петак, септембар 22, 2017

Мој живот у иностранству

Бог да поживи српске жене

Ех,  да ми је да ухватим мисли од почетка..

Да ли сте икада гледали серију Дарма и Грег? Она превише откачена, велики сањар, пуна идеја, он са ногама од гвожђа залепљен за реални живот.. Једна од сцена: Он напушта стан због пословног пута, заборави нешто…врати се у стан и налази Дарму са великом мацолом како разбија зид јер сматра да је превише мрачан дневни боравак. Е такав смо пар ја и мој Италијан. Знам да ће сада многи рећи: „Ђе оде тамо у пустару, ође имаш све од племена до веза!!!“

Знам, знам,….такви смо ми: Своје не дамо туђе прижељкујемо…

Удала сам се јако касно, признајем….Прво сам хтела да проверим колико сам способна да живим сама у некој страној земљи. И успела сам…Онда сам стицајем околности (или судбине у коју људи не верују) упознала мог будућег мужа. У почетку ми се ни мало није допадао, био је различит од мог стандарда привлачних мушкараца који су ме салетали током живота…..кад гле…..Не могу а да не признам да никада ниједном мушкарцу, нисам опраштала, као што сам њему…највероватније се то зове ЉУБАВ?

Кад сам га једном приликом упитала: „Зашто си баш мене решио да ожениш?“ Одговорио је: „Зато сто добро куваш.“  После нек ми неко каже да љубав не улази на уста? А љубави превише: Од чорбице, сарме, мућкалице, од пите зељанице до домаћих резанаца, штрудли, кромпируше …пихтија и…а,  је`  пошла вода на уста?

 

Волим да кувам, то ме чини срећном, нарочито када мој муж током оброка говори: „Бог да поживи  Србију и њихове жене!!“ (на српском).

Шта ћу више од живота? Здрави смо, прави, ценимо се, волимо се и верујемо једно другом. Наравно било је ту за ових девет година и несугласица, али су се увек завршавале његовим речима: „Знаш, била си у праву.“

Ах, ми Срби смо увек у праву због тога су нас и бомбардовали.

Кажу да жене мењају мушкарце…то је истина, али зависи како то жена чини. Ако се мушкарац осећа као да је то његова одлука, а не њена, боље прихватају. Треба имати стила. Једна је ствар ако је жена нерасположена, препусти се матици живота дочекујући мужа с посла обучена у тренерку, без шминке са изгужваном косом од спавања, дотрајалим равним папучама и захтева да се окречи стан, јер се ухватила буђ по зидовима, а друго је кад га дочека дотерана тип- топ са оброком на коме би му и краљ позавидео због укуса, и тек тако успут примети : данас сам окречила кухињу, била је тако мрачна…

Данашњи мушкарац очекује од супруге све: не само да промени сијалицу, већ да буде водоинсталатер, електричар, да зна да поправи веш машину, усисивач…..Када он постане свестан да чините све да би се после посла опустио и читао своје омиљене часописе…почиње да прихвата и „своје одлуке“.…

„Тај посао је превише заморан и не плаћају те довољно, само те искоришћавају…дај отказ“

Треба „истрпети“ два, три месеца док се не нађе други посао, треба ускладити нерве и породицу…Међутим видети његово задовољство да верује у самог себе, исплати се…Налази други посао, плаћен заиста колико вреди, боља плата, сигурнији живот…И најлепше од свега:

„сада радим посао који сам одувек желео…остварио сам свој сан, сада ћемо твој….“

Улаже у ваш посао неоткривеног уметника, купује боје, купује рамове за слике и говори: “Кад будеш спремна направићемо твоју самосталну изложбу, све ћу да финансирам…И слике се рађају као деца..када сместим све у кревет и када себи посветим време, јесте да је касно и да цео град спава…највероватније крадем „снове“ сама себи да би их поделила са другима, али сам срећна, јер данас је тешко пронаћи и имати некога блиског ко верује у тебе.

А успех ове складне везе? Не задржавајте у себи оно што вас чини несрећним, причајте са вашим супругом. Знам да боли и да ће тај бол веома кратко трајати ако га поделите са онима са којима живите.

Мој супруг је опет остао без посла, као што се дешава у целом свету, због неке кризе коју су други осмислили. Вредан је радник и ради од своје 16 године, фали му мало до пензије (коју највероватније никада неће имати)….био је јако разочаран…

Док су се друге колеге из његове фирме плашиле како ће рећи супругама, ја сам већ знала(највероватније је то инстинкт уметника). Био је јако изненађен кад сам рекла: „Напокон да се мало одмориш, не брини…сад желим само једно – да себи посветиш све оно време које пре ниси имао, заслужио си….“

”Како ћемо живети? Не брини , све ће доћи на своје место“.

И гле чуда: Продала сам неке слике, и добили смо на лутрији…Сада ја радим, а он усисава, спрема ручак, пегла веш…..и дочекује ме са осмехом на лицу свеже обријан…

И недељом, када спремим мућкалицу још увек говори ”Бог да поживи Србију и њихове жене!“

Марија М.И. Италија
објављено: 17.02.2011.



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*