петак, септембар 22, 2017

Зашто је уништен институт у Винчи

 

(За оне који и даље не схватају шта се дешава у области нуклеарне технологије и зашто се намерно уништава ИНН Винча ево једноставног одговора: земља која има своју сопствену нуклеарну технологују далеко је независнија и може да очува свој сопствени суверенитет.)

Проф. др Јасмина Вујић, шеф катедре за нуклеарни инжењеринг на америчком универзитету Беркли и један од најутицајнијих српских научника у иностранству, оптужила је српску власт да је под маском реформи уништила некад престижни Институт за нуклеарне науке (ИНН) Винча.

Винча је некад била референтна институција те врсте и практично инкубатор кадрова. Шта су кључни разлози за уништење Института?

– Тешко је проникнути у узроке и суштину дугорочних покушаја да се Институт у Винчи темељно растури. Можда је најближе истини да тај Институт, као и многе друге реномиране националне институције, убија незнање, политикантство и лоше намере пре свега у одређеним политичким круговима на власти. Све се то спроводи под паролом „реформи“ у циљу наводног побољшања постојећег стања, али се често спроводе „реформе ради реформи“ или, као у случају ИНН Винча, због неког тешко разумљивог и нелогичног циља. Између осталог, више пута се спомиње некакав „технолошки парк“, чији би један део био Институт у редукованој форми, али остаје нејасно какве би се то технолошке целине смештале у тај „парк“ ако се ништа не чини да се нове технологије развијају, него се још и старе технолошке целине гасе. Уместо тога, свакодневно се чују хвалоспеви о изградњи некаквог центра за промоцију науке, па о изградњи центра за нанонауке (а такав у Институту већ постоји) и сличних тзв. инфраструктурних пројекта из области науке. Нажалост, у већини случајева се испоставља да се те најаве и промоције праве у циљу оправдања нових кредита или једноставно промоције одређених министара или странака на власти, док постојећи научни центри, факултети и институти кубуре и са дажбинама за грејање и комуналије, а да не говоримо о другим, битним стварима за развој научног рада и образовање научног подмлатка.

Да би се схватила читава прича око ИНН Винча, треба се вратити шест-седам година уназад, када је Министарство за науку и технолошки развој први пут кренуло у разбијање Института. Тадашњи министар Драган Домазет изашао је са предлогом да се Институт трансформише тако што ће се распарчати и поделити на четири дела. За извршиоца тог деструктивног удара на ИНН Винча министар Домазет је изабрао свог страначког колегу Драгослава Петровића, професора Универзитета у Новом Саду који, према тадашњем Статуту Института, није чак ни задовољавао критеријуме за директора.

У свакој нормалној држави после оваквог незаконитог, неетичког и неморалног понашања министар би тренутно добио отказ.

Домазетов предлог за цепање Института је такође наишао на оштру осуду научне јавности у Србији, али и преко стотину еминентних стручњака из света нашег порекла који су потекли из Винче и који су својим потписима на петицији подржали јединствени Институт. Поред тога, истакли су да је више него бесмислено раздвајање фундаменталних и примењених истраживања јер су се управо та њихова повезаност као и постојање суштинске мултидисциплинарности показали плодотворним и омогућили Институту успешно укључивање у више домаћих и иностраних пројеката и решавање конкретних проблема за разне наручиоце послова. На тај начин Институт је на тржишту изван државног буџета остваривао половину прихода и финансијски опстао и набављао опрему која је онда коришћена и за пројекте са Министарством. Због свега наведеног, реално није могуће Институт сматрати потпуно државним власништвом којим државни службеници могу располагати мимо воље сарадника Института.

На срећу, до реализације Домазетове замисли тада није дошло иако је он на цепању Института инсистирао све до пада тадашње владе почетком 2004. Шест година касније тадашњи в.д. директор Института Драгослав Петровић открива праве разлоге иза идеје цепања Института. „Било је идеја и требало је то урадити – поделити научно-истраживачки и приовредни део. Мислим да је и даље штета јер у Винчи има 11 хиљада квадратних метара неискориштеног простора“, рекао је Петровић.

Ипак, Домазету је успело да Институт и Србију „ослободи“ изузетно драгоценог високообогаћеног уранијумског горива, набављеног као замена за ислужено реакторско гориво на истраживачком реактору руске производње у Институту, чиме је практично угашен дугогодишњи нуклеарни програм у Институту, а да о томе није претходно вођена никаква озбиљна дискусија у српским научним и академским круговима. Домазет, као и остали у Влади који су на министарска места постављени иако нису за то имали ни претходна искуства ни знања, подлегао је претњама из иностранства због наводне опасности од нуклеарног тероризма и донео низ веома штетних одлука с дугорочним последицама. Он је под притиском пристао на одношење скупоценог свежег високообогаћеног горива без претходног договора о судбини далеко опаснијег истрошеног горива које је још годинама остало у Институту, као и без икаквог договора о компензацији Институту. Министар Домазет и влада су у сваком тренутку могли да консултују познаваоце прилика у другим нуклеарним институтима у свету, који су прошли кроз сличне ситуације. Искуства других земаља показују да је било могуће или добити адекватну финансијску надокнаду за одношење високорадиоактивног ислуженог уранијумског горива са реактора РА у земљу порекла или пак добити одговарајућу количину нискообогаћеног горива за наставак рада истраживачког реактора, чиме би се омогућио наставак дугогодишњег истраживачког рада у области нуклеарних наука и технологије.

Овакве исхитрене одлуке нестручног и арогантног министра за науку и полтронског руководства ИНН Винча практично су на дужи рок угасиле сваку могућност оживљавања независног истраживачког и научног рада у нуклеарној области у Србији.

Какво је данас стање у ИНН Винча?

– Да је Србија правна држава, бригу о овом веома важном мултидисциплинарном Институту и о његовим основним делатностима водио би оснивач Института а, колико знам, оснивачка права су државним одлукама пренета на Народну Скупштину Републике Србије. У име Владе Србије за науку је задужено Министарство за науку и технолошки развој, на чијем је челу тренутно министар Ђелић. Институт је такође део Београдског универзитета. То значи да ниједна одлука Министарства за науку која је везана за драстичне промене у положају и структури Института и давно дефинисаним основним делатностима Института не може да буде донета само од стране Министарства без сагласности Народне Скупштине и Београдског универзитета. То такође значи да би особе које су одговорне за незаконито уништавање Института, за доношење одлука које су против дугорочних интереса Републике Србије и њеног народа, односно за тешко кршење уставних, законских и етичких норми, у будућности, када Србија постане правна држава, могле и морале бити изведене пред суд.

Министар Ђелић се, нажалост, није никада бавио научним радом да би могао да процени значај појединих научних дисциплина нити има икакво образовање из области делатности Института. Поред тога, као потпредседник Владе за европске интеграције, он једноставно нема времена да се заиста посвети неопходној реформи науке у Србији. Своје дужности и одговорност је пренео на разне државне секретаре, помоћнике, и којекакве службенике у Министарству, који, позивајући се на њега, жаре и пале српском науком. Нико од њих нема ни образовање ни знање из области нуклеарних наука иако формално постоји радно место помоћника задуженог за нуклеарну безбедност и сигурност. Због тога су минимално издвајање у науку и чудне реформе у току мандата министра Ђелића веома негативно утицали на развој науке у Србији. Било која особа од интегритета би у том случају поднела оставку на место министра. Али то се не може очекивати од министра Ђелића.

Зато није никакво изненађење што се уништавање ИНН Винча наставило и под садашњом Владом. Само је тактика промењена и овога пута се покушало са опробаном Ђелићевом методом задуживања те је почетком 2009. године Министарство захтевало од Интитута да се код комерцијалних банака задужи за најмање 25 милиона долара ради испуњења државне обавезе одношења ислуженог уранијумског горива са реактора РА. Члановима УО Института било је одмах јасно да би то довело до банкрота и тренутног гашења Института, па таква унапред припремљена одлука Владе није прихваћена. Шта онда министар Ђелић ради? Мења спољне чланове УО, а за председника УО доводи никог другог до партијског друга др Драгана Домазета. Користећи се методом замене теза при чему се истицало оно што суштински није тачно да генерално сви стручњаци из Института нису коректно обављали посао на Пројекту ВИНД (декомисија нуклеарног реактора РА), Влада одузима Институту не само тај пројект него и све нуклеарне објекте, више зграда и опреме, и све то преноси на новоосновано Јавно предузеће Нуклеарни објекти Србије (ЈП НОС). Према информацијама које имам, само оснивање ЈП НОС је праћено многим незаконитостима као и преношење имовине и надлежности Института на ЈП НОС. Никада није споведен поступак против одговорних за ненаменско трошење средстава за ВИНД, него управо те људе ангажује ЈП НОС, а за директора ЈП поставља партијског кадровика и помоћника екс министра Домазета – мр Радојицу Пешића, особу с предугим асистентским стажом на Технолошком факултету и такође без икаквог познавања нуклерне проблематике.

Напомињем да Међународна Атомска Агенција (ИАЕА) из Беча, која је координирала овим пројектом, није захтевала формирање никакве нове институције и била је задовољна да тај пројекат обави Институт Винча.

Посао око одношења истрошеног високорадиоактивног уранијумског горива углавном су обавили руски уз помоћ чешких стручњака јер су при формирању ЈП НОС разним присилама отеране колеге које су се у Институту годинама спремале за обављање овог опасног пројекта. У целој овој ситуацији директор Института Јован Недељковић понашао се као прави партијски послушник и није подигао глас за одбрану Института на чијем је челу. Та његова послушност је недавно била награђена још једним мандатом на месту директора ИНН Винче.

До незаконите одлуке Владе о формирању ЈП НОС (Влада је пре тога морала тајно и на брзину да измени Закон о заштити од јонизујућег зрачења), сви нуклеарни објекти били су под контролом стручњака Института Винча, чији је оснивач, као што сам напоменула, Скупштина Србије. Запослени у Институту Винча сматрају да делатности ЈП НОС директно задиру у законом утврђене делатности Института, којем се у овом процесу на силу и незаконито одузимају просторије и средства за рад (специјализована и скупа опрема) и квалификовано људство. Стручна јавност се плаши да ће бити спроведена фаворизована акредитација и лиценцирање ЈП НОС за све што одређени политички лобији буду проценили да је профитабилна делатност. У тим варијантама Институту у Винчи би требало да буде укинуто бављење радијационим и нуклеарним делатностима, чиме би се Институту нанела директна и непроцењива штета и чиме би се Институт практично довео на корак од гашења.

Ови страхови нису ни мало неоправдани имајући у виду низ незаконитости око формирања ЈП НОС, које је преузело надзор над нуклеарним реакторима, високо радиоактивним истрошеним горивом и другим изворима јонизујућег зрачења у ИНН Винча, а да није имало дозволе и лиценце за такав рад. Треба само напоменути да је ЈП НОС регистровано у јулу 2009. године, а да је Агенција за заштиту од јонизујућег зрачења, која је по закону задужена за независан надзор и издавање лиценци у области рада са јонизујућим зрачењем, тек оформљена крајем децембра исте године. Први в.д. директор Агенције је била Јадранка Ђуричић, бивша шефица кабинета ексминистра Домазета, која је у исто време била и члан Управног одбора овог Јавног предузећа а којег је требало да надзире иста та Агенција. Ово је још један пример у низу примера рециклирања послушних партијских уместо постављања стручних кадрова, уз присуство сукоба интереса при обављању руководећих функција.

Ко је уопште у Србији данас задужен за доношење и спровођење политике у области нуклеарне енергије?

– Веома је тешко одговорити на то питање те би најтачнији одговор био – нико. И поред свакодневних заклињања у европске и светске трендове развоја, више је него очигледан потпуни несклад између онога што се ради и онога шта се обећава. Како иначе разумети уништавање једног нуклеарног института са вишедеценијском традицијом а истовремено причати о новим трендовима у енергетици, о регионалној сарадњи у нуклеарној енергетици, о напредним технологијама, о смањењу гасова стаклене баште и сл.? Како иначе разумети поделу у Влади по вертикали (тј. поједина министарства припадају појединим странкама), што доводи до тога да министарства уопште не сарађују те, на пример, Министарство за енергетику није имало никаквог утицаја у изради дугорочне стратегије научно-технолошког развоја, где се реч „нуклеарна“ чак и не помиње.

Чак и у условима данашњег ниског степена индустријског развоја у Србији очигледан је хроничан недостатак електричне енергије. Пошто се наши стратези заклињу у убрзани развој док не стигнемо тамо где смо били пре 20 година, мора бити јасно свима који мисле о развојним могућностима земље да ће нам захтеви за енергијом значајно порасти. Истовремено, заштита околине намеће захтев за драстичним смањењем угљеничних и осталих штетних гасова. Како онда Србија може рачунати на енергетску стабилност ако је њена енергетика до сада највећим делом била базирана на производњи у Обреновачким термоелектранама, које сагоревају лигнит веома лошег квалитета? Како то да нашим евроентузијастима није познато да је планирано време коришћења угља у термоелектранама ограничено на врло блиску будућност и управо је недавно донешена директива да се крајњи рок експлоатације електрана на угаљ помери на врло блиску 2018. годину. Иако је велики део пољопривредног земљишта угрожен гасовима и пепелом из термоелектрана, наставља се са ширењем копова, премештањем становништва, па чак и гробаља, уместо да се убрзано планирају и граде нови енергетски капацитети који задовољавају постављене еколошке стандарде, који нуклеарну енергетику у целом свету враћају у први план.

Код нас се чак договара уступање наших река страним инвеститорима за градњу хидроелектрана за њихове потребе, док ти исти потенцијални инвеститори неће нарушавати своју природну средину експлоатацијом својих река. Да ли уопште у таквој ситуацији може било коме звучати логично уништавање Института за нуклеарне науке и његовог школованог кадра?

За оне који и даље не схватају шта се дешава у области нуклеарне технологије и зашто се намерно уништава ИНН Винча ево једноставног одговора: земља која има своју сопствену нуклеарну технологују далеко је независнија и може да очува свој сопствени суверенитет. Зато земље из „нуклеарног“ клуба пробају да спрече друге земље да развију своју сопствену нуклеарну технологију. Зато се спроводе континуирани напади, односно дестабилизовање Ирана, Северне Кореје, Пакистана и Индије. Јавност у Србији због контроле информација често не схвата шта се намеће Србији у овиру „Европа нема алтернативу“ и како се уништава наша привреда, индустрија, култура, језик, и не схвата се да антинуклеарна хистерија јесте промовисана из истих центара моћи.

Зато Кина сада убрзано гради нуклеарне електране да не би била зависна од увоза нафте и гаса, које лако контролишу кинески непријатељи. Зато је ЕУ наредила Бугарској и Литванији да угасе своје нуклеарне електране пре приступања ЕУ и да тако од извозника струје постану увозници струје, које је лако контролисати и уцењивати разним захтевима. Зато се толико препрека ставља на пут изградње нове електране Белене у Бугарској јер САД никако не желе да виде да Бугарска постаје енергетски независна и да прелази у руску сферу. Зато Венецуела, Турска, Индија и Вијетнам потписују уговоре с Русима о изградњи нуклеарки јер желе да имају своје независне енергетске изворе!


Коме не одговара да Србија има међународно значајне образовне и научне институције?

– Једно је сигурно: значајне образовне и научне институције високог угледа требало би да одговарају држави Србији и њеним интересима. Они који су преузели власт пре десетак година из неког разлога су пожурили да прихвате све предлоге који су долазили са Запада без критичке анализе. На пример, без велике дискусије наметнута је Болоњска конвенција у образовању, која је довела до страховитог снижавања нивоа факултетског знања. Реформе нижег и средњег образовања иду на смањење часова математике и физике стварајући на тај начин генерације полуобразоване омладине, која није научена да логично размишља. Јасно је да је далеко лакше манипулисати популацијом која је полуобразована и којој је лако продавати маглу о „бољем животу“. На тај начин се лакше праве партијски кадрови, чији је задатак да извршавају налоге врха партије без питања и размишљања о последицама.

Што се тиче науке, ситуација је још гора. Жељка Бутуровић је недавно у Политици објавила диван чланак „Научни радник“, где с правом наводи: „Ентузијазам који министар за науку и технолошки развој Божидар Ђелић има за унапређење српске науке тешко да има равног. Мањак министровог знања и искуства ту није препрека, сматра, јер је ‘наука данас толико напредовала да нико не може претендовати на компетентност мимо своје уске научне дисциплине’ (Интервју Б92, 19. јул 2010). И заиста – шта зна о науци неко ко се целог живота бавио науком?“

Пошто се министар за науку никада није бавио науком, он не разуме да постоји разлика измећу бављења популаризацијом науке и бављења науком. Он не разуме да се стратегија научноистраживачког рада не може правити без претходно направљене стратегије привредног развоја, без направљених приоритета државног развоја. Наука не може да се развија ни на небу ни на земљи, невезана за остале гране друштвеног и привредног развоја. Примењене науке се не могу развијати ако то не користи директно или индиректно привреди (индустрији, пољопривреди…) једне земље а примењене науке не могу без базичних наука. Мале земље због ограничених могућности морају врло пажљиво да бирају у које стратегијске области ће да улажу оно мало средстава која се издвајају за науку.

Недавно се министар за „партијску“ науку веома истакао у „демократски“ предложеним и по хитном поступку усвојеним изменама Закона о научноистраживачком раду према коме већ устаљену праксу политизације науке доводи до врхунца. Наиме, хитно и без јавне расправе, јер партија и министар све најбоље знају, мења се досадашњи паритет чланова управних одбора (УО) научних организација, па тако сада владајућа страначка коалиција има већину у управним одборима, улога научних већа је потпуно маргинализована, а последњу реч у избору чак и остатка чланова УО има сам министар. Наравно, и избор директора научних института највише зависи од воље министра. Тешко је отети се утиску да је промена паритета чланства у УО у корист владајуће коалиције изнуђена управо одбијањем претходног УО Института Винча да прихвати наметнути кредит и тако потпише убрзано банкротирање и гашење Института.

Образложење хитности доношења ових измена Закона о научноистраживачком раду био је прави јавни шамар онима који су се можда надали да ће стручност а не политика бити одлучујућа у наредном четворогодишњем периоду. Министар је заправо објаснио да су хитне измене биле потребне у циљу коректног спровођења новог конкурса за научне пројекте у наредном периоду. Није тешко закључити да ли ће то довести до даљег одлива кадрова или до „појачања“ партијских редова. Већ се износи податак да је за нови конкурсни период број пријављених истраживача увећан за најмање 50 одсто па се основано поставља питање – где су до сада били ти нови истраживачи? Да то нису добрим делом партијски кадрови из јавних и других предузећа? Министар громогласно најављује да је ту око 1.700 младих, али ко су остали? Још је гласнији у хвалоспеву да је, упркос кризи, схватајући значај науке, повећан научни фонд за 22 одсто. Није потребан ни дигитрон да се схвати у чему је повећање и ко добија, а ко губи у целој причи.

У журби да „реформишу“ српску науку према западном моделу српски „новодемократски“ реформатори су направили огромне грешке јер су, као и код увођења „Болоње“ у високошколске установе, и модел финансирања науке на Западу погрешно протумачили. У већини земаља са чијим системом финасирања научно-истраживачког рада сам упозната државни научно-истраживачки институти се оснивају да би радили у областима од стратешког значаја за одређену државу. Због тога је њихово финасирање превасходно дугорочно и буџетско уместо краткорочно и пројектно. Због тога у њима раде стално запослени истраживачи, а не хонорарци који раде само по пројектима. Мањи део истраживачког рада у државним научно-истраживачким институтима се обавља преко пројеката за које се сваке године конкурише код одговарајућег министарства. Због тога су критеријуми запошљавања у државним научно-истраживачким институтима изузетно високи и рад истраживача се стално оцењује. Финансирање научно-истраживачког рада на универзитетима је стриктно пројектно и веома компетитивно. Већи део средстава одобрених за научно-истраживачке пројекте на униврзитетима иде на финасирање постдипломаца, који у оквиру тих истраживачких пројеката раде на својим мастер и докторским тезама.

Најновији пример изградње супермодерног Центра за популаризацију науке на Новом Београду, док наука грца у дуговима и најбољи кадрови одлазе у иностранство, показује крајње неразумевање министра за науку која је његова улога. Круна његовог „преданог“ рада као министра за науку јесте изградња овог чардака ни на небу ни на земљи, и то на кредит за популаризовање науке која ишчезава, јер је тај исти министар континуирано уништава некаквим назови реформама и мизерним издвајањима за науку. Док министар шири оптимизам називајући науку звездом у успону, погодном за дизање нових кредита, истраживачи сматрају да је исправније говорити о звезди падалици.

Заиста је тешко проценити да ли је однекуд издиктиран услов да се Србија одрекне и оно мало квалификованог кадра који је преживео све санкције, транзицију, реформе, донете и недонете стратегије развоја или су то само последице бахатог понашања нестручних партијских кадрова који један у свету познати и цењени Институт за нуклеарне науке третирају исто као неку фабрику одеће или намештаја или као земљорадничку задругу, које прво треба довести до ивице пропасти, а онда их предати партијским тајкунима да то распродају и униште до краја. Како је то говорио стварни оснивач Института професор Павле Савић, све то подсећа на „освету бивших понављача“.

Србија убрзано распродаје своје природне ресурсе, а видимо да се уништавају и образовно-научне институције. Које су развојне шансе Србије с таквом политиком? Да ли је будућност Србије да своје сировине продаје за мале паре, а да стране технологије и знања плаћа скупо?

– Стање је више него катастрофално. На рубу смо не само дужничке кризе, не само економског амбиса већ нам прети озбиљно урушавање свих моралних и духовних вредности. Гурају нас свим силама у тор глобализације, а наши вајни „чобани“ и сами пуцкетају бичем и још успут певају оде власницима тора. Глобализација ствара новог идеалног човека за ново доба – тај нови човек неће имати корене, неће знати своје порекло и где припада, биће усамљена заплашена индивидуа без ослонца на породицу или јаку заједницу.

Већ дуже време нам се систематски уништавају четири основна стуба нације: породица, држава, војска и Црква. Миц по миц нас претварају у пропалу државу – клијента и зависника, која самостално не може да опстане. Уништава се наше некад веома добро школство, наука, уништава нам се култура, језик и писмо, духовност – систематски се извргава руглу све оно што нас чини припадницима српске нације, с циљем стварања нових генерација младих с минимумом образовања и сумњивих моралних вредности, које је лако контролисати и уценити јер те нове генерације ће бити неспособне да мисле својом главом.

Србију већ десет година воде исти рециклирани политичари и назови стручњаци, који нити имају мудрости, нити визију, нити способности да земљу извуку из све дубље кризе, да је поставе на здраве основе и дају бар наду за опоравак и бољу будућност за генерације младих који долазе иза нас. Слушају савете оних којима добробит наше земље никада није била у интересу. Имамо практично једнопартијски систем и страховиту цензуру у медијима јер је то једини начин на који ови неспособни људи могу да се одрже на власти. Последња „реформа“ правосуђа, како каже професор Коста Чавошки, уклонила је и последљу сумњу у постојање правне државе јер је и Уставни суд успео да прекрши Устав. Тиме је круг у потуности затворен и владајући режим је ставио шапу на извршну, законодавну и судску власт.

Имамо партијску науку, партијско образовање, партијску привреду, а млади одлазе јер не виде за себе будућност у партијској држави. Многи се неће никада вратити. Памет је отишла да изграђује туђе државе, села су нам празна, Шумадија је празна, бела куга хара. Србија убрзано постаје полигон за тестирање разних прљавих технологија, генетички модификоване хране, скупо плаћених вакцина за које не знамо чему служе, увози се све и свашта, а уништава домаћи развој, привреда и пољопривреда. У садашњој ситуацији никако се не сме дозволити јефтина расподаја природних добара и сировина, плодног земљишта, вода и шума.

Не пише нам се добро ако се нешто драстично не промени у блиској будућности.

Како ви, као један од водећих српских стручњака за нуклеарну технику, видите најаве учешћа Србије у изградњи НЕ Белане?

– Мр Драгољуб Антић је недавно у чланку на ову тему који је објавио „Нови Стандард“ сумирао предности сарадње на изградњи НЕ Белене: „Могућност да Србија започне развој своје нуклеарне енергетике кроз регионалну сарадњу и делимично учешће у изградњи нуклеарне електране у Бугарској представља изврсно решење, а тренутак за започињање је вероватно најповољнији. Та нуклеарна електрана није у Србији, па је бесмислена и дискусија о Мораторијуму. Проценат учешћа је у складу са економским могућностима и омогућава постепено школовање потребних кадрова за неке будуће нуклеарне електране (у некаквој великој инвестицији изградње електране у Србији у будућности, економски моћније земље би ‘разграбиле’ неколико комплетних гарнитура школованих кадрова, па би тај део инвестиције био много скупљи). Касније електране, у којима би Србија могла да учествује, могу бити грађене и на неким од локација у Србији, које се већ више од 30 година истражују, али и не мора бити тако.

Нуклеарна енергетика Србије би се тако уклопила у обиман енергетски систем, који је тренутно на најекономичнији начин повезан с Русијом и делимично с Немачком, Француском и Кином. Овакав ‘енергетски пакет’ нуди тренутно најповољније услове за учешће у изградњи нуклеарне електране, који вероватно неће бити исти наредних година, у условима повећања потражње. Важно је истаћи и то да је понуда овакве сарадње и Србији и Хрватској веома повољна јер се тиме обједињују жеље свих оних који би више волели да пут у развој нуклеарне енергије буде преко сарадње с Хрватском, Словенијом и Немачком. Немачка је већ ушла у делимичну сарадњу с Русијом и има интерес да ту сарадњу повећава, па се тај круг природно затвара ефикаснијом пречицом, преко предложене сарадње на електрани у Бугарској.

У оваквој сарадњи с Бугарском, која већ три деценије има нуклеарне електране у погону и све друге нуклеарне институције, све потребне фазе улажења у нуклеарну енергетику обавиле би се на веома ефикасан и рационалан начин. Са бугарским колегама постоји добра научна и стручна сарадња у области нуклеарних технологија и добра основа да се све то повољно усмери ка образовању потребних кадрова у Србији. Осим тога, за сва друга потребна технолошка решења постоји конкретни образац у близини, уз сва повољна искуства једне земље са доста сличности.

Више од две деценије стагнације у развоју нуклеарне енергетике у свету довело је до драстичног смањења броја земаља које још увек располажу нуклеарним технологијама и могу да граде нуклеарне електране (САД, Русија, Француска, Јапан и Јужна Кореја). Антинуклеарна хистерија је код већине европских индустријских земаља и САД у претходном периоду довела до гашења нуклеарне индустрије и одустајања од развоја нуклеарне енергетике. Неке земље, укључујући и бившу СФРЈ, донеле су тзв. „мораторијуме“ на изградњу нуклеарних електрана.

У последњих неколико година долази до драстичне промене у свету у односу на нуклеарну енергетику: потреба за свим енергентима нагло расте, као и потреба за електричном енергијом, док цене нафте и гаса нагло расту, а и забринутост у вези с глобалним загревањем. То доводи до ренесансе у нуклеарној енергетици и до убрзане градње нових електрана (у Кини се тренутно гради 19 нових нуклеарних електрана, Италија је с Француском овог лета потписала споразум о изградњи четири нове нуклеарне електране, а Русија и Индија су управо потписале споразум о изградњи бар 12 нових електрана). После дуже стагнације, њена обнова је почела и у развијеним земљама (САД, Шведска, Италија), уз константно одржавање високог нивоа у неким развијеним земљама (Француска, Немачка) и појачани интерес земаља које никада нису имале нуклеарне електране (Саудијска Арабија, Уједињени Арапски Емирати). Један од главних проблема на светском нивоу је недостатак високообучених и стручних кадрова у свим областима везаним за нуклерану енергетику.

Истрошено гориво транспортовано у Русију

Уколико се нешто не промени у погледу на мораторијум, Србија ће уз Аустрију вероватно остати као једина европска земља која чак не жели ни да теоретски разматра ову опцију. То је очигледно из предложене дугорочне научно-истраживачке стратегије, као и из енергетске стратегије Србије – у којима се реч ‘нуклеарно’ нигде не може пронаћи! Треба напоменути да се мораторијум односи само на изградњу нуклеарних електрана, а не на истраживања у области нуклеарних технологија, односно на израде студија и оптималних енергетских стратегија, укључујући и нукеларну енергетику.

Нуклеарна енергетика је била и остала табу тема у Србији, тако да већина становника или врло мало зна о овој области или и оно мало што знају долази од намерно погрешно сервираних информација. Кривицу за то сносе превасходно министарства за науку, образовање, енергетику и заштиту околине, која су, нажалост, под страначким патронатом, раздељена на партијске ресоре, и која воде нестручни партијски кадрови. У таквој ситуацији се не може очекивати да ова ресорна министарства сарађују и праве заједничке стратегије засноване на детаљним научним и стручним анализама.

Заговорници учешћа Србије у овом пројекту као кључни разлог наводе школовање српских кадрова. Да ли ми на овај начин у ствари плаћамо за уништење ИНН Винча и имамо двоструке издатке за школовање кадрова? Која су средства требала за опоравак и модернизацију?

– Сада у Србији постоји ограничен и драстично смањен број нуклеарно оријентисаних стручних кадрова. Постоји доста шира висококвалитетна „научна и стручна дијаспора“ и добре шансе за њено укључивање у пројекте развоја српске нуклеарне енергетике, нарочито у процес обуке кадрова и дугорочно планирање. Процес обуке кадрова морао би да почне што пре јер је дуготрајан, а одлив формираних кадрова је неминовност. Стручњаци из ове области који раде у иностранству спремни су не само да држе предавања већ да припреме одговарајуће уџбенике као и да осмисле пројекте за израду дипломских радова, мастер и докторских теза.

Сматрам да треба обновити и основне и постдипломске студије из нуклеарне технике. Предлог за обнављање ових студија је већ био послат декану Електротехничког факултета пре годину дана, и то после састанка с њим, с ректором БУ и пар наших стручњака из иностранства. Предложено је, на пример, да би по полагању обавезних предмета, студенти на мастер студијама из нуклеарне технике могли да раде своје мастер тезе и у иностраним компанијама, лабораторијама и на универзитетима. На пример, имајући у виду да је потписан Споразум о сарадњи између Београдског универзитета и Калифорнијског универзитета у Берклију пре три године, студенти на мастер или докторским студијама из нуклеарне технике би могли да проведу један или више семестара на Берклију, где би радили на постојећим пројектима и израдили своје мастер или докторске тезе, и тиме стекли драгоцено искуство.

Нажалост, овај изванредни предлог није наишао на одзив руководства ЕТФ (тј. ни после годину дана од подношења званичног предлога, није стигао никакав одговор), што само показује каква је ситуација у српском образовном систему и колика је заинтересованост за суштинске промене. Слична ситуација је и у другим областима. Недавно је изашла на видело вест (објављена у „Политици“ 13. јануара 2011.) да „Факултет за инжењерски менаџмент, чији су оснивачи наши стручњаци који су научна звања и радно искуство стицали на Кембриџу, МИТ, Харварду, Корнелу, од 10. фебруара прошле године чека дозволу за рад, односно било какав званичан одговор Комисије за акредитацију и проверу квалитета и Министарства просвете – позитиван или негативан. Законски рок од 90 дана да факултет добије одговор на захтев одавно је истекао.“

Да има памети у државном врху, преостали стручњаци у земљи, заједно са стручњацима нашег порекла широм света, добили би безрезервну подршку да заиста крену у реформе школства и науке, али засноване на националним приоритетима и дугорочним стратегијама.

 

(проф.др.Јасмина Вујић) 

 

НАПОМЕНА: О дешавањима у институту „Винча“ можете да пратите на Форуму Сви Срби Света  ОВДЕ

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*