nedelja, novembar 29, 2020

Socijalna distanca- nikada i ni po koju cenu! (ako to učinimo- postigli su sve!)

Ne insistira se uludo na famoznoj „socijalnoj distanci“ pod okriljem navodne brige i borbe za čoveka.

Ne „greše“ slučajno, niti je reč o lapsusu jer odlično znaju da fizička distanca nije dovoljna, ni približno dovoljna i mračna koliko i- socijalna!

Nažalost, umnogome su uspeli u svom naumu: strahom su učinili da zaziremo jedni od drugih.

Da se osetimo kao plen, nemoćni i progonjeni, da sumanuto jurcamo svakodnevicom bežeći od sveg onog čemu smo do nedavno hitali…

Učinili su da „borbu za čoveka“ prihvatimo kao borbu čoveka protiv čoveka, kao arenu u kojoj se gladijatorski borimo do krvi da uteknemo jedni od drugih.

Da nas utamniče u životima, jer najbolje ćemo se sačuvati ako uspemo da uteknemo i od sebe samih!

Kad to postignemo- postigli su sve!

Pošast će naravno proći, đavolja je to rabota, odosno, rabota đavoljih šegrta namerenih da utamniče i porobe ono jedino što zaista imamo- veru i misao!

Ne pristajem, ni po koju cenu jer nema veće od te koju ćemo platiti da trajemo u formi bez suštine!

Ne pristajem da u prijatelju vidim potencijalnu opasnost, inače ću doveka u opasnostima videti potencijalne prijtelje.

Da ne prigrlim decu, oca, brata, suprugu, da pred crkvom stojim kao pred kakvom piljarom u nepreglednom redu- verujući u Hrista- Boga a ne verujući u brata i setru kraj sebe – nikada!

Ne kažem: srljajte, ali velim: ne srljajte u ono što žele da verujete već verujte u ono ka čemu ste i dosad koračali, voljena braćo i sestre!

Ne dozvolimo zlu da živimo strahujući od svakog novog dana, da isčekujemo kada ćemo oboleti, da u svemu vidimo lek osim u leku- čovekoljublju!

Isto su nas u ovom đavoljem eksperimentu učinili ko jaganjce pred vašar: ko pretekne neka slavi i strepi od sledeće zgode kada će doći na red…

Normalno je i posrnuti i pasti, ali kako ustati ako zaziremo od ispružene ruke..?

Kako da fukaru sprečimo u veleizdaji Kosova i Metohije ako smo se sa sobom razišli da stotinu strana?

Kako biti saboran ako smo između srca i duše načinili „socijalnu distancu“, a nekmoli jedni među drugima..?

Kako da ne dozvolimo da nam Srbiju ne raskusuraju ko sitniš za prosjaka ako smo prosjaci u onome što zaista imamo: veri i misli?!

Zato i rekoh da đavolji šegrti insistiraju na „socijalnoj distanci“ jer fizička se korakom pregazi, a socijalna- za nju je život pučina crna…

Pošast će proći, svaka muka utihne, ali gde ljudi utihnu tu se pošast razgrlati doveka!

Pošast daleko opasnija od bolesti!

Pošast koja će učiiti da i ono što ostane od Srbije bude previše, jer šta će zemlja ljudima koji su i od sebe utekli u zbegove…

Doveka u Prizrenu!
Kolika god da je fizička distanca- koraka imamo, no ako je „socijalna“- uzalud koraka ako nije trag čoveka, no zveri…



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*