СрБска плутократија у режији жутог неокомунизма
уторак, 3 април 2012 21:07 Рубрика: Политика
У складу са међународним конвенцијама о људским правима, а и у складу са основном демократском праксом и уставима демократских земаља, основно право сваког грађанина једне државе јесте да бира и буде биран.
Нажалост, у Србији није тако!
У Србији се то догађа у зависности од новца с којим располажеш и од тога да ли си подобан код оних који овом тужном земљом данас управљају. Не улазим у питање ко су ти управљачи – страни амбасадори или домаћи тајкуни. Није уопште битно!
Чињеница је да онај ко хоће да се кандидује на изборима мора скупити 10 000 потписа, појединачно овјерених у надлежној државној установи, од чега сваки од потписа мора бити покривен уредно плаћеном таксом (??!!), довољно говори о карактеру срБске демонократије, односно плутократије.
Слободан грађанин, независан кандидат, колико знам, више не може да се кандидује.
Не говори ли то довољно о праву сваког Србина да бира и буде биран! Кад чујемо извјештаје појединих политичких снага, које хоће да се региструју и пријаве на изборе, али као “неподобни“ не могу да добију општинског ћату који овјерава потписе, јер општинска страховлада то не дозвољава, онда нам постаје апсолутно јасно ко у Србији има право да буде биран – то су тајкуни са пуно новца и подобни сателити сорошевског режима! А право да бираш, свело се на само један избор: на бирачком списку ти се нуде само ови из претходне реченице, који су себи купили право да буду бирани.
Данас је сиромашни поштењачина, ма колико био квалитетан и способан, апсолутно онемогућен да уђе у срБску скупштину! Напросто, жути неокомунисти су та врата отворили само богатима. Пошто је богатих у Србији мање од 5 %, онда је лако закључити да су основног грађанског права, да буду бирани, ускраћени скоро сви грађани Србије, односно њих преко 95 %.
Изговор је и наиван и морбидан. Жути неокомунисти то образлажу потребом да се смањи број патуљастих странака у Србији. Међутим, они од народа крију чињеницу да се тај број странака може смањити једино кроз повећање цензуса за улазак у скупштину, а не финансијским наметима и онемогућавањем њихове кандидатуре… (Ех,, а како би онда подобни Вук ушао у скупштину, скупа са осталим, политички патуљастим, ал’ пребогатим тајкунима?!)
Пошто срБски судови очигледно нису независни, предлажем да грађани Србије туже државу (читај владајуће жуте неокомунисте) међународном суду. Разлог је јасан: флагрантно и фрапантно кршење људских права, које у Србији није постојало чак ни у комунизму. Јер и тамо је назависни кандидат имао какво-такво право да се кандидује, а о сиромасима да и не говорим. (Комунистички државни функционери су се поносили биографијом у којој пише “потиче из сиромашне породице“, зар не?).
Саставити овакву тужбу није тешко, а и потписивање петиције не би било проблем: многи слободномислећи људи би овакву петицију са задовољством потписали!
С.Б.
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст
Прихватам чињеницу да треба смањити број странака у парламенту Србије. Али то смањење треба да се обави повећањем цензуса за улазак у Скупштину. Тај цензус треба повећати чак и на 15 %.
Међутим, не смије се малим политичким странкама забрањивати политичко дјеловање и кандидовање на изборима, јер то је легалан и уставан политички пут којим мале идеје почињу да око себе окупљају своје присталице. Једног дана, кад нека од малих идеја постане велика и иза себе добије популацију од 15 % бирачког тијела, то је знак да је та идеја иза себе добила респективну масу грађана и заслужује да своју борбу настави у парламенту. Али како та идеја може да се развија, ако си јој у старту забранио да се кандидује и тражиш да иза себе одмах има 10 000 присталица, и то тако да сваки од њих плати судску таксу и у суду својим овјереним потписом потврди да је присталица те идеје!?
То је сулудо, недемократско, диктаторско, плутократско понашање режима! Уосталом, то је криминални рекет који се намеће политички мислећим грађанима.
А замислимо која је то неправда кад се све ово упореди са временом када се регистровао и настајао ДС!
ДС су, у вријеме Милошевића, регистровали неких шест или осам људи, припадника некаквог клуба, ако се не варам. И од тих осам људи, они су за десетак година политичке борбе и још десетак година власти, дошли до некакве снаге која за собом носи отприлике четвртину бирачког тијела у Србији.
И они су сада ти који забрањују другима да имају исти пут политичког развоја!
Упоредимо њихових 8 (судски неовјерених) са ових 10000 (судски овјерених) потписа!
Која је то неправда и диктатура!
И они имају образа да кажу како је Милошевић био диктатор!
И они имају образа да се позивају на некакве деведесете године као мрачне године наше политичке историје!
Највећи мрак у срБској демократији имамо управо данас!