субота, август 19, 2017

Последице транзиције у Србији

Уништено је достојанство садшњих генерација и будућност оних које долазе. Направљени су највећи економски злочини у историји нашег друштва. У руке латентних окупатора предати су – животи грађана, природни и друштвени ресурси и држава у целини. За издају националних интереса и учињене политичке и економске злочине, још нико није одговарао.

 

Posledice tranzicije u Srbiji 111...

 

 

 

Последице транзиције у Србији, у којој су и стране директне инвестиције (СДИ) једна од њених актера, су више него катастрофалне. Одмах након друштвено економских промена 2000. године, наши вазални „реформатори“ потрудили су се да муњевито примене „Вашингтонски консензус“, односно да имплементирају инструменте глобализације. Како се то одразило на нашу економију и друштво у целини, може се сагледати из следећег:

* Уништена је индустрија и тржиште препуштено страним произвођачима и њиховим робама.

* На тржиште су уведени страни трговински ланци који углавном служе својим економијама да на наше тржиште пласирају њихове робе које су у доста случајева лошијег квалитета од домаћих производа, па чак понекада и сумљивог квалитета. За увоз таквих (непотребних и сумљивих) роба троше се девизна средства која се остварују домаћим извозом, што се негативно одражава на нашу девизну и платну билансу.

* Уништене су домаће банке и финансијско тржиште је препуштено страним банкама и страним финансијским организацијама које су монополисале тржиште и наметнуле високе банкарске камате. Путем високих камата осиромашује се национална економија и континуално се прелијева, како вишак вредности, тако и капитал из привреде у финансијски капитал банака при чему се константно нагриза и супстанца основних средстава. Свакодневно привреда постаје сиромашнија и све зависнија од својих експлаоататора..

* Омогућен је улазак страног капитала путем такозваних страних директних инвестиција („окупациони капитал“), што није ништа друго до облик експлоатације националних ресурса и радне снаге. Познато је да су позитивне и прихватљиве само оне стране директне инвестиције (СДИ) са којима се уносе савремене технологије и које су у функцији развоја националне економије, а таквих скоро није ни било у Србији.

* У периоду након 2008. године „одговорна“ Влада је енормно задужила државу и њене грађане код међународних финансијских институција и то највећим делом за буџетску потрошњу. Због тога нам прети дужничко ропство.

 

Posledice tranzicije u Srbiji 1

 

 

* Под демагошком флоскулом ЕУ нема алтернативу једнострано је примењен Споразум о придруживању чиме је омогућено страним произвођачима да са смањеним царинама увозе робу на наше тржиште што се негативно одражава на опоравак домаће производње. Познато је да се недовољно јаке економије, у циљу сопственог јачања и развоја, морају штитити од јаких економија. Примера ради, да Кина није штитила своју економију не би успела од 1978. до 2010. године повећати реалну вредност БДП за 19 пута и да обезбеди просечну годишњу стопу раста БДП од 9,9 одсто. Поред атака на домаћу производњу направљене су и директне штете јер су буџетски приходи од царина пали са 70,45 милијарди из 2008. године на 39,7 милијарди динара у 2011. години (Према ребалансу буџета за 2011. годину).

*Уништена је војска чиме је доведена у опасност национална безбедност и интегритет државе.

* Медији су стављени под контролу вазалних „реформатора“ и страних агентура те се грађани неистинито информишу чиме је угрожено једно од основних људских права, тј. право на истините информације.

* Отупљено је научно и одговорно деловање САНУ, која би требала дати одговоре на све садашње и будуће изазове.

* Вазални „реформатори“ су се инфилтрирали и у СПЦ и нарушили њену монолитност и стабилност.

* Континуално се девастира и уништавана национална култура и насилно намеће вестернизација путем филмске и литералне продукције.

* Дошло је великог раслојавања и сиромашења грађана. Према последњем извештају групе истраживача, у Србији је данас 1% супер богатих, 15% са стандардом изнад просека у Србији, 35% на граници егзистенције и 49% испод границе егзистенцијалног опстанка, односно испод границе људског достојанства у 21. веку.

* Преко 600.000 радника је остало без посла, а према писању „Блица“ од 1. јуна ове године, у Србији је само у прошлој години остало без посла више од 300.000 радника. Данас на једног запосленог (а питање је да ли прима плату) долази 1,7 пензионера, један незапослени и два лица млађа од 15 година.

* У последње време из Србије се заувек иселило преко 250.000 младих школованих стручњака („Brain drain“) и тај се биолошко-умни губитак не може ничим надокнадити. Они ће негде тамо у далеком свету свијати своја гнезда и изграђивати туђе економије.

* Поред осталих инструмената глобализације и систем неолибералне економије, базиран на теоријама протагониста тржишног фундаментализма и учењима да тржиште као флуидни механизам треба све да решава, тотално је разорио српску економију и изродио експлоататорске производне односе. Управо тај тржишни фундаментализам је основа „Вашингтонског договора“ за који се може рећи да је више политички манифест него економска доктрина. Међутим оно што је најгоре, код нас је примењиван и још увек се примењује неки бућкуриш који се заснива на мешавини неолиберализма и волунтаристичког државног интервенционизма, односно на потпуној либерализацији тржишта и на интервенционизмима без научно-емпиријске основе и управљачке одговорности. „Држава углавном није интервенисала када је требала и где је требала, а интервенисала је онда кад није требала и то увек без одговорности управљачких структура“. (Јово Р. Дробњак, Србија у канџама глобализације, 29. септембар 2011. године)

Ово су рефлексије и делимично побројане последице транзиције и погубне политике државних менаџмента виђене очима 2011. године. Стране дирекне инвестиције (СДИ) су у томе учествовале пропорционално њима намењеној улози у стратегији о глобализацији. У проматраном периоду уништаване су све материјалне, културне и духовне тековине. Значи, нису уништаване само фабрике, банке и трговине да би се тржиште препустило страним империјалистичким силама, већ су уништавани и сви остали сегменти друштва. Уништено је достојанство садшњих генерација и будућност оних које долазе. Направљени су највећи економски злочини у историји нашег друштва. У руке латентних окупатора предати су – животи грађана, природни и друштвени ресурси и држава у целини. За издају националних интереса и учињене политичке и економске злочине, још нико није одговарао. Појединци и групе ових недела камуфлирани су у редовина предходне власти. Они су задовољили своје похлепе и остварили материјалне сатисфакције. Стечени капитал од богатих инвеститорских (окупаторских) напојница и изнуђеног харача од грађана, дали су у функцију страним фондовима и банкама да би се још увећао. Нешто су оставили и у нектретнинама на туђим именима. За сваки случај, држали су се старе мудрости о диверзфикацији иметка да се распореди у више обика и на више места. Оног иметка који, после османлијског царства, има највећу симболику. У њему су садржани труд и разна одрицања, муке и зној грађана и оставштине од предака. Колико су напунили своје портфеље и да ли су требали бити баш толики, нико их није ни питао. Уосталом, ко их је и могао питати када су они и владали, и судили и осуђивали. Да би били боље заштћени, верно су служили спољним менторима, а грађане уводили у све веће сиромаштво и беду. Поставља се питање, да ли се нешто променило у последње време? Може се потврдно одговорити, да променило се, али се није ништа побољшало. Променила се власт која је само наставила да срља без визија, без програма и може се рећи без економског компаса. Партократске структуре су само замениле улоге и све је настављено по старом уз нешто израженије диктате спољних ментора. Треба истаћи као позитивну чињеницу то што нова власт покушава индентификовати и расветлити изворе и носиоце корупције. Међутим, оно што није добро, јесте чињеница да све што раде углавном раде по налозима и инструкцијама спољних ментора. Стога су у истражним радњама обухваћени углавном перифени носиоци корупције, као и појединци и привредни субјекти који су били препрека и конкуренција страним колонијалним освајачима. Због тога се, на овакав начин не могу постићи неки значајнији резултати. Треба поћи од узрока и носилаца корупције, а то су управо они исти људи који су уништили све материјалне и нематеријалне тековине нашег друштва и који су друштво увели у колонијално ропство. Они су и узрочници и носиоци корупцује. Њих нова власт није ни поменула, а камоли узела у посматрање и обраду.
На крају треба констатовати да се под стране директне инвестиције не могу подводити предаја тражишта империјалистичким освајачима путем уништења домаће производње, нити предаја финансијског тржишта отуђењем домаћих банака, као ни предаја малопродајног тржишта путем увођења страних трговинских ланаца, као што су прповедали вазални „реформатори“. Ове радње треба назвати правим именом, а то је економски злочин. За злочине морали би одговарати они који су их и починили.

 

 

(Део из текста   „СТРАНЕ ДИРЕКТНЕ ИНВЕСТИЦИЈЕ – ИНСТРУМЕНТИ ЕКСПЛОАТАЦИЈЕ“, Аутор: Јово Р. Дробњак)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*