петак, август 18, 2017

Саборност, партијност и демократија

Саборност је организациони облик и метод доношења политичких одлука уз што непосредније учешће народа и у интересу народа. То је метод који омогућава да сваку локалну заједницу у вишим инстанцама државне власти представљају њени најбољи кадрови које њихова средина изабере. То је беспартијски систем у коме се, за разлику од партијског и вишепартијског, власт не отуђује од народа.


Стихијним и хаотичним преласком из комунистичке диктатуре у систем вишепартијске демократије, деведесетих година прошлог вијека, изгубљена је и последња нада о преласку власти у руке народа. Напротив! Испоставило се да је и оно мало власти, коју је комунизам декларативно проглашавао народном, па тиме бар формално неку улогу додјељивао и народу, укинуто! Народу је и формално речено да више није ни декларативан владар и да је његова улога само да слуша и гласа онако како му се сервира. Речено му је да више није ни власник и домаћин, јер су купци из иностранства бољи домаћини, а најбољи трговци народне имовине су они који трентуно имају власт… Народ је изгубио чак и право да каже: “Стоп! Нећу да продајем своју сиротињу! Каква је таква је, она је ипак моја. Кад се и ње одрекнем, остају ми само мишићи чију употребу странац вјероватно неће ни да плати.“

Чак и илузија о улози народа од избора до избора – у условима сумњивих пребројавања гласова и објављивања изборних резултата, сумњивих постизборних коалиција, недодирљивости и диктаторске неприкосновености партијских лидера, ненародне медијске пропаганде и очигледне понизности страним дипломатама и државницима – није више ни илузија, већ сурово реална гротеска… Власт се народу смије у лице!

Након овако депресивног увода, ријеч саборност нам долази као спасоносно рјешење. Данас је користе многа српска уста, организације и покрети, али се тешко може рећи да смо до сада наишли на експлицитну, егземпларну и прагматичну елаборацију те ријечи. А шта је то заправо? Не замарајући читаоца етимолошко-лингвистичким питањима, кратко бих навео да је сабор, односно саборност, ријеч словенског поријекла која означава заједништво, у смислу видљивог окупљања мноштва људи на једном мјесту, али и у општем смислу идеје о уједињавању мноштва. Кључне ријечи које се везују за саборност су, дакле, заједништво, уједињавање, окупљање, мноштво… Када то преведемо на језик организације и система, окупљање људи се врши ради неке функције. Политички, та функција је одлучивање о нечему. На тај начин долазимо до изворних античких снова о демократији, који се ни дан данас нису остварили.

Али ако завиримо у политички систем древне Атине, видјећемо да је окупљање старих Грка на атинском тргу, у виду демоса као политички конституисаног мноштва, ништа друго него претеча нашој саборности. Ипак, да ли је потребно узоре тражити у античкој колијевци демократије, гдје су робови били лишени права на припадност демосу?

Саборност је словенска ријеч и словенска традиција. Српска неизоставно!
Тако код многих словенских народа, сабор означава скупштину, највиши орган власти у једној држави (Сабор, Собрање, Собраније…). Сабирање, збир!

Ипак, кренули смо од старе Атине, да бисмо подсјетили читаоца о поријеклу појмова демос и демократија, као и метода којим се та функција одлучивања остваривала, да бисмо све то неминовно упоредили са нашом саборношћу.

А гдје нам се изгубило савремено, западно, схватање демократије? Тумачење демократије по некаквим Олбрајтовима, Холбруковима, Овенима, Венсима, Лајчацима, Ешдаунима, Атишаријима… то тумачење иде овако: “Демократија је оно што западни дипломата каже да јесте. Народ има право да одлучује све дотле док одлучи онако како западни дипломата нареди“. Наравно, технологија такве “демократије“ се одвија мало перфидније. Она се крије иза вишепартијског система и монтираних избора под што већом пресијом контролисаних медија. Партијски лидери су диктатори у својим партијама, под непосредном диригентском палицом и спонзорством неког страног дипломате или државника. Медији су контролисани инструментариј за испирање народних мозгова, а агенције за контролу и праћење избора су апаратура за “пребројавање“ гласова по унапријед одређеном лајчаковском резултату.
Ако томе додамо новац као главни инструмент плутократске моћи и нагона за наметањем “демократских“ лидера, јасно нам је да ту народа нигдје нема – ни у Америци, ни у Србији, нити у ближој и даљој околини!

Како укинути диктатуру партијских лидера? Како спријечити потплатљивост страним новцем и поводљивост страном интересу? Како спријечити издају сопственог народа? Имамо ли рјешење да спријечимо партијског лидера да посланичку функцију додјељује криминалцу, неком кога народ ни у сну није желио за посланика? Одговор је да, без коријенитог мијењања политичког система, немамо! А таква корјенита реформа подразумијева двије наизглед утопистичке идеје: или јавна контрола над партијама или увођење беспартијског изборног система. Ово прво нећу да објашњавам, осим да је ријеч о јавној контроли унутрашње структуре политичких странака и јасних пропозиција њиховог унутарпартијског и јавног рада.

Као присталица беспартијског система, као противник партија и партијашења, ја сам свакако за ово друго и томе ћу посветити мало више редова, не зато што бих вјеровао у олако остварење овакве реформе, већ да бих слободног мислиоца иницирао на први идејни корак. Велике идеје свакако почињу првим мисаоним изазовом, а велика дјела почињу првим кораком…

Интересантно је да су, под притиском демократских тежњи, комунистички диктатор Јосип Броз и његов главни идеолог Едвард Кардељ, једном већ потурили народу сурогат саборности. Назвали су га делегатски систем. Да су се хтјели одрећи партије и партијности, тј. комунистичке партијске контроле над скупштинским тијелима, можда би се ова двојица већ нашли у историји политичара који су у пракси оваплотили идеју саборности. Наравно, истинска саборност значи одрицање од власти и препуштање државе у руке и под вољу народа, што Тито свакако није желио! Који се то диктатор у историји човјечанства тако олако одрекао личне власти и моћи? Тако су и ова двојица комунистичких лидера завршили у смећу историје, као лица која су под именом “делегатског система“ народу потурили политички мућак умјесто саборности, односно демократије! Наиме, диктаторску власт им је гарантовала само партија и они су је ставили изнад Народне Скупштине, да буде филтер и контролор одабира посланика који ће ући у Скупштину.

Зар и садашње партије, илити политичке странке, не раде управо то?!

Закључак је, дакле, да су политичке странке антидемократски и антинародни инструменти.
За истинску саборност, тј. истинску народну власт, потребно је оно што се у социјалистичкој Југославији теоретски објашњавало, а практично никад остварило, као делегатски систем, али без политичке партије!
Наравно, историја нас учи да су први облици владавине вожда Карађорђа имали управо ове принципе саборности, што ћемо наћи и у дубљој историји руског, бугарског, македонског, српског и других словенских народа.

Саборност је инструмент који треба да елиминише отуђење власти од народа, корупцију, финансијско мафијашење, издају земље страним факторима, бирократизацију друштва и општи криминал у политици. Једноставно, извори свих ових негативних дешавања су политичке странке које су у свом раду недодирљиве, а за свој рад не одговарају ни народу ни државним ресорима. По унутрашњој структури, диктаторски устројене, политичке странке формирају власт, не по вољи народа, већ по аутократској вољи њихових лидера. Слично се догађа и у Скупштини. Наиме, за доношење одлука, по садашњем устројству Скупштине, у њој уопште не треба ни да сједи толики број посланика. Узалуд праве толики трошак својој држави вукући велике плате. Довољно је да у њој само сједе – лако поткупљиви зеленим новчаницама страних служби – партијски лидери.

Шта мислимо, колико данас треба новца да се из страног центра плати издаја наше државе? Не много! Само онолико колико су поткупљиви лидери политичких странака које у Скупштини имају значајне мандате! А шта мислите, колико би требало новца да се поткупи више од 50 % слободномислећих посланика које је бирао народ, непосредно, системом који му омогућава да из својих редова бира најбоље и најпоштеније и који би за свој рад одговарали искључиво својој изборној бази, умјесто партијском вођи? Одговор је напросто да би оваква мисија за странце била готово немогућа!

Ако ово схватимо, онда ћемо схватити и шта треба урадити да би се кварна Скупштина поправила, а након тога ћемо схватити и шта је саборност у политичкој визији нашег покрета. То је пут којим се долази до саборне скупштине тако што је база за избор њених посланика, умјесто политичких странака, најнижа територијална јединица идеолошки неподијељених припадника нашег народа, односно грађана наше државе.

Да закључим, оваква визија није ни лако остварљива нити је једноставна. Веома је комплексна и граничи се са немогућим. Напросто, наишла би на бројне препреке и у земљи и у иностранству. Иностранство не би допустило да му се тек тако измакне контрола над нашом државом пуким развлашћивањем њихових подобних сарадника, партијских лидера.
Партијски лидери, такође, и цијели политички и државни апарат иза њихових леђа, не би дозволили да их народ тек тако развласти. И, на крају, да би се кренуло са развлашћивањем политичких странака, треба прво ући у власт по садашњој процедури – као политичка странка – што нас аутоматски ставља у контрадикторну позицију властитој идеји. И, на крају, ако идеја и успије, треба пристати на развлашћивање себе самих, тј. своје политичке странке, што могу да ураде само дубоко морални и честити људи.

Ипак, кад се држава отуђи од свог народа и постане тотално антинародна, кад њен политички систем постане главна препрека грађанској саборности, народ још увијек има теоретске шансе за вандржавно саборно самоорганизовање, што и јесте циљ и нада нашег покрета.

Пут до звијезда је увијек водио трновитим стазама! Препреке на њему су ипак савладиве под условом да су нам звијезде увијек у фокусу!

С.Б.



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*