петак, јул 28, 2017

Народ има право на своју вољу

Политичка воља народа је, теоретски, примаран фактор демократије. Међутим, све чињенице говоре да парола   „Народ је држава, држава је народ“, у нашој земљи дефинитивно не важи.  Интерес народа је занемарен, интерес страног фактора је

примаран, а интерес новонастале елите (финансијске,  олигархијске или тајкунске) изједначен је са овим примарним.

Тај концепт је довео до стања у коме мањина влада већином, а држава, радећи у интересу те мањине, потпуно се отуђила од народа. Политичке странке се примарно боре за власт. У њима се одлучује аутократски и као и држава од народа, потпуно су отуђене од својих бирача, мењајући политику одмах након избора, чак  и у потпуно супротном смеру од предизборних обећања. Политика у нашој земљи ће једном морати да се мења, да само поштеним односом према народној вољи може доћи до стабилне државе и угледа изван њених граница.

Методологија и манири примене политичке воље у нашој земљи, у пракси се сукобљавају са принципима демократске теорије. Ту се сусрећемо са многим нелогичностима и негативним појавама. У принципу, на сва питања у том смеру теоретски, постоји само један и то веома јасан одговор:

Политичка воља народа је примаран фактор у имплементацији извршне власти једне земље. Та воља народа је окосница и оквир свих делатности на пољу унутрашње и спољне политике и представља сврху свих развојних елемената у свакодневном животу једног народа!
То је дефиниција глобалног виђења у којој нема нејасноћа и разлаога за другачији третман.

Па ипак, данас се у нашој земљи срећемо са веома негативним појавама у спровођењу те исте народне воље и у многим сегментима политичког деловања наилазимо на грубе контрадикторности које  изазивају револт и неразумевање!
Сетимо се прве и основне реченице која нам је у погледу самог наслова ове теме, ипак од примарног значаја, јер нас мора подсетити на саму основу демократске филозофије:

„Народ је држава – држава је народ!  Власт коју смо одабрали својом вољом и по принципима здравог демократског понашања, – је само она снага чија је дужност да спроводи вољу и жеље тог истог народа, да чини оне радње које воде ка већим и успешнијим животним стандардима, ка оним циљевима који осигуравају пуну државну безбедност, сигурност и напредак.
Реченица која објашњава сва наша права као народа, обликује основу наших потреба, оправдава наше жеље када се ради о нашој судбини и развитку, поставља јасан и гласан позив нашим политичким изабраницима да се у том смислу тако  и понашају!

Мандат поверења је и морална обавеза самих власти да у својим настојањима, путем те исте извршне снаге, оствари и испуни народну вољу. То би била уједно и сама суштина једне здраве демократске поставке када помињемо појам народне воље и одбране интереса једног државотворног народа!

У нашој земљи, на сву жалост, данас се срећемо са многим супротностима из предходних закључака. Неуједначена примена принципа политичког деловања која нас свакодневно ставља пред недоумице и неразумевање већ и због самог облика и начина спровођења, показује нам видљиве примере одступања од пута који би морао испунити наша очекивања, али и одбрану народних интереса!

Кроз битна одступања од својих програмских начела и одредаба, рад српских политичких странака одише самовлашћем, високим степеном аутократије и  битно се удаљава од изворних смерница због којих су добиле и гласове из српског бирачког тела. Дакле, кратким речима, рад ових странака је битно удаљен од првобитних народних очекивања!
Већ у тој првој фази препознавања напуштања јасно одређених програмских начела у коме политички заокрет удаљава саму политичку странку од сопственог бирачког тела, настаје и издаја интереса који би морали бити одређени у корист и у служби народа.

Губитак политичке следбености одражава се на целокупно дрштво и општи развој државе. Он се негативно преноси и на поље државне политике, општих смерница и принципијелне заштите стратешких вредности које увек морају имати битан и одлучујући карактер! Питање политичке доследности је уско везано и за сам политички морал из којег прoистичу резултати политичких деловања и резултати рада извршне власти.

Повежемо ли ову слику и са другим областима друштвеног живота, економијом, националним привредним развојем, областима културе, здравства и свега оног што је битан садржај  политичког деловања у управљању једном земљом, долазимо до јасних показатеља који су поражавајући и стављају наше националне политичке прилике на једно једино место које нам још преостаје, а то је оптуженичка клупа са свим консенквенцама које нормално услеђују!
Слика политичке културе у Србији је далеко од задовољавајуће. У многим негативним појавама које су само нормалан пратилац у виду резултата који следе и у нама изазивају отпор и револт, леже и наша оправдања за нова неповерења к. Нови порази изазивају и нове сумње, нови губитци су само део наше нове фрустрације која нас ставља под негативан утицај те исте, негативне политике!
Стабилно демократско друштво захтева промишљену изградњу институционалног и правног система. Оно је основни предуслов за стицање јединственог стратешког, политичког концензуса који је стварни носилац оних норми које бирачко тело у Србији са правом и очекује. Подизање опште политичке културе која је код нас сасвим видљиво, у повоју, омогућиће и самој политичкој идеологији стицање стабилног и сигурног постоља на коме се тада може градити једно у свему демократско и у пуном смислу те речи, и високо морално политичко опхођење!

Пракса да политичке Странке по својој мери и потребама, граде државни политички систем је само једна од ружних слика наше политичке стварности. Стварне потребе  грађанства су маргиналне појаве на које нико од српских политичара не обраћа своју пажњу.
У свој својој разуђености стварне политичке свести и одговорности, јасно је сваком да је најпре одбрана личних интереса кроз политичко деловање стварни разлог због чега и немамо јасан и квалитетан однос према политичком деловању и уочљив и поразан недостатак концензуса о коме говоримо!
Неусаглашености по питању наших приоритетних опредељења  и на унутрашњем и на спољном плану, уносе конфузију у наш свакидашњи живот, наша се политичка слика презентира у неуверљивом маниру и кроз своју помало и лаичку импровизацију, обезвређује и нашу националну вредност и самопоуздање српског и других народа које заједнички деле нимало ружичасту стварност.
Негде сам прочитао да се у нашој земљи  политика још увек примарно осврће на садржај своје политичке конституције, а да притом заборавља основну потребу да себе осавремењује, изграђује и позитивно развија и по питању сопствене модернизације што је стварна и прека потреба сваке друштвене заједнице.

Политика српских политичких странака почива нажалост на сасвим другим темељима и својим некорисним и у многим случајевима и штетним радом, одраз је видљиве импровизације испуњене нелојалним понашањем, властољубљем и великоим делом непромишљене дилетантности!

Да се опет вратимо наслову ове теме. Питање реализације стварне народне воље у оваквим приликама и код оваквих појава на политичкој сцени Србије  захтева озбиљну анализу  и увиђај кроз сагледавање нашег унутрашњег и међународног положаја,  вапи за отвореним и јасним одговором!
Истина је у многим моментима болна и неугодна, па она истовремено захтева своја логична тражења!
Оно што посебно упада у очи  је недостатак једне зреле и промишљене хегемоније у самој политичкој култури, што је можда и основна потреба за модернизацију наше целокупне политичке свести.
Насупрот томе, налазимо се под притиском засићености од досадашњих политичких резултата. Збуњени смо поразима и губитцима који нас телесно унаказују, понижавају и уводе у суморно стање у којем влада политичка незаинтересованост, летаргија и резигнираност оних којима предстоје још само, –  нови порази!

Чврсто сам уверен да у највећем делу свих политичких корака које чини наша земља, власти, које нас тим путевима воде, немају потпуну сагласност те поменуте, народне воље! У многим приликама се поступа једнократно, као што рекох, кроз импровизације и прилагођавање тренутним условима у којима политичка воља народа не долази до изражаја. Дакле, као држава, не испуњавамо основна мерила која смо својим Уставом и Законима, регулисали, огласили и преузели одговорност да по таквим одредбама које имају националну вредност и значај, имплементирамо и своје политичко понашање.

У Србији  је политичка важност једне странке давно превазишла потребе и захтеве народа. У раскораку здраве мисли, данашња српска политика води само огорчену борбу за стицање власти. То је најбитнији страначки задатак и у тој борби где се очигледно заборављају разлози за позитиван политички живот. Губитак политичких вредности по питању поверења, добрих и искрених намера, рада у корист народа и државе, постали су најобичнија фарса из које нас обасипају све већи проблеми!
Највећи проблем је ипак и очигледно  недостатак основних моралних мерила која су  погажена у  злоупотреби саме власти, у некоректном понашању врхунских политичких вођа , у гажењу основних начела лојалног понашања према интересима и народа и земље!
Појава апсолутног лидерства, јасно уочљиве технократије и самовлашћа негативно употпуњују наш политички колорит. Те појаве судбоносно гурају српски народ ван моћи да ипак својом вољом, битно одлучује о својој судбини.
Свако консолидовање политичких институција и бар делимично стицање некаквог концензуса по битним националним питањима, заустављено је личним уверењима високе политике која нас води у нејасне и понекад неразумљиве правце.

У Србији очигледно влада једна одређена политичка мањина над већином. Воља народа је формална парола  иза које стоји непрозирна магла из које се не могу сагледати  дубоке и промишљене намере да нам заиста сутра  буде,  ипак бар мало боље!

У оваквим условима који глобално заустављају позитиван пут ка изградњи истинског демократског уређења, улога опозиције је нажалост још у горем светлу. Типична навика да глорификујемо наше страначке вође, одвела нас је у још гору позицију.
Програмска начела готово свих опозиционих странака су празна слова на папиру. У наметању својих личних вредности и важности  иде се у бескрај који се граничи са  препотенцијом и арогантношћу. У закулисним радњама на граници  или већ и преко ње, у злоупотребама службених дужности, нејасних политичких намера и недостатка принципа које су постављени на достојанству и поверењу, опозиционе политичке снаге у Србији су давно пале на свом пресудном испиту!

О самој вољи народа, јединог компетентног ауторитета по питању наше политичке судбине и будућности наших долазећих генерација, потребно је много тога у Србији мењати. Изградња политичке свести на основама вишег степена културе, морала и људског достојанства је неопходно и представља нам најбитнији задатак у нашем политичком и демократском сазревању. То је у нашем интересу. Политика ће вољу народа пренети уз сво поштовање  и преко граница наше земље, само онда, ако у свом деловању постигне, да се само поштеним и честитим залагање стиче  углед,  који ће са пуним правом и другима пренети слику о нама као народу, достојанственом и поносном на своје име и своје порекло!

Јован М. Пидиканац



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*