понедељак, децембар 11, 2017

Србија никад није пала овако ниско

У свакој од сличних ситуација Србија би се супроставила и не би прихватила овако неповољне услове. Али, Србија је велика тајна, како каже  наша позната песникиња Десанка Максимовић, и она покаже своје право лице и то ону његову добру страну, тек кад је у највећој невољи. Тако да ја мислим да смо ми тек на почетку, да ништа није готово.

 

 

Protest-Srba-sa-Kosova...

 

Наш је саговорник директор Балканолошког института при САНУ, бивши амбасадор Србије у Канади и Француској – господин Душан Батаковић, са којим је Глас Русије разговарао о „бриселским договорима“ Београда и Приштине, ситуацији у покрајини и улози Тита у одвајању Косова.

Хоће ли Заједница српских општина моћи да помогне да обезбеди очување српског присуства јужније од реке Ибар? Већ се говори да се све више локалних Срба спрема да прода куће и оде у централни део Србије.

Ова асоцијација, по ономе што сам ја читао, не доноси ништа битно. Јер она заправо легализује косовске институције и све што се дешава мора да претходно буде потврђено од албанских власти у Приштини. То је нудио и Ахтисаријев план који су исти ти Срби с Косова са гнушањем одбили. Проблем је такође и у томе што се Ахтисаријев план на југу Косова уопште не спроводи. Напротив, сваки дан се скида једно по једно од оних основних, рекао бих чак и људских права Срба, узурпирају се на разне начине преко централних приштинских институција и Србима је живот де факто онемогућен. Они живе у једној врсти меког, софт апартхејда који је легализован 2008. године, а који није побољшан наводном применом Ахтисаријевог плана. Оно што је ушло из Ахтисаријевог плана у неколико српских општина јужно од реке Ибар, односно јужно од северне Косовске Митровице су углавном неколицина Срба верни Хашиму Тачију, који су на власт дошли тако што је за њих гласало 3,4,5 или можда чак и 6 процената српског становништа у Грачаници, Новом Брду, Штрпцу или Ранилугу. Управо они су заправо спроводиоци баш оних негативних дискриминаторских мера, које жели Приштина. Јер, сваки пут кад направе неку зграду за расељена и лица у потреби, онда их они тако помешају да Срби опет немају осећај сигурности. И то је један од проблема на који се одавно указивало из Београда, а за који ми нисмо имали никакво додатно решење. Друго, ако ви читате овај споразум, видите да Србија нема уплив ни у здравство, ни у школство, ни у социјално осигурање. Али пре свега у здравство и школство који су за нас од веома важног питања. Да не говорим о школству и култури, који задиру и у питање идентитета. Значи, надзор није контрола. Контролу врши Приштина. Значи, ово је план који Косово дефинитивно заокружује као државу. Трећа ствар, и ту ћу завршити одговор на ово питање, је заштита културних објеката. Ни у том домену се Ахтисаријев план не спроводи и наши највећи манастири често су мета напада албанских екстремиста.

 

КФОР испред цркве у Прилужју на Косову и Метохији

КФОР испред цркве у Прилужју на Косову и Метохији

 

Замислите српске православне манастире на Косову! То је једина културна баштина у Европи, која мора оружјем да се брани од непријатељског окружења, односно од суседа који живе на 500 метара, километар или два од њих, као што је то случај са Пећком патријаршијом или са Дечанима. Значи, то су све преседани без примера у европској историји.То је онај софт апартхејд о коме сам вам говорио на почетку, којем су подвргнути Срби на југу, а који сада чека и Србе на северу Косова.

Како процењујете протестна расположења Срба са севера Косова? Хоће ли они успети да очувају своју „аутономију у аутономији“, када се налазе између чекића и наковња, односно Београда и Приштине?

Север Косова реагује на једини могућ начин. Нису они само последњих 13 година без икаквих директних веза са Приштином, не уживају они случајно 95% свих, да кажем, аутономних права у односу на Приштину, и немају они опет случајно директну везу са Србијом, са остатком Србије. Наиме, када је створена општина Зубин Поток, пре двадесетак година, цео тај део је већ полако почео да се извлачи испод Косова и гледао је да мање има везу са Приштином и више са Београдом. Јер је стварањем општине Зубин Поток тај део постао компактан. Фалила је наравно северна Митровица. Али од тада они, значи, већ скоро 25 година (мислим да је општина створена ’89), нису у таквој вези с Приштином као што је, на пример, Грачаница или као што је Ново Брдо. Друго, ни становништво није исто. Срби на северу Косова су она колашинска струја, више црногорско становништво, што се види и по презименима и по пореклу. Док су ови на југу више она призренско-нишко-врањска струја становништа, и они се и не понашају исто политички у различитим ситуацијама, јер је потпуно другачији однос према албанском становништву. Стога је њихова једина могућа реакција да буду против. Па нису се они толике силне деценије борили да имају отклон према Приштини да би их сутра неко једним потезом пера учинио албанским становницима Косова.

Јер, знате шта се ради? Њима се издају личне карта на којима су албанизована њихова презимена. Они морају да имају све папире на којима пише Република Косово, и они де факто постају грађани једне државе против своје воље. Мислим да већина Срба, која се много надала у садашњу администрацију и много помогла да она дође на власт, сада је потпуно разочарана. Јер ово што се дешава супротно је свим изборним обећањима која су давана у мају прошле године када су вршени избори. У том смислу Срби на северу су у великом процепу. Ви сте потпуно у праву. Не смем ни да замислим шта може да им се деси. Сигурно је да ће Албанци покушати да се населе на север. Њима је важно да тај простор запоседну не само војно, него и да имају упоришне етнички дефинисане тачке на којима ће моћи да контролишу сав тај простор где живи преко 65.000 Срба. Није тачно да их живи 40.000 како се покушава смањивањем да се покаже. Њих има између 60 и 70 хиљада. На хиљаду квадратних километара компактног простора, који никада де факто није био у Косову. С изузетком можда тог делића северне Митровице и Звечана, који је, опет, био само формално на ономе што се историјски и географски зове Косово. Дакле, косовски Срби су у страшном искушењу. Већ последњих година долазила су непатриотска оптуживања да се они баве шверцом и да је то уствари извор нестабилности у покрајини. Иако знамо да је управо у Приштини седиште криминала, трговине органима, дрогом и да су ту умешани и највиши званичници из албанске администрације у Приштини. Тако да та непатриотска струја у српском јавном мњењу, која уопште није занемарљива, је значајно допринела да се и Албанци усмере на косовске Србе и да их таргетују као потенцијалне узроке и седиште криминала и корупције, што је у поређењу са оним што се дешава у остатку Косова чист Дизниленд.

Подела Косова, омиљена идеја премијера Србије, данас је табу тема. Међутим, тај пројекат није нов, да ли он може да буде реализован?

До тога не може да дође из више разлога. Први разлог је што Срби не живе компактно на једној половини или трећини територије, него су разбацани свуда и немају територијалну везу. Друга је што Албанцима то не одговара, јер они имају много веће претензије према областима ван граница јужне српске покрајине Косово и Метохије, и зато што нема никога ко би то могао да им наметне. Београд то није могао да наметне сам. Међународна заједница оличена у НАТО-у то није хтела. Покушао је нешто премијер Ђинђић и врло брзо на њега је извршен атентат. Тако да све то играње ватром доводи вас у ситуацију да вас неко сутра означи као Вука Бранковића, који је издао Косово, а то је најнепопуларнија улога у српској историји.

Својевремено сам направио један план кантонизације који је био предвиђен да се спроведе у Србији 1998. године. Наћи ћете га на интернету. Ту су Срби живели у пет кантона и то је заправо оно што се и данас у платформи Републике Србије помиње. Исто је то варирао и рециклирао Коштуница својевремено 2002-2003, па после 2005. Значи, то је план који је направљен на етничкој основи, пре етничког чишћења ’99 године, где Срби имају своје кантоне, а дводомне скупштине у градовима решавају спорна питања која се тичу мешовитих места становања и имају право вета на све одлуке које се тичу њихове националне заједнице. Тај план сам правио ’98 с намером да се спречи крвопролиће и велики рат који је очигледно надолазио. Једном ми је Бернар Кушнер рекао да је план добар, али да реч „кантон“ сувише асоцира на Босну. А ја сам наравно имао у виду Швајцарску, где то функционише на мирнодопски начин. И у Србији тада никога није било да тај план примени. Ивица Дачић, тада портпарол СПС-а, је рекао да је то продаја српске територије. Војислав Шешељ је рекао да је то издаја. А ето, то је једини план, који, кажем, са другим предзнацима, је и даље у оптицају. Тако да у међувремену нисмо много одмакли, осим што се мењала међународна ситуација.

Разумљиво је да косовски проблем није настао 90- их година прошлог века. Једном сте рекли да управо албански национализам, који је подстицао режим Енвера Хоџе, био узрок распада Југославије. Каква је у том случају улога Тита? Када је почео процес одвајања Косова од Србије?

Аутономија Косова  није створена да би се помогло Србији или Југославији. Она је створена да би се учинио уступак братској комунистичкој партији Албаније која је то тражила и где још и Коминтерна указивала на проблем са албанским становништвом на Косову. Исто се десило и у Војводини. Војводина није успостављена 1945 као српска аутономија, као што је то било 100 година раније. Успостављена је као уступак мађарској братској комунистичкој партији која је као и албанска под заштитом великог Лењина и где се сад на совјетски начин решавају питања мањине. У исто време италијанска мањина је протерана из Далмације, где живе хиљаду година, само зато што Италија није била у комунистичком блоку земаља. То је значи био први разлог зашто је створена аутономија Косова.

Други разлог је било да се ограничи оно што се сматрало главним проблемом предратне Југославије, тада још Краљевине Југославије- а то је предоминација Срба како бројчано тако и институционално. Требало је ту Србију смањити до мере којом неће моћи да угрожава и да се намеће као неприкосновени лидер. Зато су само у Србији направљене две покрајине, а читава концепција уставна.Та варијанта Лењинистичког односно Стаљиновог устава из 1937. године је Србе чинила мањином у већини других република, као и у њеним покрајинама. У том смислу и Тито и Енвер Хоџа су радили на одвајању Косова од Србије и прикључивању Албанији.

Можда вам је промакло али постоји један запис кад су Кардељ и Ранковић били у Москви и разговарали са Стаљином он је питао зашто Косово не оде Албанији. А они су му одговорили: па, Срби то не би разумели. Значи Срби су проблем, а не Албанци.

Таква политика се наставила и она је добила своје логично разрешење у уставу из 1974. Године. Тада је Косово у којем доминирају Албанци имало право вета на све одлуке које се тичу Србије, а Србија није имала у својој властитој покрајини било каква права. На факултетима је уведен нумерус клаузус да би се убрзано школовали Албанци, без обзира ако је рецимо у том тренутку било више Срба који су хтели да студирају, а имали су и боље оцене. Тако да је направљена једна етничка национална дискриминација Срба и они су се после 1974. осећали на Косову као страни држављани. Имао сам рођаке у Вучитрну и моји тетка теча и њихова деца имали су велике проблеме још од 1968. кад су усвојени уставни амандмани, који су после само формализовани 1974. године. Кад су успели да се преселе у централну Србију у Аранђеловац имали су утисак као да су побегли из Гулага.

Вратимо се стварности. Можете ли да наведете пример из српске историје, који би подсетио на бриселске договоре?

Гледано из перспективе наше историје никад нисмо пали овако ниско. У свакој од сличних ситуација Србија би се супроставила и не би прихватила овако неповољне услове.

brisel-..1

 

Пазите: свима нама је стало до помирења, суживота, мирне коегзистенције, стабилности Балкана и економског напретка, уопште не треба да сумњате, међутим не можемо прихватити споразуме који иду искључиво на штету Србији. Споразуми који иду само на штету Србији су они, који угрожавају Србију не сада него и у будућности. И ако вам неко каже да је Србија изабрала будућност тиме што је прихватила овај споразум у Бриселу, могу само да додам да је прихватила сасвим неизвесну будућност, јер ће ово бити подстицај за сепаратизме у неким другим рубним деловима преостатка Србије.

Једна од Ваших књига се зове „Косово: конфликт без краја?“, са знаком питања на крају. Међутим, тамо је реч о догађајима пре 2007. године, када сте учествовали у процесу преговора. На основу оногашто се десило касније – може ли се уклонити знак питања?

Када сам ставио знак питања у наслов, надао сам се да то неће бити сукоб без краја. Сада, нажалост, чини ми се да њему заиста и није близу крај. Наиме, веома је познато да Косово није само једнозначно питање, које се тиче одређеног територијалног оквира нашe јужнe покрајинe, него се заправо симболички тиче читаве Србије. Косово је стуб идентитета Србије и у случају да Србија устукне на Косову до краја, како то бар сада изгледа, то може само да подстакне нова жаришта интеретничких сукоба. Тако да Косово остаје, све и да се нешто позитивно реши, у овом случају сукоб без краја, a Србија улази у нове изазове. Мислим да је то како ће се решити питање Косова- принципијелно, јер од њега зависи регионална стабилност. И сваки преседан који ту буде направљен ће неминовно утицати и на све друге суседне државе, бар оне у којима живи албанско становништво ипак у неком значајном проценту. Значи, сукоб није близу краја. Ово што је парафирано у Бриселу не обећава много. Дошли смо де факто до Ахтисарија плус-минус. Да је то неко представио и парафирао 2007. Године, вероватно би га милион људи на улици скинуло с власти, протестујући. Сад имамо једну сасвим другачију ситуацију.

Међутим, данас нисмо сведоци масовних протеста. Да ли је српски народ спреман да се с тим помири?

Наравно да није спреман, нећете ваљда веровати извештајима контролисаних медија. Ако се у Митровици скупи 20 хиљада Срба, то значи већина одраслог становништва ту већ имате апсолутно одбијање севера да прихвати тај споразум.

За нас у Београду, став севера је кључан. Јер они су на првом удару, они би сносили најстрашније последице и они ће бити онај имиграциони талас који ће по протеривању пребећи у Србију. С друге стране, немојте да потцењујете Србију, како је потцењују њене власти већ доста дуги низ година- да се медијском блокадом и рачунањем на економску исцрпљеност и једну политичку апатију може до краја прикрити незадовољство Србије оним што је потписано. Ако сте јуче видели, СПЦ која има огромну политичку улогу у Србији је најоштрије осудила. Ако читате коментаре на Интернету, или дневне новине- видећете да хиљаде и хиљаде и хиљаде људи не одобравају ове одлуке. Они који не одобравају, немају где да се огласе. Опозиционе странке су веома ослабљене и немају приступ медијима да би могле да боље и ефикасније организују неки велики протестни марш, којим би се показао број оних који се овом споразуму противе. Трећа ствар је да је Србија велика тајна, како каже једна наша позната песникиња Десанка Максимовић, и она покаже своје право лице и то ону његову добру страну, тек кад је у највећој невољи. Тако да ја мислим да смо ми тек на почетку, да ништа није готово.

 

(Тимур Блохин)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*