субота, август 19, 2017

Видовите бабе или економски експерти

Експерте, који су упропастили српску привреду у последњих десет година, су сад наследиле њихове колеге експерти, који мисле исто. А онда нам ти експерти продају своју мудрост. Како морамо да променимо навике. Како морамо да живимо од свог рада. Како смо ми народ који ће убити сваког ко покуша да нас натера да будемо нормални, али нас они упркос томе воле…

 

Милица Вујовић (29) специјални саветник министра и саветници Вељко Јовановић (34) и Марко Лазаревић (27) | Фото: М. Перић

Милица Вујовић (29) специјални саветник министра и саветници Вељко Јовановић (34) и Марко Лазаревић (27) | Фото: М. Перић

 

 

Постоји не претерано смешан али доста поучан виц о плавуши која седи на грани коју сече тестером. Неколико пута наиђе баба која је упозори: „Дете, немој то да радиш, пашћеш“. Плавуша не послуша бабин савет, наравно падне са одсеченом граном, и закључи „Побогу, нисам знала да је баба видовита“.

На плавушу из вица данас највише подсећа држава Србија, односно њена власт, која доводи из иностранства велике стручњаке да јој кажу како се завршава кад сечеш грану на којој седиш, дакле бабе.

Односно, овој унесрећеној и уништеној држави су потребни експерти, школовани на престижним страним универзитетима, којекаквим Јејловима и Харвардима, да јој објасне неке основне ствари које зна свака иоле виспренија домаћица. Ако радиш и зарађујеш све мање, позајмљујеш и трошиш све више, једног дана ћеш доћи у проблем.

Држава Србија је уништила своју привреду, државни приходи увелико зависе од привреде. Ма колико задуживања изгледала као замена за уништену привреду, она то нису, и кад тад држава дође до тачке кад више не може да функционише са смањеним приходима, великим расходима и великим ратама кредита за враћање. И ту је објашњење свих наших проблема – привреда нам је уништена. Уништила ју је држава Србија, односно њена власт, чињењем или нечињењем, што је у кривичном праву подједнако основ за постојање кривице.

Кренимо од било ког великог проблема који нам експерти данас решавају. Рецимо, деценијама се прича о реформи пензионог система. Наравно, експерти ће нам рећи да је неопходна, и морамо им веровати. Међутим, кад мало дубље уђемо у експертске анализе, видимо да се те реформе не односе на будуће пензионере, већ на садашње. Из изјава и писања врлих експерата, који су нас овако експертски годинама водили, видимо да је проблем земље Србије тај да има јако велики број пензионера. С друге стране, има мали број радника. Е па, кажу врли експерти, не може тако мали број радника да издржава пензиони фонд. Те стога, држава из буџета мора да га дотира, сваки месец, или сваке године, свеједно је. А држава опет нема новца, па мора новац да позајмљује. Тако да нас та „пензионерска куга“ уствари тера да се задужујемо како би њима дали пензије! Маторци једу будућност деци преко својих алавих прохтева за хлебом, млеком, лековима, а можда би неко мало и да проживи после свих тих година проведених у раду. Рецимо да оде на какав луксузни излет до Темишвара или вансезонско летовање у Несебару. И ту се нешто мора урадити, вероватно скресати пензије.

И тако се у Србији експертски лече последице, а не узроци. Кажу, неки други, експерти, да је у Србију у периоду од 2001. до 2013. ушло неких 75 милијарди евра. Не знам у шта је тај новац трошен, али у отварање нових радних места очигледно није. И ко је за то најкривљи? Па пензионери, нек се кола на њима сломе.

Верујем да је у додели којекаквих пензија било доста малверзација, поткупљивања, лажних инвалидских пензија, огромних пензија за којекакве Мирковиће, Капичиће, Латинке Перовић и сличне који су упропастили земљу коју је требало да бране, па богме и злочинце и масовне убице, и такве ствари се дефинитивно морају рашчистити. Али решење за проблем пензионера сигурно није у смањивању ионако малих пензија (мада има и великих) већ у отварању нових радних места, реиндустријализацији и развоју привреде. Чак је и Млађан Динкић почео да говори о реиндустријализацији. Е сад, зашто смо привреду и индустрију уништавали ако сад треба поново да је подижемо, то би било лепо можда баш тај Динкић да нам објасни, дал није знао да ће нам можда привреда, индустрија и радна места једног дана можда затребати? Или је најбитније било да неколицина људи стекне милијарде и купи куће по Америкама док су милиони осиромашени?

Или да пробамо рецепт из једне послератне црнохуморне босанске шале: да обучимо пензионере за деминере. И тако решимо проблем и пензионера и заосталих мина од НАТО агресије.

Господо експерти, немојте да нас окрећете против пензионера због којих се задужујемо и који коче наш пут у бољу будућност, већ поправите привреду коју сте експертски упропастили, па да сви у Србији могу да једу. Лапот није решење.

 

Лазар Крстић-Вучић Александар-Строс-Кан

Лазар Крстић-Вучић Александар-Строс-Кан

Следећи проблем који експерти тешком муком решавају је – администрација. Док је привреда пропадала, свака странка је својим доласком на власт формирала нове агенције и запошљавала своје људе. Старе није отпуштала, јер за разлику од радника у фабрикама, раднике у администрацији штити закон о раду. Па не можеш тек тако да га отпустиш без отпремнине, па отпремнина кошта, а и што да му се замераш кад не знаш шта сутра носи… И сад нама дође тако експерт са Јејла да нам објасни да имамо превелику администрацију, која често ништа не ради, а коју не можемо да плаћамо. А не можемо да је плаћамо јер држава нема новца. А држава нема новца јер је привреда упропаштена, а већ се задужила преко сваке мере. И шта је решење? Па, иако нерадо признајем, и људи који раде у државној администрацији су људи. И они морају негде да раде и од нечег да живе. У администрацији велики број њих више не може, а негде друго такође не може јер привреда која би их запослила не постоји. И сад ће држава и њих да истера на улицу или отера у иностранство. Овог проблема се српски политичари сигурно нису сетили кад су пуштали да привреда пропадне, да би нам једног дана могли затребати порески приходи или радна места. Није било експерата. Ђелићу, разочарао си ме.


Проблем су и државна предузећа.
На њих се годишње троши 750 милиона евра, долара помоћи, или неке сличне агресорске валуте. Наравно, ни за то држава више нема новца. И ту можемо очекивати додатна реструктуирања, која ће вероватно значити нова отпуштања. Ако се неким чудом нађе какав стратешки партнер, можда неко од тих предузећа и опстане. Ако не, кренуће путем остатка српске привреде – биће продати у старо гвожђе, сумњивим „купцима“ или једноставно затворени и остављени да трава расте око фабричких хала. Па ћемо онда да чекамо да у нпр. Прибој дође неки нови инвеститор који ће од нуле да направи нови ФАП и оживи тај градић који полако одумире. Јер држава не може да буде добар власник. Државна предузећа тако могу само да пропадну или да се продају неком магу приватизације који ће их претворити у кеш и пребацити на каква Девичанска острва. То су нас научили експерти. Тако држава може да управља државним апаратом, који има годишњи буџет од десетак милијарди евра, али не може уљаром или шећераном. То се прода тајкуну који после прави монопол или олигопол са својим колегама, па онда одређује цену откупа пољопривредних производа. Због тог експертског изговора, да је било какав власник бољи него држава, приватизована је српска привреда, а потом и уништена у највећој мери. А ко нема привреду, нема новца, ни за субвенције ни за пензије ни за плате државним чиновницима.

Проблем су и социјална давања. Али они су некако најмање на удару, јер експерти пуно више воле да народу дају социјалну помоћ него прилику да ради. Радник је ваљда пуно опаснији од социјалног случаја, мисли својом главом, зарађује свој хлеб, може и у синдикат да се организује.

Проблем је наводно наталитет. Људи који немају посао, стан, немају од чега да живе, теже склапају бракове и рађају децу од оних који то имају. Не знам знају ли то експерти, не сећам се да нам је то објашњење понудио неко од њих кад је у питању пропадање српских села и варошица. Наталитетом се експерти слабије баве. Што више деце, то више људи, што више људи, то већа потреба за радним местима, то више гласача за које постоји опасност да буду незадовољни. Људи знају да буду проблем. Зато је питање, колико српски политичари наталитет виде стварно као проблем. С обзиром на то шта предузимају, рекло би се да им одумирање села и градова Србије не смета претерано. Страни инвеститори ће да увезу Пакистанце и Хиндусе кад им затребају, ваљда. Кинези су прескупа радна снага.

Експерти и политичари не воле да помињу проблем незапослености односно радних места. Јер, по неолибералној догми, држава није одговорна за радна места. Држава је ту само да створи услове, и да што мање смета, а тржиште ће се само побринути за све. Показало се да то и није баш тако. Држава је допустила да се током приватизације уништи или опљачка целокупна привреда и индустрија, често је била и саучесник у том процесу. Зато је за експерте данас мало проблематично да објасне како то да је све приватизовано, а нема ни раста инвестиција, ни раста запослености ни раста стандарда? Неко од експерата је негде погрешио. Немогуће, како би рекли апологети комунизма, то је иначе добра идеја, само није добро спроведена. Само још која деценија да се добро спроведе, и биће све у најбољем реду. Ево рецимо, данас после деценија сиромашења државе, неко се сетио државне инвестиционе банке која би помагала развој привреде. Али авај, сад нема новца. Кад је било новца, експерти су тврдили да то није посао државе, да имамо комерцијалне банке за то, које ће обезбедити потребан капитал.


Ни пољопривредом више не знамо да се бавимо.
Тако су експерти пустили да пропадну пољопривредни комбинати, млинови, фирме које су се бавиле храном, а онда их продали тајкунима за јефтине новце. Остадоше тако хектари и хектари да чекају Арапе да нас науче како се земља обрађује. А онда ће експерти да прогласе продају пољопривредне земље за свој велики успех у привлачењу страних инвестиција.

И све тако у круг, експерте који су упропастили српску привреду у последњих десет година су сад наследили њихове колеге експерти који мисле исто, и који нам као решење кризе прописују исте оне лекове који су нас до сад убијали.


А онда нам ти експерти продају своју мудрост.
Како морамо да променимо навике. Како морамо да живимо од свог рада. Како не смемо да идемо по кафићима већ треба да радимо. Како треба да читамо Вебера. Како смо ми народ који ће убити сваког ко покуша да нас натера да будемо нормални, али нас они упркос томе воле. Како смо ми народ овакав и онакав.

 

Шеф кабинета Лазара Крстића, Борис Драговић

Шеф кабинета Лазара Крстића, Борис Драговић

Да покажемо да није битна држава већ лични квалитети, зато се Лазар школовао и ради у Америци, а не у Гаџином Хану.

Да покажемо како је битно живети од поштеног рада, као Вучић што је читав живот живео.

Да кад немаш привреду која плаћа порезе, нема новца ни за пензије ни за помоћ привреди ни за социјална давања ни за субвенције пољопривреди ни за мере за пораст наталитета.

Само никако да нам објасне кад ће се увести принцип одговорности, кад ће неко одговарати за стопе незапослености, стопе раста, индустријску производњу, висину БДП (коме се тепа Џи Ди Пи), стандрад живота, износ инвестиција… за све оно што обећавају годинама.

Крајње је време да земља Србија после експерата који знају све да објасне добије неке експерте који знају нешто да ураде. Али стварно да ураде, а не само да нас пред изборе убеђују да су урадили.

И да имају мозга колико просечна српска сељанка. Да је проблем кад се троши више него што се зарађује, то зна и она. Не треба јој Јејл за то. Али нам је потребан неки Јејл где ће неког научити како да покрене привреду која ће почети да зарађује. А не да нас учи како да штедимо на хлебу, млеку, води, ваздуху…

 

( Горан Гаврић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*