субота, децембар 16, 2017

Темпирана бомба разарања уставног поретка и државе Србије

Режимски властодржци (председник, премијер, министри) увелико јавно прете променом Устава, како би „легализовали“ своје против-уставне радње. Веле они, пошто чврсто одбијају да се подреде Уставу онда се Устав мора подредити њима. Већини нас овакав њихов наступ звучи неозбиљно, као сцена из Нушићеве сатире о јефтиним паланачким политиканатима. Али сама чињеница да су се ови политиканти већ толико бахато осилили да сада себи лично присвајају деспотску моћ суверена да прекроје територије, државности и интегритета Србије указује да није баш све тако неозбиљно како нам се на први поглед чини.

ONI MENAJU USTAV...

 

 

 

Зато, погледајмо шта Устав дословно каже о могућој промени Устава:

 

Предлог за промену Устава и усвајање промене Устава

Члан 203.

Предлог за промену Устава може поднети најмање једна трећина од укупног броја народних посланика, председник Републике, Влада и најмање 150.000 бирача.

О промени Устава одлучује Народна скупштина.  Предлог за промену Устава усваја се двотрећинском већином од укупног броја народних посланика.  Ако не буде постигнута потребна већина, промени Устава по питањима садржаним у поднетом предлогу који није усвојен, не може се приступити у наредних годину дана.

Ако Народна скупштина усвоји предлог за промену Устава, приступа се изради, односно разматрању акта о промени Устава.

Народна скупштина усваја акт о промени Устава двотрећинском већином од укупног броја народних посланика и може одлучити да га и грађани потврде на републичком референдуму.

Народна скупштина је дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава.

Када се акт о промени Устава стави на потврђивање, грађани се на референдуму изјашњавају најкасније у року од 60 дана од дана усвајања акта о промени Устава. Промена Устава је усвојена ако је на референдуму гласала већина изашлих бирача.

Акт о промени Устава који је потврђен на републичком референдуму ступа на снагу када га прогласи Народна скупштина.

Ако Народна скупштина не одлучи да акт о промени Устава стави на потврђивање, промена Устава је усвојена изгласавањем у Народној скупштини, а акт о промени Устава ступа на снагу када га прогласи Народна скупштина.

Забрана промене Устава
Члан 204.

Устав не може бити промењен за време ратног или ванредног стања.

Уставни закон
Члан 205.

За спровођење промене Устава доноси се уставни закон.

Уставни закон се доноси двотрећинском већином од укупног броја народних посланика.

Очигледно да је 2/3-ска већина (167 посланика) у Нардној Скупштини кључ сваке промене Устава. Погледајмо сада страначко-посланички састав садашње Скупштине:

СНС       73 посланика

ДС       67 посланика

СПС     44 посланика

ДСС      21 посланика

ЛДП       19 посланика

УРС        16 посланика

Мањине    10 посланика


Од укупно 250 посланика једино ДСС (21 посланика) званично се противи промени Устава.  То значи сада само 1/12 посланика je спремна да штити Уставом исказану референдумску вољу народа.
 Режим сматра да од преосталих 229 сигурно може обезбедити минимум од 167 посланика неопходан за промену Устава чак и ако којих 60 часних посланика се дрзне и по цену опстанка успротиви се вољи режимских партијских (страначких) олигарха.  Очигледно да је сада апсолутна већина у Скупштини Србије под контролом и командом истих газда. Дакле, грдно замешетељсво је већ увелико у току и не лају кере џабе.

Али, зар није Народна Скупштина „дужна да акт о промени Устава стави на републички референдум ради потврђивања, ако се промена Устава односи на преамбулу Устава, начела Устава, људска и мањинска права и слободе, уређење власти, проглашавање ратног и ванредног стања, одступање од људских и мањинских права у ванредном и ратном стању или поступак за промену Устава“?

Наведена ставка Устава није баш тако сигуран заштитиник Устава и непосредне воље народа као што то у први мах изгледа.  Поготову што је политички систем Србије постављен на парадоксалном, лажном и погубном уставном начелу да су режимски партијски полтрони (који глуме вајне посланике у Народној Скупштини) представници и носиоци непосредне воље народа Србије.

Прво, у Уставу уопште нема јасне дефиниције основних концепата садржаних у преамбули и начелима Устава. Ти концепти су суштински противречни тако да схватања „промене“ зависи од њиховог тумачења и слободне интерпретације.  На пример, сучелимо нејасан и противречан концепт „суштинске аутономије КиМ у оквиру суверене државе Србије“ (преамбула) са имагинарним начелом „припадности европским принципима и вредностима“ (члан 1.).  Испада да у практичној примени концепти „суверености“ и „суштинске аутономије“ постају оно што сада ЕУ по својим европским принципима и вредностима одреди и наложи. Овакве противречности и нејасноће Устава дају вазалски деформисаној машти режимских властодржаца простор за својевољно тумачење њихових уставних обавеза у заступању унутрашњих и спољних интереса Србије.

Друго, и сам Устав је контрадикторан око институције референдума где у члану 108. каже да: „На захтев већине свих народних посланика или најмање 100.000 бирача Народна скупштина расписује референдум, о питању из своје надлежности, у складу са Уставом и законом. Предмет референдума не могу бити обавезе које произлазе из међународних уговора, закони који се односе на људска и мањинска права и слободе, порески и други финансијски закони, буџет и завршни рачун, увођење ванредног стања и амнестија, као ни питања која се тичу изборних надлежности Народне скупштине.“

Режим ово тумачи да може склапати са ЕУ и „Републиком Косовом“ међународне уговоре (што већ и увелико чини) који онда (по Уставу) више нису предмет референдумске воље Народа Србије. Која је то конкртена разлика између начела надлежности и изборне надлежности Народне Скупштине, и по ком начелу Устава прво је предмет народног референдума а друго није? Уопште нема логике да неки закон одређује уставно право народа на реферндум, јер тај закон се тек из устава изводи.

Треће, да би се уставно-правна ситуација још више замрсила, све ове нејасноће и противречности из Устава се општим/недефинисаним референцама „у складу са Уставом и законом“ онда ланчано преносе (на пример) на Закон о Народној Скупштини, Закон о Председнику, Закон о Влади, Закон о Слободи Медија и Јавном Информисању, Закон о Слободи Организовања и Окупљања, и тд… Тако да је фактички постављена безкрајна процедурална спирала у размрсивању ове ситуације. У овим замршеним уставно-правним околностима, режим наставља да игнорише и гази Устав без икаквог системског отпора и санкције.

Четврто, на крају нико режиму ништа не може (Уставним/законским средствима) ако апсолутна већина посланика у Народној Скпштини одлучи да за дате промене Устава није неопходна референдумска воља Народа Србије. Видимо шта се тренутно дешава са покушајем преиспитивања режимских против-уставних аката на Уставном Суду Србије. Судије Уставног Суда су за сада једноставно одбиле да узму тај предмет у разматрање. А и када га буду узеле, судије ће највероватније наћи неке правне и процедуралне изнимке које онемогућују доношење дефинитивне одлуке. Начело Устава о уравнотеженој подели независне власти између Владе, Скупштине и Судства је брутално погажено. Свима је већ јасно да Народна Скупштина и Судство Србије јесу све осим независне институције власти. Оне су потпуно у рукама режимских властодржаца. Тиме су остављена широм отворена врата режиму да до краја одради свој посао за који су га газде и поставиле.

И зато, све ове режимске претње о цепању територије и промени Устава Србије морамо крајње озбиљно схватити. Јер, ситуација се полако али сигурно приближава неповратном, свршеном чину нестанка државе Србије.  Диригован од својих газда, режим је систематски и методично преузео апсолутну власт у Народној Скупштини Србије, чиме је темпирао бомбу разарања уставног поретка Србије.  Још чекају прави тренутак да само кресну фитиљ. Немојмо уопште бити изненађени ако газде већ нису издале налог режимским властодржцима да одмах унилатерално одцепе КиМ (и ко зна шта још приде), и да кроз тренутни састав Народне Скупштине промене Устав Републике Србије како би све то „легализовали“, а одмах затим и да заведу ванредно стање (попут Сабље) како би „ради очувања демократије и уставног поретка“ могли да напујдају сву силу органа репресије на све нас који би се побунили против таквог њиховог акта. А за такву акцију режим сигурно већ има гарантовану, потпуну подршку и хуманитарну помоћ демократске међународне заједнице. Тренутни режимски преговори у Бриселу нису ништа друго до разрадa тактике и добијање инструкција за наведене акције режима.

izdajice-u-vlasti....
Све ово указује да је Србија сада потпуно у канџама продате лешинарске стран(к)о-кратије, чврсто намерене да раскомада и разнесе овај народ и државу – да нам више ни трага не остане.

Суoчени са овом нашом ужасном стварношћу, сваки од нас сада хитно мора сам у души својој одговорити на два проста питања:

Како смо себе довели у ову ситуацију?

Шта и како сада требамо чинити да опстанемо као Народ у својој држави?

 

(Зоран Караклајић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Синиша Радосављевић   |  уторак, 23 април 2013 16:39

    Поштовани Зоране,
    Ситуацију сте добронамерно и веродостојно приказали, једино могуће решење су преко потребне и спасоносне ,, ПРОМЕНЕ “ целог пропалог друштвеног система и људи који не раде у корист ОДБРАНЕ виталних интереса, традиционално НРПОКОРИВОГ – МИРОЉУБИВОГ срБскОГ народа. Да би до тога дошло потребна је СВЕОПШТА мобилизација, УМНА, наравно, како малих, обичних људи, који су ВЕЋИНА, тако и људи од УМА и УГЛЕДА, који су сваког живљеног тренутка, свесни својих моралних, духовних, патриотских ,, ОБАВЕЗА „.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*