четвртак, октобар 19, 2017

О чему говори Тадићева регионална политика и зашто су против ње навијачи и интелектуалци

Тадић сав свој легитимитет црпе из спремности да је он једини који може да стави катанац на српску историју и објави да се завршила хепиендом. Требало је само да се у регионалним центрима прими како је „Борис Тадић толико фин и нагодан тип као да није Србин“, па да буде нађена формула сарадње у Југосфери. Моји жути пријатељи би сад рекли да, као и увек, претерујем и мрачим. Али важније је да није мрачио Бакир Изетбеговић, лидер бошњачке трећине Босне, када је 11. јула у говору на сребреничкој комеморацији похвалио Бориса. Бакир је подсетио како је Тадић прошле године у Сребреници обећао да ће ухапсити генерала Младића. „Испунио је обећање“, закључио је Изетбеговић. А, да би дао достојну димензију Борисовом подвигу, Бакир је у истом говору оптужио „велики део српског народа“ да избегава да се суочи с истином о Сребреници и да „славе Младића као хероја“. Тако је Борис, као човек који је успео да се у име правде одупре већинској вољи свог злог народа, заслужио Бакирову похвалу, таман онолико колико су Срби заслужили још један жиг.

На страну Изетбеговићев прикривени расизам, тек Борис са своје стране воли да каже како је хапшење хашких оптуженика начин да кривица за злочине не остане колективна, већ да постане индивидуална. Али, судећи према Бакировом говору, Борис је успео тек толико да су овде индивидуализоване (његове) заслуге, док је кривица и даље непоправљиво колективна.

Е сад, ради се о томе да Борис баш и нема проблем с тим, напротив. Само неколико дана пре сребреничке комеморације, он се у Сарајеву, дакле на гостујућем терену, бавио питањем односа сопственог народа према себи. Па је рекао да је „поносан“ кад га нападају што проводи политику регионалне сарадње, било да га, каже, нападају навијачи или интелектуалци. Рекао је још да нема проблем да сви кажу да је „издајник“ ако ће од његове „издаје“ Србима, Хрватима и Бошњацима бити боље. Наравно, тек да би објаснио из којег света долазе ти његови критичари, Тадић каже: „Поносан сам ако су то навијачи који вичу ‘Нож-жица-Сребреница’…“.

ЧОВЕК ЗА ТУ ЧАШУ Не, није председник денунцирао у Сарајеву сопствени народ, него је, као што видимо, задужујући себе да буде боље не само Србима већ и Хрватима и Бошњацима, у улогу регионалног лидера инвестирао озбиљну жртву: благи боже, том добром човеку (иако је Србин) навијачи скандирају да се убије („И кад против мене вичу навијачи на стадионима у Србији да треба да се убијем или призивају моју смрт…“), а он само стоји више и види даље. Док они – његови противници и остали навијачи – гледају како да преживе – он мало гледа како да преживимо сви – и Срби, и Хрвати, и Бошњаци. Тек, судећи према Изетбеговићевом говору, то што се Борис у Сарајеву пожалио на Србе, нашло је своје место и на годишњици Сребренице.

Тадић дакле сугерише да га и интелектуалци и навијачи у Србији нападају због исте ствари – ето, они би, ваљда и интелектуалци, да певају „Нож-жица-Сребреница!“, а он – Борис – пева друге песме. Е сад, зато што ја мислим да његова регионална сарадња не ваља, ваљда бих требало одмах да се оградим од тога да под тушем певам „Нож-жица-Сребреница!“ да би ово неко уопште читао. Наравно, у томе је озбиљан проблем Тадићеве владавине: ако мислите да је он у Сарајеву и Загребу смешан, онда сте „Нож-жица…“, ако мислите да су Срби гладни, ви одбијате да видите да је он задужен и за срећу Хрвата, и Бошњака, и Шиптара; ако хоћете да његови оду са власти, онда сте за повратак 90-тих; ако кажете да је његово наступање са Европом имбецилно, онда сте загледани у прошлост. И то је, наравно, тај доминантни дискурс његове владавине, дискурс који искључује свако другачије мишљење који гаји једноумље и који такав бар три године није довео ни до једне озбиљне дебате у јавности.

Ради се о томе да се – хајде да гледамо само од 2000. године – Тадићева регионална политика много више разликује од Ђинђићеве и Коштуничине, него што се рецимо Бакирова разликује од политике његовог оца, па и Хариса Силајджића; још више него што су се икада у том смислу унутар хрватске политике разликовали Рачан, Месић, Санадер Косорова и Јосиповић. Што је још важније, хрватска и бошњачка регионална политика нису се много мењале ни пре ни после 2000, времена када је цео регион и економски и социјално опстајао на чињеници да је цео западни свет био против Милошевића.

Милошевићевим одласком регионална политка у овим центрима артикулисала се на две премисе, и обе су имале подршку на Западу. Једна је била да је за будуће односе најодговорнија Србија, која мора да се покаје за све што се у региону догађало 90-их, док ће се остали покајати ако су понекад претерали у својој одбрани од Срба, а најчешће ни то. Према другој премиси, као услов свих услова за регионалну стабилност било је слабљење Србије, и територијално, и економско, и, на крају ћемо видети, идентитетско.

Иако се и Ђинђићу и Коштуници имало шта приговорити у регионалној политици, ниједан није пристајао на ту апсурдну цену да ће бити омиљенији у региону што им земља буде слабија и зарозанија. Та чаша дуго је чекала да буде попијена и сачекала је Тадића. Хајде да видимо, можда су Срби 90-тих стварно толико забрљали да су сви народи који су их окруживали с неким јаким (да некажем моралним) разлогом били против њих – и Хрвати, и Бошњаци, и Албанци да останемо само на њима. А зашто се онда толико избегавало да ти проблеми буду приказани као историјски, да се ставе у један стогодишњи контекст који би показао да су и Срби наспрам тих народа 1991. били на готово истом месту као што су били 1941, на истом као 1914. године. Сукоб је дакле историјски и, упркос годинама заједничког живота и сарадње, увек се отварао када је долазило до крупних глобалних померања.

Нико нормалан нема ништа против тога да Тадић води политику регионалног помирења, али најмање што може јесте да та политка, стављена у једновековни контекст, буде артикулисана на некој мери реципроцитета. Прилично је глупо да хрватска деца у Суботици уче школу на хрватском језику, а српска деца у Вуковару исто на хрватском. Није нормално да Тадић иде и извињава се по региону, у неким случајевима и за зла која Срби нису урадили, а да то исто извињење изостаје на свим другим странама. Неће бити да је „Нож-жица…“ став да је чиста пропаст идеја о слабој и расточеној Србији као гаранту регионалне стабилности, на коју Тадић пристаје. Или да је прљави национализам захтев да се косовским преговорима не може приступати методологијом и која одговара регионалним преговорима. Да ли је моја зловоља ако видим да Тадићева добра воља према Загребу не решава проблеме српских прогнаника из Хрватске, али веома решава нека од последњих поглавља за хрватски приступ ЕУ? Да ли је радикализам опомена да, ако Загреб та питања не реши пре уласка у ЕУ, биће касно да она буду решена икад и све ће отићи дођавола.

НАЈБОЉИ СУ НАЈГОРИ Наравно, могло би се набрајати још дуго, тек у предворју озбиљног историјског пораза је Тадићево одбијање да регионални проблем сагледава у макар стогодишнем контексту, који би дао сасвим друге одговоре његовим акцијама и потезима. Речју, ако је регионална сарадња услов уласку Србије у ЕУ, ако је дакле неопходно да наши историјски конфликти нестану пред вратима ЕУ, онда је то за кратко време могуће учинити на само један начин. Неопходни су српско признање пораза и делегитимизација свих српских регионалних интереса. На путу томе данас стоје само завршетак косовске приче, на чему се озбиљно ради, и сузбијање аутономије Републике Српске, где, на њену срећу, у овом тренутку Тадић не може много.

Када се та ствар заврши, када дакле прихватимо све кривице и све декларације које се очекују од Србије и када дамо легитимитет свим нашим суседима за њихову антисрпску политку – држите ме за реч – тек тада ће се цео тај проблем појавити у својој историјској димезији, која се данас прећуткује. Тек када у регији прихватимо улогу злочестог момка из 90-их, тек када признамо да на Косову нисмо имали никакво право, када се покајемо да смо били луди од косовског мита, тек када закључимо да је Мајка Југовића била комплетна лудаја која ни за својом децом није умела сузу да пусти – тада ће нам се широко отворити питање 1914, тада ћемо морати да кажемо како је Гавило Принцип био далека локална претеча Карлоса и Бин Ладена. Тада ћемо се суочити с тим да је ништа лакше него доказати да је онај ко је крив за 1991. крив и за 1914. и за 1941, јер ту нових момената нема много (као што их, да се разумемо, и нема).

И тада ћемо, после Косова, после тоталне унутрашње деструкције земље, после Републике Српске, причати о последњем услову за улазак у ЕУ. Биће то измена културне матрице, једна операција на српском идентитету, ономе у нама што Борис, Басара и њихови страни пријатељи виде као нашу склоност да изазивамо ратове, као и луди Руси уосталом, а ја као нашу способност да стварамо историју. То проглашење краја српске историје биће наша последња станица пре Брисела. НИје то никаква теорија завере, то се ради и осталима, па и много већима од нас. Али Срби, свет који је, не питајући за цену, устао 1914, свет који је 1941. дао, кажу историчари, највећи број антифашистичких бораца у односу на број становника, први европски народ који се 1991. нашао наспрам новог светског поретка, ту цену платиће драстичније од осталих.

А Борис? Неко ко се у Сарајеву хвали да је поносан на то што се супротставио сопственом народу, који у његовој регионалној политици за себе препознаје опасност, неко ко ће за сопствени народ рећи да је „Нож-жица…“, неко ко ће дати шлагворт Бакиру Изетбеговићу да у свом сребреничком говору дистанцира српског председника од српског народа – тај ће у својој политичкој будућности сав свој легитимитет црпети из спремности да је он тај који Србе може да преуми, да је он једини који може да стави катанац на њихову историју и објави како се завршила хепиендом. Ко би то боље? Тома? Ко да преуми њега! Коштуница? Не без лоботомије!

Како се борити против тога? Када говори о својим противницима у Србији, Тадић помиње интелектуалце и навијаче, не помиње водоинсталатере, сељаке, таксисте, ИТ стручњаке, спортисте… посебно не спортисте, те корисне произвођаче супститута историје. Зашто дакле навијаче и интелектуалце? Навијачи су маргина, месо историје, легло ретроградних иделогија, произвиођач насиља, и ко би вам нормалан на свету замерио да их стиснете како доликује. А интелектуалци? Тек они су „Нож-жица…“. Речју, навијачима се не допада Борисова регионална сарадња зато што они не воле Хрвате, презиру Бошњаке и најрадије би се напили крви Шиптарима. Интелектуалци, оно што их је остало, нису ништа од тога, њима се само не допада Тадићева регионална политика јер они понешто знају о српским променама културног обрасца код Александра Првог и Броза и знају да се ниједна од тих ствари није завршила вечним миром, чак ни деценијским.

Наравно, да нећу рећи да су интелектуалци најбоље што Србија има као што нећу рећи ни да су навијачи најгоре. Али прихватимо за тренутак Тадићев језик симбола: против њега су маргиналне насилне групе (навијачи), дакле најгоре у Србији, и против њега су интелектуалци, који мисле исто што и маргиналци. И ето разлога да и они заврше на маргини, ко је видео нешто корисно од интелектуалаца. А ради се о нечему много једноставнијем: да би се видела цела та ствар коју Србима хоће и може да уради Борис и нико више, потребна је способност сагледавања целе слике. Мислите о њима шта год хоћете, али поседници тог знања су интелектуалци. Зато је њему важно да они буду „Нож-жица…“. Зато је важно да они буду исто што и навијачи, зато је важно да најгоре и најпарохијалније што Србија има, оно што мисли да је идентитет окамењена и једном заувек дата ствар, и што је против Бориса – да то дакле буде изједначено са оним најбољим што има, што верује да је идентитет у сталној мени, али не у Борисовој мени, и што је опет једнако против Бориса.

Зато је за Србију важно да о њој највише говори то најбоље што има и што данас углавном ћути и важно је да заћути оно што данас говори. Јер, део Борисових противника шумом који ствара данас храни његов режим обилније него његови пријатељи, као што они који се од тог шума не чују немају коме да опишу крупну слику коју виде.

Жељко Цвијановић



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*