недеља, новембар 29, 2020

Задах скупштинске штале

Јесте ли видели та дивна створења? Коначно су остала сама са собом у својој саборној утопији. Опија их сазнање да је све што мрзе остало изван улаза који чувају Роксандићеви коњи, и да своје инфективне мисаоне излучевине могу да поделе међусобно, уживајући у говорима опасно изопачених будала.

***

Поново ради народна скупштина заробљена од истих који су је већ држали под собом. У великој сали седе једноумници, есенција напредњачке секте која се домогла свих места, и 3/4 грађанства оставила без својих делегата.

Свој нестварни говор држи Драган Марковић Палма. Јео је са Дачићем гирос у Паралији, скроман Ивица, скроман Палма, ништа више од гироса њима не треба.

Тамо се сабирају наши људи, водио сам ја ове моје што никад нису видели море, тако каже, трче око нас, сви једу гирос, шта би друго, љубе се са Дачићем. Ко га не би пољубио, видите га само, показује Јагодинац на Житорађанина.

Тада је имао само једне панталоне и пар гаћа, те панталоне, једине које је имао Ивица изгледале су као радничке. Џепови на све стране, спреда и позади, ту си могао да метнеш алат, шрафцигере, француски кључ, шта ’оћеш.

Чекај, рекох, не можеш само у једним панталонама, не представљаш ти само себе, шта ћеш кад их замажеш, капне ти пинџур на њих, па их скинеш да се перу. Те га једва натерасмо да купи још два три одела. Такав је Ивица, други човек у држави. Ако се овоме, далеко било нешто деси, пу, пу, пу, Ивица ће да влада.

А ова корона, гадна је то болест, али ништа посебно. Ја сам то прележао за 40 минута. Добијем температуру, пипне ме жена, пипнем ја њу, она нема ја имам. После ми спадне и готово. Нема више, излечих се сам од себе. Каква корона, људи, живот мора да иде даље.

Седница је текла несметано, пробрани говорници су дали себи на вољу. Њихова речитост је надмашила све претходне походе против опозиције. Ништа им није сметало одсуство Маје Гојковић која ће водити културу у новој влади. Нека старица која је председавала није умела да их прекине.

Посебно селектирани говорници, фанатизовани у секти, уздизали су свог творца изнад творца свега што постоји. Али, то никако не може да буде довољно. Тема је опозиција које међу бандом нема. Треба сатрти Ђиласа, Шолака и Јеремића, па и све друге напољу, да народ види колико је добио што се људски глас под сводом парламента не чује.

Палмин говор је могао да опстане као припросто казивање у биртији, баш њега брига где се налази, у Бечу или Сталаћу. Али он није расипао много отрова, могао је то да буде само један забавни паланачки ексцес, неизбежни фолклорни додатак газде централне Србије, који свог јужног Ивицу предлаже за управника штале.

Али, јавио се Миленко Јованов, упорни и фанатични копљаник у одбрани Господара. Своје заумне, токсичне тираде почиње и завршава застрашујућим утуцима на оне који не воле оно што и он, онога кога он љуби неизмерно, из најтананијих поданичких, страствених емоција. Они су без утицаја, није их желео народ овде, тако каже, али су покварили све што је ваљало, уништили све што је постојало, покрали све чега је било. А онда је дошао Он, поправио, направио, обогатио нас, и само они који из дна душе мрзе Србију то не умеју да виде, не желе да знају колико им је добро. Они прижељкују пад његовог господара и слом Србије, ништа их мање не може задовољити. Али, неће моћи, погледајте нас, овде је снага Србије.

Неки сј..ани деда, коме нису рекли где се налази, а можда и јесу, својим загробним гласом упорно и узастопно прозива Ђиласа за све што је разорено, и његов инвентар нема краја.

Богати паор Ристичевић, смели оратор који се из рачуна затетребио у вођу под старе дане, уверен је да је истомислећи парламент идеална замисао, да би они, да су унутра све покварили, па је једино могуће то што јесте, да их нема. Тако је народ хтео, шушља Марјан после мелодрамске паузе и поручује да је ствар готова, никада оних који ометају преживање становника фарме неће бити унутра.

Свој прилог тријумфу дао је и Мартиновић, стајао је међу клупама као да нигде није одлазио, говорио као да није ни прекидао.

За све њих, то је била борба против замишљених противника, остварена идеја о томе како је то кад останеш сам.

Устајали задах простирао се над Србијом, створења у парламенту говоре сама себи, тражећи охрабрење за своју страшну самоћу, терајући надолазећи страх својим кукавичлуком и слабашним заједничким умом.

Знају да у тој згради освојеној на силу не представљају никога осим себе. А то је далеко мање него ништа.



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*