недеља, септембар 24, 2017

Одисеја косовских СВЕТИХ ВРАЧА

ПРОГОЊЕНИ И У ВЕЧНОСТИ

Мошти светих врача Козме и Дамјана биле су у манастиру Зочиште више од шест векова, да би у лето 1999. године, пред најездом албанских   сепаратиста, биле склоњене у манастир Сопоћани

Када човек оконча овоземаљски живот, за њега је то онда дефинитивно крај и свим невољама кроз које је пролазио. Тада он постаје део вечности и од свега што је  обележавало његов живот остају само сећања и успомене. Понекад то прерасте и у легенде.

Манастир Зочиште у Метохији са црквом Светих врача из14. века којег су сепаратисти порушили у лето 1999. године

За косовске светитеље Козму и Дамјана, који су још за живота слављени као свемоћни лекари, исцелитељи и чудотворци, вечност је почела још пре хиљаду и седамсто година. Богу су се ,,представили“ 284. године после Христа. Као истинске народне доброчинитеље, исцелитеље и чудотворце, али и страдалнике, хришћанска црква их је касније канонизовала у светитеље.

Прошло је, дакле, хиљаду и седамсто година како су свети врачи, исцелитељи и чудотворци Козма и Дамјан, завршили овоземаљски живот и постали део вечности. Међутим, уместо мира и покоја, они су и у својој вечности истински страдалници. Два недавна догађаја о томе речито говоре. Први се збио у лето 1999. године, када су острашћени шиптарски националисти насрнули на средњовекови српски манастир Зочиште код Ораховца у Метохији. Тада су до темеља разорили манастирску цркву Светих врача Козме и Дамјана, оскрнавивши и гробницу у којој су се више од шест векова налазиле мошти ових чувених и у народу веома цењених светитеља.

Због опасности да и сама гробница буде уништена, калуђери из Метохије пренели су кивот са моштима својих светитеља у рашки манастир Сопоћани, задужбину краља Уроша Првог, у коме су се све   до скоро налазили.

Други, још драматичнији, догађај збио се 25. октобра 2003. године у самим Сопоћанима. Тада је из манастирске цркве Свете тројице, сасвим неочекивано и необјашњиво, нестао кивот са моштима светих врача, исцелитеља и чудотвораца Козме и Дамјана. Оних истих врача које су само три године раније калуђери из Метохије морали да склоне из Зочишта.

Храм Св. Врача прије рушења

Шта се, заправо, догодило?

Манастир Сопоћани је сакрални објект највишег културно-историјскоњг ранга, под заштитом је УНЕСКО, и у њему је  увек много посетилаца. И домаћих и страних. Тако је било и те суботе, 25. октобра. Већ у преподневним часовима у задужбину краqа Уроша дошло је неколико група посетилаца да би видели ово монументално здање из средине 13. века и разгледали фреске које су, као врхунска уметничка дела, сврстане у светску културну баштину.

Негде између 11 и 12 часова неко од присутних монаха (манастирско братство чини 25 калуђера и они су увиек на услузи својим гостима) запазио је да пред олтаром, тамо где би требало да се налазе целебне мошти светих врача Козме и Дамјана, нема кивота са моштима светитеља.  Одмах је било јасно да је у питању крађа. У збрци која је настала најбоље се снашао монах, отац Василије, који је, у магновењу, посумwао на групу младих бугарских посетилаца, појурио за њима аутомобилом према Новом Пазару и    узгред обавестио тамошњу полицију о крађи.

Целебне мошти Св.Козме и Дамјана

 

Искусни полицајци одмах су посумњали да се ради о међународној групи која се бави крађом и препродајом уметничких драгоцености и црквених реликвија из средњовековних манастира. Осумњичени су убрзо похватани и стављени иза браве. Али, за манастир Сопоћане било је много важније то што су полицајци само два дана касније пронашли и кивот са моштима светитеља. Он се налазио сакривен у шибљу, на трећем километру пута Сопоћани-Нови Пазар.

А ко су, заправо, свети врачи, исцелитељи и чудотворци Козма и Дамјан? И откуда они у манастиру Зочиште?         За боље познаваоце духовног и световног живота у средњем веку намњећу се и многа друга питања, на која, засад, нњема уверљивих  одговора.О страдау ових светих мученика, такозваних бесребреника (то јест бесплатних народних лекара – исцелитеqа и чудотвораца), сазнајемо у књизи архимандрита Јустина Поповића  „Житије светих“.

– После телесног прослављења на земљи, свуда се прочуше као нешто достојно дивљења, јер се у њима показа Спаситељева сила. Изучивши лекарску уметност, ова света браћа исцељаваху сваку болест, јер им у свему помагаше благодат самога Бога. И на које год болесне људе и стоку полагаху своје руке, ови одмах потпуно оздравише. Но, ови добри исцелитељи ни од кога не узимаше награду за исцелење, због чега су и прозвани бесплатни лекари. Самоједну најскупоценију награду они захтеваше од исцељиваних: веру у Христа.  И стварно, не само у самом Риму, него и у околним градовима и селима кроз које су пролазили и болесне исцељивали, многе обраћаху ка Христу. Но, и поред благодети исцељивања, чинили су добра људима и издашним поклонима. А када су исцељивали болне, говораху им овако: ,,Ми само полажемо руке на вас, и ништа не можемо учинити својом силом, него све врши свемогућа сила јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа. Ако поверујете у њега несумњалачки одмах ћете оздравити“. И болесници, верујући, добијаху оздрављење. На тај начин свакодневно многи, одвраћајући се од идолопоклоничког безбожја, приступаше Христу.

Св. мученици  Козма  и Дамјан (фреска)

 

– Боравиште ових светих лекара – каже архимандрит Јустин Поповић – беше у једном селу у околини Рима, где се налазило имање њихових родитеља. Имајући ту пребивалиште, они сву околину просветише светом вером.Међутим, ђаво, не могући гледати тако светло живљење њихово, подстаче неке служитеље своје да оду к цару и оклеветају пред њим невине. У то време у Риму цароваше Карин (282-283. годне).

Он послуша клеветнике, и одмах посла војнике да ухвате бесплатне лекаре Козму и Дамјана и да их доведу к њему на суд. Када војници стигоше до села и стадоше се распитивати за Козму и Дамјана, верни се стекоше ка светима и молише их да се прикрију за кратко време, док мине царев гнев. Али их свети не хтедоше послушати, и похиташе да добровоqно изађу пред војнике који су их тражили, желећи да пострадају за Христа са радошћу…

Дуга је прича о страдалништву         

Козме и Дамјана. Према ,,Житију светих“, они су свој живот окончали 284. године. Као ватрене присталице Христове вере, хуманисти и мисионари добре воље, са својим исцелитељским и чудотворним моћима да људе  спасавају од тешких болести и великих невоља , они су походили градове и села широм Римског царства. И где год би дошли, па и овде на Балкану, на истоку Римског царства, ширили су Христову веру, помажући притом болеснима и немоћнима да се избаве из својих невоља. Свуда радо прихватани и слављени као велики добротвори и чудотворци, Козма и Дамјан били су изложени злоби и зависти тадашњих властодржаца и царских доушника, доживљавајући тако велике неприлике и пролазећи кроз различита искушења.

Мисионарска делатност Светих врача и њихова дуга путовања широм Римског царства могла би да буду и кqуч за одговор на питање откуд то да су свој живот окончали на овим просторима и сахрањени на југу Метохије,у цркви манастира Зочиште, која је по њима и добила име Свети врачи.

Они који буду темељитије изучавали ово имаће свакако у виду две чињенице. Прва: да су ови простори у време Козме и Дамјана припадали Римљанима, а касније Византији. Друга: да су на удаљености од непуних 50 километара постојала два римска града: Улпијана код Грачанице и Муниципијум код Сочанице, на северу Косова.Оба локалитета су темељно археолошки истражена (откопани су темељи, остаци некадашњих фортификација,кула и разних грађевина), тако да ту нема никаквих непознаница. Остаје, међутим, да се боље осветли вишевековно присуство моштију светих врача Козме и Дамјана у манастиру Зочиште.

ХРАМ   СВЕТИХ   ВРАЧА

Манастирска црква у Зочишту први пут се помиње у пове љи српског краља Стефана Дечанског 1327. године. У тој повељи краљ Стефан наводи објекте и поседе које дарује манастиру Хиландару на Светој гори, па међу осталим даровима помиње и цркву Светих врача.

Међу верницима овог дела Метохије од давнина је још распрострањено уверење да је црква Светих врача најмање три стотине година старија од оближњег манастира Високи Дечани. А дечанска црква, иначе задужбина краља Стефана Дечанског, грађена је између 1327. и 1335. године.

Ово народно веровање бележе све хронике и путописи у Метохији.

 

Драгиша СПРЕМО



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*