субота, октобар 21, 2017

Куда воде Србију

 

Ово – што ови НАШИ раде 13 година, јадно је и све им је прекривено провидним плаштом наводне потребе за почетком неких преговора, европског пута, предприступних фондова, НАТО партнерства… и многе друге синтагме, годинама уиграване фразе. – Сада, да им дамо то што траже, па ће то, можда, неко некад вратити (нека наша унучад гину), важно је да нас Запад воли и да смо ми сада на власти, – можда НАШИ и овако размишљају? На конференцијама за штампу, НАШИ одговарају шта мисле да је њима важно, а не шта новнари питају. „Ако ме питате…“, углавном им је почетак одговора на новинарско непостављено питање.

 

Kuda vode Srbiju...3

 

 

Запад, Ал Каида и Србија

Хоћемо Србију за коју се живи… Уважимо  политичку реалност… Пустите нас да пробамо још ово… Можда никада нећемо ући у ЕУ, али… и многе друге политичке фразе сличног демагошког значења, почевши од 2000. године, постале су  идеја водиља свих влада у Београду. Дакле, наша господа хоће Србију, не само без имало одрицања, него и пољупцима награђујући белосветске протуве вековним српским наслеђем!?Ко зна, можда су ти пољупци добро уновчени? Зашто Београд већ 8 година ћути за НАТО базу Бондстил – одавно познату као Европски Гвантанамо?Има ли Срба тамо? Јесу ли Запад и Ал Каида браћа по оружју? Где је Србија у свему томе?

Где НАШИ воде Србију

Куда нас воде ових тринаест година? Зашто нам се пред изборе нуди – гора, али лепша форма поданичког владања? Тако је недавно лепојка Ештонова, долазећи у Београд, похвалила НАШЕ добре момке за њихову великодушност и дережљивост. Осмеси, које смо тада видели на лицима тих јадника, подсећају на оне код мале похваљене деце. Шта је то рекла лепотица Ештонова, те је НАШЕ учинило тако поносним и тако срећним? Где су нестали Срби на КиМ? За те људе, у Бриселу, Слаткицу нико и не пита – не сме или неће. Важно је тамо отићи, сликати се са њом и, као бонус, и коме, и ако, и кад дозволи, пољубити је.

Не, нису то били издајнички осмеси нити издајничко понашање, него још горе од тога. Стварно, издајник макар има чврсто убеђење и став о томе да тако треба и да је издаја за њега једини разуман чин; једно, а друго и позитивно, издајник не настоји да то и промовише као велико његово дело.

Ово – што ови НАШИ раде 13 година, јадно је и све им је прекривено провидним плаштом наводне потребе за почетком неких преговора, европског пута, предприступних фондова, НАТО партнерства… и многе друге синтагме, годинама уиграване фразе. – Сада, да им дамо то што траже, па ће то, можда, неко некад вратити (нека наша унучад гину), важно је да нас Запад воли и да смо ми сада на власти, – можда НАШИ и овако размишљају? На конференцијама за штампу, НАШИ одговарају шта мисле да је њима важно, а не шта новнари питају. „Ако ме питате…“, углавном им је почетак одговора на новинарско непостављено питање.

Где је прича о Србији са двоја врата – једна на исток, друга на запад? Србија пропада – ударила је само дно, а НАШИ месецима причају исту причу – причу о Тачију и Бриселским преговорима. Додуше, у задње време, окупирани су реконструкцијом владе. Да сами себе реконструишу – каква иронија!? Мишковића затворили, па га заборавили, а то је дуго било велика прича. Ваљда су хватањем Мишковића ослободили довољно економског простора за друге и, можда, само своје „привреднике“? Нека, и Мишковић је годинама био нечији и свој. Тако су ови  задњи НАШИ проћердали годину дана, причајући о Мишковићу, Тачију и, на крају, реконструкцији реконструкције.

Историја, па и наша, забележила је много примера издаје државе и народа, али ретко отворене; увек су биле мало прикривене или неким тајним договором учињене. Ово што гледамо на нашим европским медијима, па и јавном сервису за европску Србију, вређа и дечији здрав разум. НАШИ јавно признају кривицу, али нас убеђују да то и није то; то – што чујемо и што видимо; као – то је минимум који се морао изгубити. Шта је максимум, који САД-НАТО тражи од њих? Изгледа да се чин издаје модернизовао –  постао је европскији.

Гледајући љубав у Бриселу, не можемо одолети искушењу да је упоредимо са оном из тридесетих прошлог века, када су, под патронатом Хитлера, за сличним столом ћаскали Рибентроп, Павелић и неки НАШИ из Београда. Руку на срце, мени није познато да су се и љубили. Такође, замишљајући то време, тешко је и замислити ко је био медијатор који је посредовао за чвршћу сарадњу тада још незавађених балканских народа? Ко је у Берлину предводио разговоре ради придружења Сили осовине, ко је учествовао у планирању логора, од Јасеновца до Бањице, и то све или угланом, намењени Србима. Тешко је и замислити то време између 30-40 година прошлог века, а садашњем смо сведоци.

Неопирање искушењу да поредимо, одвело би нас назад до времена доласка Турака на наше просторе – времена, када су ондашњи НАШИ, Србији пресудили ропство за наредна четири века. Иако су несумњиво били подобни Турцима, ни тадашњи НАШИ, иако „званично“ издајници, нису успели да много оставе својим поколенима, јер је и то – лично њихово, на крају, ђаво и Турци узели – лоза им је нестала. Ништа нису боље прошли ни они који су у Берлину ћаскали са Рибентропом. Како су прошли НАШИ из наше новије историје, НАШИ који су са ђаволом сламу млатили пре десет-петнаест година, добро се сећа већина нас – завршили су како су завршили. Изгледа да Запад редом уништава; прво, оне који му се директно противе; и на крају, ОНЕ који му помажу да уништи оне прве. Правда је спора, али сигурно мора доћи. До тада, и ко то од нас доживи, будиће се у зноју и сломљен ноћним морама, изазваним свакодневном неправдом и немирном савешћу због властите немоћи.

САД – Београд се мора одрећи КиМ!

Можда је ово највећа историјска грешка српске политике – стављање на једну и то погрешну страну! Зашто Запад, ако му је непријатељ Исламски тероризам, налази уточиште баш код таквих – на КиМ: 90% муслимани и најкриминалнија влада на свету? Зашто тај Запад, без одлагања, тражи од српских лидера признање Косова, ако не формално, а онда практично? НАШИ, за добробит њихових фотеља, то чине убрзано. Дакле, да је Косово самостално, Запад то не би ни тражио од НАШИХ! Иако под великим притиском, Косово није признала ни половина земеља света.

Западни аналитичари сматрају да је Косово „чисто“ признао само Запад, а да су марионетске државе попут Арабије и других, учиниле то по моделу који се нашима нуди; признај, па ћеш остати на власти или нећеш ићи у затвор због Шарића или учешћа у прошлом рату. Према томе, све је до НАШИХ – када дати КиМ? Зашто нас НАШИ лажу већ 13 година, знајући да им је предаја КиМ једини услов за долазак на власт? Предтходни, популарно названи – Жути, очито нису довољно учинили против своје земље, па их је Запад, након 12 година, сменио, доводећи свеже снаге – старе-нове клинце. Те нове снаге не одбијају ни један захтев Запада, поносећи се чак својим (зло)делима.

Зашто и зашто по сваку цену САД гурају Косово у чланство НАТО и ЕУ (Управо оно што ЕУ треба: још једна канта за отпад)? Од 1998 – 2002. године, Косовска Ослободилачка Армија (УЧК) је на терористичкој листи владе САД, због исламског тероризма и трговине људима, хероином и људским органима. Била је то само још једна представа Запада у припремама за окупацију дела Србије; деценијама припремана представа, војно проширење на Балкан и заустављање руског економског ширења према западу. Званично, УЧК постаје и формални пријатељ САД 2002. године, две године пошто је Рамуш Харадинај нашао склониште у бази Бондстил, бежећи из Приштине пред неупућеним полицајцима УН.

И разлог и повод крвавог рата против СРЈ, 1999. године и касније, довођењем „демократа“ на власт 2000., била је завршница остварења плана САД-НАТО у делу војног приступа на југоистоку Европе – изградњом војне базе. Овим је требало постићи неколико циљева; прво, успоставити главни штаб „мултинационалне“ бригаде – Исток; друго, војно покрити енергетске токове који иду из региона Каспијског мора у Европу; треће, створити сигурно окружење (међу исламистима) за инсталирање ракета пресретача и нуклерног оружја; и четврто, направити још један логор светске владе за непослушне, касније и службено назван – Мали Гвантанамо. Без сагласности владе у Београду и уласком НАТО снага на КиМ у јуну 1999. године, одмах се приступило изградњи базе код Урошевца, од шесдесетих, највеће војне базе изван САД – чак, покривајући површину од 955 хектара.

Дакле, широј јавности је мање позната чињеница да НАТО (САД и ЕУ), односно Запад, 13 година званично тражи и уцењује Београд да призна независност такозване државе Косово. „Нама је веома добро познато да САД купују српске политичаре и доводе их тако на власт“, каже Рик Розоф, уредник „Стоп НАТО“ странице. „Уствари, ја говорим о људима у Бриселу, да ли они носили капу ЕУ или НАТО, нема утицаја, сви они имају један једини циљ, да уцене и приморају владу у Београду да призна Косово, ако не формално, онда практично. Изгледа, Запад уценама то и успева“, каже исти аналитичар у интервју за Глас Русије.

Да ли ће НАШИ, кад ускоро дође време, имати имало преостале савести, да макар одбију и формално признање Косово, мале су шансе, јер су далеко отишли са такозваним техничким разговорима. Можда нам једино Тачи може спасити образ, ако буде имао имало душе, па се на нас сажали, те одбије део што му НАШИ поклањају.

Бондстил – логор и за „нестале“Србе

Гласине, да се од почетка функционисања базе Бондстил у њој држе затвореници и да ЦИА над њима врши тортуру, брзо су процуриле чак и у западну јавност. У септембру 2002. године, Алваро Гил Роблес, човек одговоран за људска права при Савету Европе, извештава: „Тада сам тамо видео слике виђене у Гвантанаму.“ У то време он је успео да посети 15 заточеника. „Већина затвореника су били Албанци или Срби… „, каже се даље у извештају.

Извештава ли Роблес о „несталим“ Србима? Ако су то „неки други“ Срби – онако, „само обични“ Срби, па како за то не знају наше земаљске владе у Београду, него упорно ћуте 12 година? Ове особе, каже Роблес, држане су тамо без икаквих права, јер тамо нема институције суда. НАТО-КФОР чак није одредио ни време трајања притвора – колико задржавати затворенике, каже овај званичник СЕ. АИ Немачке извештава слично. Њихов извештај каже да је некима ускраћено чак и право на спавање и да су многи смештени у неке самице у којима их ЦИА испитује. Нема спискова заробљених итд, итд. Шта је било са тим људима – па и Србима, сам Бог зна, али сигурно наше званичнике то не интересује?

Зашто ниједна влада у Београду, још од 2002. године, ћути и не спомиње нестале Србе на КиМ? Можда је одговор: да се не би замериле Западу због пар хиљада ионако гладних и незапослених Срба, па још рођених на „признатом Косову“?  Не дирати западну светињу на Балкану, изгледа да је слоган западно опредељених влада у Србији? Остаје да се види ко ће и хоће ли неко од српских званичника из Београда бити присутан на првој паради војске такозване државе Косово? Засигурно, НАТО ће то од њих захтевати, па се тиме намеће закључак сам по себи. Живи били па видели и то.


Лажни рат против тероризма

Промена режима је постао главни циљ америчке вањске политике; рушење влада, „комунисте“ – Милошевића, Садама, Гадафија, Асада… све јеретици и неверници и сви нису веровали у западну империју – неподобни за империју. Како то, ако је непријатељ Исламски тероризам, да САД улажу толико напора и туђе крви против Ирака, Либије, ПЛО и тренутно, Сирије – све умерене секуларне владе. Зашто су највећи арапски савезници САД управо исламистичке владе: Арабије, Катара, Кувајта, Бахраина? Зашто су Америма, који наводно и много држе до демократије!?, баш и само савезници  монархије Средњег истока? О демократији и секуларизму на Косову, не треба посебно истицати.

Зашто су савезници САД исламисти из Сирије који убијају хришћане? Зашто је САД непријатељ Исламски тероризам, кад су отворено помагале УЧК, либијске исламске побуњенике и, кад и једни и други, стварају екстремну исламску државу. Дакле, изнишљена и лажна прича о борби против терора и ако хоћемо да све то схватимо, онда заборавимо диктатуре, 11 септембар, демократију, рат против тероризма, слободу, људска права, права полова, расну дискриминацију… Све те западне фразе, имају само један једини циљ: окупација, експлоатација и владање светом. Ставити се искључиво на једну и то погрешну страну – страну САД и њених савезника, исламиста, криминалаца и тајкуна… Цена је превисока и бојим се да ће и то „да пробамо и ово“, Србију скупо коштати.


Куда воде Србију?

 

 

(Миленко Вишњић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  SRBIN OD SRBINA   |  четвртак, 18 јул 2013 22:24

    Једно моје наравоученије: Дал знаш која је разлика између кокошијих јаја. Веома једноставна једно је као народ, а друго је као политичари. Народ је увек на земљи, и никада се не одваја од ње. Док су политичари увек изнад и увек пливају. Шта нам то казује, здраво јаје кад ставиш у слану воду, одмах потоне. А кад мућак ставиш у воду, само плива. И никада не потања… Коментар је ту сувишан…
    Живот је највећи роман, код некога је то лако дело. Код некога теже, а код многих је необјашљиво. Многи ће се упитати а који је разлог, што је тако веома је једноставан одговор, мора се схватити суштина живота…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*