду  издаје  земље, рушења  Устава  и  практичног  признања  независности  Тачијеве  и  западне  злочиначке  творевине  уз  изостајање  конкретног  датума  и  најаву  нових  уцена  и  условљавања, представили  као  највећу „победу  и  политички  успех“, окренули  су  се  спиновању  и  манипулацији  у  виду  фамозне „реконструкције  Владе“.

 

Када  су  већ  тако  сјајно  радили, како  то  да  морају  да  се  „реконструишу“?

 

Недељама и недељама изложени  смо медијском малтретирању  у виду ко од  министара одлази, ко долази, ко напушта, а  ко остаје у Влади. За то време, резултати  тројца  Вучић-Дачић-Динкић, са  све  Николићем  као  немуштим,  председником, поражавајући  су. Разбијање  државе  у  виду  Бриселског  споразума, рушење  Устава  и  Уставног  суда, скандали  у  просвети, крах  у  здравству, никада  гори  односи  власти  и  Цркве  и  отворени  напади  и  хајка  коју  владајућа  коалиција  уз  помоћ  прозападних  медија  спроводи  против  СПЦ, преко  милион  незапослених, раст  дуга  за  још  преко  4,5  милијарди  евра  за  последњих  10  месеци, банкрот  државних  финансија, најава  продаје „Телекома“, ЕПС-а, рудника, шума, река  и  разбијање  и  укидање  великих  државних  система  под  изговором „реструктуирања“, најава  распродаје  и  растурања  јавних  предузећа, два  министра „капиталца“,  Илић  и  Мркоњић,   асфалтирали су „чак”  9 (словима: девет) километара  ауто-пута, пројекат „Јужни ток“  доведен  у  питање  и потпуно је низвестан због опонирања министарке Зоране Михаиловић и држања Бугарске, приближавање  НАТО пакту, рушење  Додика у РС  у  којем  учествује  Вучић  по  налогу  из  западних  амбасада  и  преко  себи  блиских  медија, попут  БН ТВ  из  Бијељине  и  Вучићеве  главне  узданице  у новинарству, новопостављеног  главног  и  одговорног  уредника „Вечерњих  новости“  Ратка  Дмитровића. Напомиње  се  као  позитивно  остварење  борба  против  корупције, али  и  она  се  спроводи  на  основу  фамозног „Списка 26“  из  Брисела, где  је тачно одређено  којим  српским  тајкунима  треба  да  лете  главе, како  би  они  имовину  коју су стекли  на  нелегалан  начин  на  рачун  народа  ту  исту  предали  у  руке  странцима  који ће после тога  законски бити заштићени, а  ми  ћемо  доспети  у  положај  протекторат-колоније  и „неуспешне  државе“  коју  треба  збрисати. Све  је  ово  пропраћено  причом  да  ће  нас  засути  киша  злата  из  ЕУ  фондова  и  да  ће  нам  страни  инвеститори  донети  развој  и  нова  радна  места  уз  раст  животног  стандарда.

Нико  више  ни  у  самим  земљама  ЕУ  не  верује  у  ове  шарене  лаже  и  транзиционе  митове, али  „наши“ ЕУ-митомани  као  да  се  труде  да  надокнаде  свој  евроентузијазам  који  нису  иживели  у  периоду  када  су  били  десна  рука  Милошевићу  и  заговорници  границе  код  Карлобага. Колико  су  за  Николића, Дачића  и  Вучића  ЕУ  интеграције  данас  једина  Европа  која  постоји, толико  је  истој  тројки  колико  до  прекјуче  примитивизам  био  једина  Србија, што  би  рекао  Бранко  Жујовић  у  свом  коментару  на „Гласу  Русије“  (парафразирам). И  тако  смо  дошли  до  ситуације  да  су  Теофил  Панчић, Петар  Луковић, Чеда  Јовановић  и  Весна  Пешић  постали  потпуно  излишни  и  непотребни. Када  данас  чујете  Вучића, Дачића, Николића, Дрецуна, Вулина, коме  још  требају  Теофил, Пера  и  Чеда? У  новосадском „Дневнику“ то већ знају, па  је Пајтић  дошао  на  тапет  и  сада  га  редовно  прозивају, а колико до  јуче био  је „нешто  најбоље  што  је  равница  икада  дала“, а  Теофил  Панчић  је  остао  без  колумне. После  Вучићевог  „преокрета“ ко  се  још  сећа  „преокрета“  Чеде  Белог  Јовановића  и  коме  више треба? Уосталом, нема  ко  Вучића  данас  не  хвали, од  Весне  Пешић  до  Борута  Пахора, од Ружице  Ђинђић  до  Гвида  Вестервелеа. Благо  нама  што  смо  се  усрећили. Зато  се  код  нас  највише  иживљавају  транзициони  митови  који  више  нигде  не  пију  воду. Једни  од  омиљених  код  наших  евроунијатских  „пријатеља“  су  борба  против  корупције  и  стране  инвестиције. Нико  не  спори  да  је  корупција  рак  рана  сваког  друштва, нарочито  током  транзиције. Свако  ће  без  размишљања  ово  да  подржи. Међутим, ствар  је  у  томе  да  је  за  државу  и  њене  грађане  најважније  да  спречи  корупцију  на  почетку  транзиције  и  приватизације, али  то  није  интерес  западних  моћника. Они  управо  доводе  на  власт  и  подржавају  најгори  корумпирани  и  издајнички  олош  кога  могу  да  нађу  како  би  тај  исти  олош  спровео  погибељну  пљачкашку  приватизацију. Затим  у  наредној  фази  задатак  домаћих  плаћеника  и  ништарија  је  да  преда  у  руке  страним  корпорацијама  национално  богатство  и  када  се  то  реализује  онда  се  и  мења  власт  у  транзиционој  земљи  и  креће „борба  против  корупције“  како  би  се  заштитили  интереси  западних  банкара  и  компанија, а  земља  долази  у  положај  зависне  колоније. Тада  и  омражени  домаћи  тајкуни  страдају, јер  више  не  требају  никоме, а зашто  да  им  неко  нешто  плаћа  и  откупљује  оно  што  су  отели  од  државе  када  сада  западни  моћници  могу  од  њих то  да  добију  за  џабе. Наравно, овај  мит  је  повезан  са  митом  о  страним  инвестицијама, растом  БДП-а  и  смањењем  незапослености.

Страна  улагања  нису  никакве  инвестиције  већ  се  пре  могу  назвати  страна  лагања. Наиме, да  бисте  привукли  страни  капитал  морате  му  бити  интересантно  тржиште. Мултинационалне  корпорације  нису  никакве  хуманитарне  организације, већ  је  њихов  циљ  максимализација  профита. Да  би  оне  дошле, прво  морате  да  уништите  сопствену  привреду  и  изложите  је  незаштићену  нелојалној  конкуренцији. То  за  резултет  има  економски  крах, деиндустријализацију, раст  незапослености  и  појаву  очајања  и  бројних  друштвених  девијација  кроз  раст  криминала. Тада  држава  која  је  транзициона  жртва  доводи  разне  стране  фирме  на  домаће  тржиште  нудећи  им  повластице  које  нигде  не  постоје, бесплатно  земљиште, фабричке  хале, ослобађање  од  пореза  и  било  којих  дажбина  (не  плаћају  ни  струју, ни  воду  ни  грејање), уз  субвенционисање  по  неколико  хиљада  евра  по  запосленом  раднику  који  ће  имати  плату  250  евра. Када  рок  повластицама  прође, страна  компанија  је  покупила  кајмак, диже  сидро  и  одлази, а  економску  пустош  и  социјалу  оставља  држави  у  наслеђе  уз  уништену  привреду. Да  не  говоримо  да  је  80%  страних  инвестиција  у  банкарски  и  финансијски  сектор  одакле  се  преко  страних  банака  извлачи  капитал  и  пљачка  земља  у  транзицији. Што  се  тиче  раста  БДП-а  који  се  остварује  преко  страних  компанија, он  не  остаје  у  овој  земљи, већ  се  износи  напоље, а  земљи  домаћину  остају  само  трошкови. То  ће  и  „Фијат“  једном  да  уради. Али, по  новој  методологији  обрачуна  Светске  банке  у  БДП  одређене  земље  рачунају  и  оно  што  стране  компаније  зараде, иако  то  у  земљи  не  остаје, тако  да  се  статистика  и  стварност  много  разликују. Оваква  економска  политика  била  је  омогућена  уништавањем  домаћих  банака  и  укидањем  свих  царинских  и  нецаринских  баријера  према  земљама  ЕУ  кроз  самоубилачку  политику  примене  ССП-а. Пошто  је  економија  крахирла, крахирао  је  и  извоз, а  самим  тим  не  пуни  се  ни  државна  каса  што  води  у  све  већу  задуженост  и  узимање  нових  кредита  под  све  горим  условима, што  за  последицу  има дужничко  ропство  и  распродају  националних  ресурса  у  бесцење. Одржавање  вештачког  курса  динара  само  даље  дестимулише  производњу  и  одговара  страним  банкарским  шпекулантима  и  увозницима. Ко  спроводи  ову  неолибералну  доктрину  осуђен  је  на  пропаст, о  чему  нам  сведоче  примери  далеко  развијенијих  економија  од  наше  и  светска  економска  криза.

Од  страних  (у)лагања  се  нико  није  овајдио, па  нећемо  ни  ми.
Решење  је  у  национализацији  банкарског  сектора  и  повратку  девизних  резерви  у  земљу, у  домаће  банке. Са  десет  милијарди  евра  девизних  резерви  и  девет  милијарди  евра  штедње  имали  би  сасвим  довољно  за  отпочињање  великих  инфраструктурних  пројеката  и  покретање  пољопривреде, грађевинарства, изградње  ауто-путева  и  нову  индустријализацију. Треба  укључити  штампарију  новца  и  преко  примарне  емисије  обезбедити  средства  за  инвестиције. Инфлације  ће  бити, не  сме  се  дозволити  хиперинфлација, али  то  је  цена  која  се  мора  платити  да  би  се  поново  подигли  на  ноге. Покриће  које  бисмо  имали  у  штедњи  и  девизним  резервама  за  сада  би  нам  било  довољно, а  касније  је  потребно  само  држати  у  равнотежи  робни  и  новчани  фонд, односно  примарна  емисија  мора  да  одговара  новоствореној  вредности. Тако  ће  и  инфлација  бити  подношљива  и  под  контролом. Домаћу  индустрију  морамо  да  заштитимо, а  ако  не  можемо  на  европско  можемо  на  друга  тржишта  где  имамо  интереса  и  где  су  нам  производи  конкурентни. Када  имате  своју  валуту  имате  у  рукама  примарну  емисију, а  имате  и  могућност  девалвације  и  тако  спречавате  високу  инфлацију  и  обарате  задуженост. Иза  свега  морају  да  стоје  државни  органи, јер  искуство  других  земаља  нам  говори  да  су  само  оне  земље  које  су  спроводиле  овакве  мере  иза  којих  је  стајала  држава  успеле  да  пређу  из  реда  неразвијених  земаља  трећег  света  у  развијене  земље. Тако  се  подиже  и  јача  привреда  а  и  обара  незапосленост.

На  жалост, „наши“  владајући  европејци  не  смеју  ово  ни  да  помисле, а  камоли  да  нешто  ураде. Зато  ће  наставити  да  понављају  своје  мантре  о  „страним  инвестицијама“  и  „претприступним  фондовима“, од  којих  ће  једино  ЕУ  бирократе, њихове  компаније, „домаћи“  НВО  активисти  и  владајућа  клика  имати  користи  док  уништавају, сиромаше, пљачкају, разбијају  и  понижавају  Србе  и  Србију. ЕУ  има  алтернативу. Алтернатива  је  Србија  и  наши  голи  животи  као  и  питање  нашег  опстанка.

 

(Жарко Јанковић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*