петак, септембар 22, 2017

Шта се десило са Србима у Румунији!?

 

 
Влада РСК у изгнанству

После 1948, однос Румуније према Србима и њиховој баштини имао је карактер геноцида.

Београд, 02.03.2012

Поводом претњи Румуније да ће стопирати ионако јалов пут Србије у Европску унију, због тобожњег непоштовања права Влаха, преносимо отворено писмо Владе Републике Српске Крајине у изгнанству у коме се налазе подаци о систематском затирању Срба и српске културне баштине у комунистичкој Румунији, о чему држава Србија никада није водила рачуна (као и о правима Срба у суседним државама, не рачунајући Републику Српску).

 Писмо је, сем председнику Тадићу, коме је и адресирано, достављено председнику Наордне скупштине, министру иностраних послова, председнику Владе републике Србије, као и САНУ.

Саопштење Владе РСК
Као представници прогнаног српског народа из Републике Српске Крајине и Хрватске, лако уочавамо кад се у некој држави појаве знаци непоштовања људских права националних и верских заједница, јер такве појаве, обавезно, стижу на дневни ред билатералних и међународних односа. Оне постају и предмет расправа у оквиру Европске уније, ОЕБС-а и Уједињених нација. Овај пут Вам само скрећемо пажњу, да државни органи Републике Србије нису на одговарајући начин тражили од ЕУ и Уједињених нација да уклоне последице хрватске окупације Републике Српске Крајине (Зоне под заштитом УН), прогона 80% Срба Крајишника и одузимања њихове целокупне покретне и непокретне имовине, уз покатоличавање и кроатизацију око 30.000 Срба. Подсећемао Вас и на чињеницу да Републка Србија није, на одговарајући начин, затражила од ЕУ и УН уклањање окупационе администрације с Косова и Метохије, повратак прогнаних Срба и Рома и враћање њихове имовине, која је додељена породицама шиптарске националности.

 Господине Председниче,

 Овај пут Вам пишемо, зато што јавна гласила свакодневно обавештавају о међународном наступу Републике Румуније. Суседна држава замера, да се не поштују права Влаха у Србији и на основу такве тврдње најављује спречавање чланства Србије у Европској унији. Како видите, све несугласице око права националних и верских заједница стижу на дневни ред међунарондих односа! Зато је чудно, да Влада Републике Србије није покренула питање права Срба у Румунији, која се не поштују од 1948. године. Најпоразније би за Србију било, да се определи за непокретање питања Срба у Румунији – ради очувања добрих односа двеју пријатељских држава. Такав став се често саветује од тзв. интелектуалаца, али се треба упитати зашто те односе квари Румунија – ако је расправа о положају националних мањина начин за нарушавање тих односа? Кршења људских права се не смеју занемаривати. То не чине ни државе које су чланице НАТО-а и треба узети примере односа САД и Турске и Француске и Турске – Француска и САД су изгласале закључке у парламентима, да је Турска обавила геноцид над Јерменима – почетком 20. столећа. Значи, већа светиња су људска права, него тренутни политички односи међу државма.

Господине Председниче,

 Поступак Сједињених Америчких Држава и Француске Вам даје за право, да поставите питање положаја Срба у Румунији и односа Румуније према српској културној баштини. Поступак румунске државе према Србима и српској културној баштини је имао карактер геноцида, те сте обавезни да то ставите на дневни ред и билатералних и међународних односа. Ево неколико чињеница о страдању Срба у Румунији:

 1.    Кад је Југославија напустила чланство у Источном ккомунистичком блоку – 1948. године, Румунија је предузела против румунских Срба најокрутније мере. Србе у Букурешту и у десетинама села и градова је изгнала из кућа и станова и прогнала их у мочварне забити око Дунава – највише у пределу Барагана. Реч је о целокупним породицама – тек рођеној деци, старцима и тешким болесницима. На логорским местима није било насеља – па је свака породица морала да копа земунице, да их покрива и да у њима станује. Неке породице су успеле да се сместе у бараке, склепане од тек посеченог дрвећа, грања и траве. Из логора су отпуштени тек 1956. и преживела их је само половина – 50% је Срба умрло.

 2.    Хиљаде Срба је у то време морало да се одрекне српске припадности и давали су изјаве пред органима – да су Румуни. Под тим условима, нису гоњени у ове логоре смрти.

 3.    Сва имовина им је заплењена, а у градовима су друштвене зграде српских организација прокњижене у државно власништво, а Српска црква у Букурешту је укњижена у власништво Румунске православне цркве.

 4.    Све цркве у Румунији су до 19. столећа биле с натписима на српском језику, а у двадесетом столећу је румунска држава те натписе префарбавала и текстове преводила на румунски језик – то је било очигледно скрвнављење српске културне баштине. Православне цркве у Румунији су једне од најстаријих у Европи и њихов темељни верски и језички оригинал је из њих уклањан.

 5.    Румунска православна црква није канонска, јер она, у средњем веку, није постојала. Све цркве и манастири Румуније су били у саставу Српске православне цркве, а њима се руководило из Карловачке митрополије. Тек је аустријски цар Фрањо Јосиф написао декрет 1864 – да се оснује Румунска православна црква (као што је сличним декретом Мило Ђукановић основао нову цркву у Црној Гори). Пет православних епархија у Румунији није поштовало наредбу аустријског цара и оне су остале у Српској православној цркви до 1919. Тек тада су постале део Румунске православне цркве.

6.    Скрнављење српске културне баштине у Румунији је и данас на делу, јер се вешто уклањају подаци – да је службени језик у Румунији, у средњем веку, био српски и да је на њему сва тадашња књижевност и државна администрација, те да су га и свештеници користили у црквама и манастирима – румунски језик је уобличен тек између 16. и краја 19. столећа. То пише у свакој светској енциклопедији.

 7.    Срба је у Румунији било 1992. године – 29080, а. године 2002 – само 22.561!

 Господине Председниче,

 Да Вас опет подсетимо, представљамо део српског народа који је доживео највећи суноврат и остао је без најосновнијих људских права. Зато смо најпозванији, да укажемо на све угрожене делове српског народа, а државни органи Републике Србије су обавезни да помогну тим угроженим скупинама. Поред страховитог страдања Срба у Крајини и на Косову и Метохији, Ви не треба да заборавите страдање Срба у Словенији – кад су искључени из државних евиденција 1991. и кад су словенизирани Срби из Беле Крајине. Подсећамо Вас и на Србе у Македонији, у којој се они не спомињу у Уставу, мада се у њему спомињу Шиптари, Аромуни, Грци… Срби у Мађарској су најтемељније асимилирани. Мада их је 1918. било колико и Мађара у Србији, данас је Срба у Мађарској само око 5000! А Мађарска, попут Румуније, највише замера Србији да не поштује права мађарске националне мањине! Ситуација Срба у Албанији је више него претешка – и Македонци и Грци су, много пре ововремених првих корака Републике Србије, тамо обезбедили наставу у школама и на факултетима на македонском и грчком језику. Да не спомињемо страдање Срба у расрбљеној Црној Гори и о прогону српских свештеника. И да не спомињемо заборављене Србе у Бугарској, који се асимилирају у бугарску нацију – од 19. столећа до данас, а да о томе у Србији нико не води рачуна.

 Господине Председниче,

 С обзиром да Ваш кабинет не сарађује с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине, ово писмо је отворено.

 Милорад Буха, премијер     
 Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

Извор:дверисрпске

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*