четвртак, 16 септембра, 2021

Србија на челу ОЕБС: афирмација или катастрофа

Власт Бориса Тадића је „председавање ОЕБС-ом добила још једном трговином сопственим народом – тек пошто се обавезала да неће да се бави питањима везаним за Западни Балкан“ . Самим тим, власти Републике Србије обавезале су се да током председавања ОЕБС-ом неће покретати питање статуса Косова и Метохије, једностране одлуке косовских Албанaца о сецесији и потоњим званичним признањима тзв. Републике Косово од стране западноевропских држава.

 

 

 

Srbija na celu OEBS-a...

 

 

У фебруару 2012. године тадашња српска власт је прославила „велику дипломатску победу“. Министарски савет ОЕБС је одлучио да ће Србија председавати овом организацијом током 2015. Први пут од оснивања ОЕБС-а успостављен је модел такозваног „консекутивног и координираног председавања“ у двогодишњем периоду. На овај начин се покушава успоставити континуитет у руковођењу организацијом и дугорочно планирање рада. Две земље, које желе да буду на челу организације током двогодишњег периода, дужне су да поднесу заједничку кандидатуру: једна земља треба да буде са запада, а друга са истока континента. Србија је заједничку кандидатуру поднела са Швајцарском (која је председавала током 2014. године). Остало је отворено питање како је дошло до српско-швајцарског „стратешког повезивања“ и шта је то две земље натерало да улазе у овај аранжман. Са једне стране, највероватније се ради о одличним личним везама тадашњих шефова дипломатија Србије и Швајцарске. Са друге стране, тадашњи председник Борис Тадић је очајнички покушавао да се домогне још једног мандата шефа државе. У ту функцију је ставио и Министарство спољних послова, које је требало да оствари „велику дипломатску победу“. Додељивање председавања ОЕБС-ом Србији, Борис Тадић је користио да покаже као сопствену заслугу, како баш њега „уважавају у свету“ и како је лидер са завидним „међународним кредибилитетом“.

У српској дневној политици се око свега овога отворила расправа врло непријатна по Бориса Тадића, која му је на крају само одмогла у трци за реизбор на место шефа државе. Српски званичници су тврдили како „усвајање одлуке о председавању ОЕБС представља успех и велику одговорност за Србију на пољу мултилатералне дипломатије, као и прилику за њену афирмацију као уважене чланице међународне заједнице. Председавање, такође, представља и прилику за регион и јачање његове видљивости“ (1). Међутим, испоставило се да је власт Бориса Тадића „председавање ОЕБС-ом добила још једном трговином сопственим народом – тек пошто се обавезала да неће да се бави питањима везаним за Западни Балкан“ (2). Самим тим, власти Републике Србије обавезале су се да током председавања ОЕБС-ом неће покретати питање статуса Косова и Метохије, једностране одлуке косовских Албанaца о сецесији и потоњим званичним признањима тзв. Републике Косово од стране западноевропских држава. Неће се чак ни покретати питање које је у надлежности Мисије ОЕБС-а на Косову и Метохији, а које се тиче суштински блокираног права избеглих Срба на колективни повратак у села из којих су масовно протерани до 2004. године. Зарад планираних поена у предизборној трци, пристало се на ћутање о ужасној судбини Срба на Косову и Метохији, као и о грубом кршењу међународног права. Да ствар буде још гора, у 2015. години се обележава четрдесетогодишњица од усвајања Хелсиншког завршног акта, темељног документа којим је требало да се гарантује територијални интегритет свих чланица ове међународне организације. У „Заједничком радном плану Швајцарске и Србије“, наводи се да ће се посебна пажња обратити на следећих десет ствари: питање више-димензионалности (што подразумева анализу садашњих и будућих претњи и изазова у Европи; јачање и побољшање сарадње са организацијама цивилног друштва у свакој од димензија; преглед и ажурирање постојећег алата за рано упозорење, превенцију конфликта и начине пост-конфликтне рехабилитације), политичко-војну димензију (која је од кључног значаја за спречавање сукоба, рано упозоравање и управљање кризама, као и за изградњу поверења међу државама чланицама), транснационалне претње и изазове (са посебним акцентом на сајбер безбедност), решавање сукоба током целог циклуса сукоба (неопходност побољшавања система раног упозорења унапређењем аналитичких капацитета структура ОЕБС), економску и еколошку димензију (решавање глобалних и регионалних проблема животне средине у контексту промовисања безбедносне сарадње, бављење питањем одрживог управљања водом и несташицом воде), људску димензију(значајна улога цивилног друштва у пружању помоћи државама учесницама у обезбеђивању пуног поштовања људских права, основних слобода, демократије и владавине права)јачање капацитета и структуре ОЕБС-а, тражење партнера за сарадњу, јачање улоге Парламентарне скупштине и успостављање чврсте сарадње са осталим међународним организацијама.(3) Све се ово предузима у циљу „консолидације мира, просперитета и демократије у региону ОЕБС-а, као и обезбеђивања капацитета наших председавања да одговоре на било коју ситуацију. У том смислу, тежићемо да се ослањамо на напредак у остваривању заједничке визије успостављене Астанском јубиларном декларацијом о слободној, демократској, заједничкој и недељивој евроатлантској и евроазијској безбедносној заједници која се простире од Ванкувера до Владивостока.(4)

Остаје, наравно, да се види како Србија може учествовати у реализацији планираног циља „побољшавања система раног упозоравања“ у стратешкој активности „решавања сукоба током целог циклуса сукоба“ у, на пример, Македонији, где је тињајући албанско-македонски конфликт очигледан, уколико се претходна власт већ обавезала да се неће бавити питањима која се тичу Западног Балкана. Остаје и отворено питање моралног кредибилитета Србије да се бави било којим другим питањем, уколико ћути о проблему који њу највише тишти. Истина, постоје политичари који самопонижавање представљају врхунским лукавством и великом дипломатском стратегијом, али је то само јалов покушај самоутехе. Оне, који не поштују себе, неће поштовати ни други. Зато, пошто је пристала на једну уцену-да на велики јубилеј усвајања Хелсиншког завршног акта не говори о питању сопственог суверенитета-Србија треба да буде спремна на нове политичке притиске, дипломатско завртање руке и на крају-беспризорне уцене. Заправо, то се већ дешава.

Мимо званичних канала комуникације, Србија је већ упозорена шта се може десити уколико не буде „кооперативна“ по питању украјинске кризе. Јер, када је о председавању ОЕБС-ом реч, није се говорило о цивилном друштву и еколошкој безбедности, већ о украјинској кризи. Како је украјинска криза постепено ескалирала, тако је председавање ОЕБС-ом за Србију постало истоветно са питањем постављања према кризи у Украјини. Без имало увијања и тактичности, амерички аналитичар Ед Џозеф је рекао да ће „премијер Александар Вучић 2015. добити прилику да Србију одлучно поведе ка модернизацији, просперитету, прогресу и стабилности. Међутим, уколико пропусти прилику и преузимање челног места у ОЕБС-у 1. јануара, буде искористио за помагање Москви у вези са украјинском кризом, ситуација би могла да се преокрене. Економија би поново могла да застане, односи са суседним и западним земљама би могли да се погоршају.“ (5) Другим речима, досадашњи напредак на путу ка европским интеграцијама могао би да буде доведен у питање, закључио је Џозеф. Он још и додаје да Србија треба да се дистанцира од Русије, јер „руски примарни интерес на Балкану није просперитет региона већ увођење подела и дестабилизација, пре свега у Босни у Херцеговини, а ако је могуће, и на Косову.“ (6)

Што се званичних канала комуникације тиче, прва је питање председавања ОЕБС-ом у светлу украјинске кризе поставила Викторија Нуланд, помоћник америчког државног секретара, током званичне посете Београду 13. јула. (7) Потом, свега неколико недеља после посете Владимира Путина, 6. октобра, Београд су походили француски премијер Мануел Валас и немачки вицеканцелар Зигмар Габријел. Обојица су дошла у дводневну посету, што је за билатерална службена гостовања представника великих и значајних држава у Србији крајње необично и не дешава се често. Такође, обојица су дошла са већом групом привредника-потенцијалних инвеститора, како би се указало и широј јавности да од „кооперативности“ Србија може имати неке користе. Ипак, у званичним разговорима је питање економске сарадње заузимало тек треће место, док су се на прва два нашле теме „Јужног тока“ и председавања ОЕБС-ом. На крају, са очигледном поруком око украјинске кризе је код српског шефа дипломатије 20. новембра дошао и амбасадор САД у Београду Мајкл Кирби, пошто се у званичном саопштењу наводи како се разговарало само о једној ствари.

Познато је како ОЕБС већ има велику улогу у покушајима деескалације украјинске кризе, а све су прилике да ће његов значај бити још већи. Уз представнике Украјине, Русије и самопроглашених Доњецке и Луганске народне републике, представник ОЕБС-а је такође члан Контакт групе, а ова организација је задужена и за надгледање спровођења Споразума из Минска.

За сада је прилично нејасно како се према свему могу поставити званичници Србије.

Како је планирала тадашња гарнитура, ово је требало да буда потврда њиховог „међународног кредибилтета“ и доказ да се, тобоже, и Србија нешто пита у међународној политици. Била је то велика шанса за афирмацију. Међутим, најпре пристајањем на понижавајуће услове под којима Србија треба да председава, а затим и ескалацијом украјинске кризе, реална је претња да се председавање Србије ОЕБС-ом претвори у праву катастрофу. Како за сам ОЕБС, тако и за актуелну српску владу. Јер, са једне стране, уколико представници Србије не подлегну притиску западних земаља, може доћи до великих и бурних расправа унутар тела ОЕБС-а. У таквом развоју ситуације ОЕБС не би играо улогу коју су му САД намениле у Украјини, па би за западне земље боље било да врше унутрашњу опструкцију. Са друге стране, уколико Србија подлегне притиску, постоји реална опасност да власт у Београду изгуби кредибилитет и да дође до велике унутрашње кризе (према последњим истраживањима које је радила Нова српска политичка мисао, а које је изнео Ђорђе Вукадиновић, чак 68 посто грађана Србије подржава „тесне“ односе са Русијом). Такође, отвориће се и питање: зашто је званичницима Србије више стало до територијалног интегритета Украјине, него до територијалног интегритета Србије.

Гледано из данашњег угла, за Александра Вучића би било боље да Борис Тадић није улазио у цео овај аранжман са председавањем ОЕБС-ом. Уколико одигра погрешно-све га то може скупо коштати.

………………………………………………..

(2) На ово упозорава у свом саопштењу за јавност опозициона Демократска странка Србије. Више на: www dss.rs

(3) „Заједнички радни план Швајцарске и Србије“, 27.јун 2013, Министарство спољних послова Републике Србије, Београд, 2013, стр. 2-8.

 

(Душан Пророковић)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари