четвртак, октобар 19, 2017

Православље ће препородити и спасти Србе

Стрпљење и упорност су нам сада веома потребни, као и онда када смо побеђивали непобедиве, и када смо из пепела као народ васкрсавали. Памћење не сме да нас изда. Далеко смо се удаљили од својих корена па нам је потребно покајање и враћање коренима, вери, породичном животу. Дошли смо ту где јесмо, највише жељом и намером великих и моћних, који су нам наше Свето Косово отели ради својих интереса.

 

 

pravoslavlje 1

 

 

Протојереј ставрофор, Милун Костић је био старешина храма Светог Саве у Лондону од 1977-2011, пре тога је десетак година био је на челу храма Св. Тројице у Мелбурну Аустралији. Речју, један је од угледнијих Срба дијаспоре. Отац Милун Костић рођен је 1946. у Биоски, код Ужица. Као веома образован теолог који је упоредо студирао и класичну филологију, мисионирио је више од пола века, и данас то ради. Иако у позним годинама и даље служи Богу и Роду. Годинама је организовао акције помоћи за отаџбину, српске културне сусрете у Лондону, иницирао различите програме за српску омладину. Како каже, српски живи, дише и сања. Говори и нашем расејању, летаргији у Матици, о историјској агонији кроз коју пролазимо.

 

Оче Милуне, цео радни век посветили сте мисионарењу, СПЦ и српском народу у ресејању. Колико је то тешка и одговорна мисија?

Ниједан посао није лак у расејању, али ако имате љубави за оно што радите, онда ниједан посао и није тежак. Узвишена је мисија  помагати свој народ и у расејању и у Отаџбини и материјално и морално. Огромна је улога Цркве у животу наших људи у расејању по беломе свету. Тамо где је постојала Црква и свештеник, очували су се и светосавска вера и српски језик, а тамо где није, изгубило се једно, а често и обоје. Требало би ми много времена да наведем примере, има их је много.

 

У животу сте се сусретали са значајним људима из различитих области друштвеног живота, боравећи дуго у Аустралији, Енглеској, свету. Кога бисте издвојили, ту мислим и на странце, али и на наше сународнике?

Заиста сам се за ових 40 година у дијаспори сретао са многим значајним људима српског порекла као и са странцима. Чак некада нисам могао ни сањати да ћу се срести и упознати са тако битним личностима из земље и света. Сусрео сам се као српски свештеник са краљевима (британском краљицом, шпанским краљем и краљицом, грчким краљем и краљицом, британским принцом Чарлсом, британским лордовима и члановима парламента, већим делом Српског краљевског дома од престолонаследника Александра, принца Томислава и других принчева и принцеза.) Имао сам прилику да упознам и многе јавне личности из света али и бивше Југославије или Србије. Упознао сам и америчког пуковника Оливера Норта, од Норта сам добио две ауторске књиге на поклон. Сретао сам и председнике и потпредседнике наше државе, наше дипломатске представнике, писце, научнике, интелектуалце и многе значајне личности. Срео сам многе монархисте и антимонархисте. Није ми било тешко да разговарам и са једним и са другим. За мене је сваки Србин значајан без обзира шта је и колико постигао у туђини и трудио сам се да никада не делим Србе на богате и сиромашне, учене и неучене, из ових или оних крајева. Тако сам често био тужан кад чујем овај је Србијанац, овај Босанац, Личанин, Далматинац, Лала, Ера, овај комуниста, или националиста, овај велики, а овај мали Србин. Трудио сам се да свакоме кажем да не постоји велики или мали Србин, него постоји Србин. Дакле, или јеси Србин или ниси! Правог Србина треба да красе хришћанске врлине, а то су вера, доброта, поштење, радиност, породичност и друге врлине које су красиле и наше велике претке.

 

Испричајте нам о Вашим првим духовним корацима и искуствима.

 

Протојереј ставрофор  Милун Костић

Протојереј ставрофор Милун Костић

Моји први духовни кораци везују се за најраније детињство. Наши родитељи, материјално врло сиромашни, били су духовно врло богати па су ту своју духовност и правилно патријархално васпитање пренели на нас своју децу. Учили су нас вери у Бога који све види и све зна. Говорили су нам да би више волели да просимо да би живели него да нешто од некога, не дај Боже, украдемо. Нас четири брата и три сестре расли смо под тешким условима али у великој љубави једних према другима тако да никада није било неспоразума међу нама. Увек смо се ослањали једни на друге и помагали једни другима. Зато смо највише захвални добрим и мудрим родитељима и сви смо, са помоћу Божјом, нашли своје место под сунцем. Од малих ногу волео сам Бога и Цркву, а кроз то и све људе. То је нешто што сам стекао на домаћем огњишту. Зато верујем да је тачна она народна пословица „Каква те колевка зањиха таква те мотика закопа“. У време када је у нашој земљи владао безбожни режим и власт била безбожничка, иако одличан ђак у основној школи, одлучио сам се ипак за Богословију, а у то време поћи у Богословију значило је свесно жртвовати себе за неке више духовне идеале. И никада се нисам због тога покајао. Поред Светога Саве од свих духовника српских и живих и мртвих, најачи печат оставио је на мене Св. Владика Николај Велимировић. Благо нама што смо га имали и што га имамо. Камо среће да председник Србије подели сваком министру и посланику и службенику по једну његову књижицу са насловом „Не кради државу“. То треба сваки Србин да прочита.

 

Скоро деценију сте службовали у Аустралији. Какве утиске носите, како је изгледао тада духовни живот српског народа на том далеком континенту?

У Аустралију смо моја супруга Добрила и ја дошли са врло мало искуства, али са пуно идеала. Ја свештеник, она учитељица.Тек кад смо тамо стигли схватили смо зашто нам је владика Лаврентије рекао да наш народ у Аустралији потребује свештеника више него пустиња кап воде. Да нисмо били млади, здрави и пуни идеала тешко бисмо се тамо одржали. Стигли смо у Аустралију у време несрећног српског раскола и српске поделе. Врло мала црквица Св. Саве у Мелбурну, била је у рукама расколника. Они који су остали уз Мајку цркву у Отаџбини изнајмили су англиканску цркву Св. Марка за Боголужења. Ми смо најпре становали код двојице браће Сретеновића, емиграната који су тамо стигли одмах после Другог светског рата. Касније смо добили стан у државној згради на 18. спрату где смо остали све време. И поред свих тешкоћа одржавана су редовна Богослужења недељом и празником и Срби су почели да се све више окупљају. Основали смо и школу српског језика која је радила са великим успехом. Особље југословенског комунистичког конзулата трудило се да нас омета што је могуће више да не успемо. Дакле и тамо, као и у земљи, Црква се сматрала непријатељском установом. Нажалост, то се највише одражавало код српских комуниста. О томе бих могао причати сатима. Но, Богу хвала, сада је то прошлост. После три године служења у туђој цркви, купили смо цркву од англиканаца за наше потребе. Била је то прва српска црква Св. Тројице. Касније се подигло још седам српских цркава у Мелбурну и околини. Шта је значило када смо купили своју цркву најбољи је доказ што су Срби остављали своје послове и по два или три дана долазили да бесплатно раде на уређењу цркве и околине. Почела се окупљати наша омладина. Срби су почели своју децу да доводе у цркву и школу. Када смо пошли на нову парохију у Енглеску, оставили смо у Мелбурну купљен храм и сређену цркву а и школу коју ће, са успехом, продужити наши наследници на тој парохији.

 

Како доживљавате Енглеску, будући да сте тамо релативно дуго са породицом? Какви су ваши утисци, како Енглези доживљавају Србе, с обзиром да смо као народ сатанизовани?

У Енглеску смо стигли из Аустралије маја 1977.  Били смо тада Добрила и ја богатији за двоје деце. У Аустралији су нам се родили Смиљка и Стеван а касније у Енглеској и Милена. Сви су они завршили факултете и данас су своји људи. Била је сасвим друга прича када смо стигли у Енглеску. Ту је већ била црква и Српски центар. Наследио сам искусног проту Милоја Николића. Срби су у Енглеској доста били урадили и створили. Данашњи храм Св. Саве у Лондону преуређен је од некадашње англиканске цркве Св. Колумба, која је зидана 1903. у облику базилике. Храм је купљен добровољним прилозима Срба и великом помоћи пријатеља Британаца, превенствено велике добротворке српског народа из Првог светског рата леди Пеџет. Освећење је обавио владика Николај Велимировић 1952. у присуству краља Петра II и преко 4.000 Срба из целе Енглеске. Грађевина је врло пространа, тробродна базилика са скромним ентеријером од цигле. Украшена је прелепим фрескама које су махом копије дела са зидова српских манастира 13. века са Косова и Метохије.

Дакле, требало је само продужити и све то одржати и унапредити. Енглеска је земља са изграђеном демократијом, дипломатијом и правним системом. Имате осећај да све имају и да им ништа не недостаје. Пружили су нам гостопримство као и многим другим Србима у току и између Првог и Другог светског рата, а нарочито после Другог св. рата на чему треба да будемо захвални. Сатанизација Срба се догодила у току овог последњег рата и распада Југославије зашто смо делимично криви и ми Срби, али много више сви други, а највише велике силе Запада, које су тако хтеле и желеле због својих империјалних интереса.

 

Колико може да помогне СПЦ на Западу да се неке истине о нама разбистре?

Стрпска црква се трудила да српски народ сачува у свакој прилици и у сваком моменту па је то чинила и у току овог последњег несрећног рата. Да бисмо се борили са нападима на Србе и Србију основали смо, при цркви, у Лондону, Српски информативни центар, који је за све време сукоба деловао и отварао очи многима показујући истину колико год је то било у нашој моћи. Писали смо, и као установе и појединци чланке за новине, али многи нису објављени из познатих разлога, медијске блокаде. Поред тога слали смо непрекидну помоћ, како у новцу тако и у стварима, угроженим Србима широм Југославије, али и другима. Помоћ смо пружали свима којима је она била потребна. Кад нам народ страда мора се помоћи. Срби и у Цркви и ван цркве учествовали су на свакодневним демонстрацијама током бомбардовања и протествовали због неправде која нам се чини од стране моћних и јаких. Како тада, тако и сада, у Лондону се трудимо да правично и праведно осликамо и опишемо догађаје и збивања из тога несрећног периода, који нас све боли. Чинимо све што можемо да променимо наметнуту слику о Србији. Ту морамо сложно сви да делујемо и речима и примером како наш народ у Србији тако и Срби у дијаспори. У овом погледу не смемо да се уморимо. То је наш стални крст који носимо кроз историју и као да без њега не можемо. Зато наш песник у емграцији Милан Петровић у једној својој песми каже: „О, када би ми свој крст другом дали ме се више не би Срби звали“.


Како је у Лондону организована СПЦ и како функционише?

Српска црква у Лондону је врло добро организована. У време проте Милоја Николића изграђен је био српски центар „Дом владике Николаја” а од англиканаца је добијен велики храм на употребу. По мом доласку у Лондон када су се прилике почеле да мењају, одлучили смо да и храм откупимо од англиканаца што смо и успели. Касније смо доградили учионице за ђаке, изнад велике сале Дома епископа Николаја, а потом купили земљиште за Српско православно црквено гробље у Бруквуду код Лондона. Тако данас српска заједница у Лондону има свој храм Св. Саве, Дом Св. Епископа Николаја, који је и српски центар. Имамо и Српску недељну школу, Коло српских сестара „Косовка девојка“, црквени хор, црквену библиотеку, Духовну заједницу „Св. Алимпије Столпниик“, Фолклорну групу „Растко“ и црквено гробље. Српска црквена општина у Лондону спада међу најактивније у Европи! Што се тиче броја верника у овом секуларном времену, приличано људи долази у Цркву на сваку службу, а нарочито о великим празницима као што су Божић, Васкрс, слава. Ипак, с обзиром на велики број Срба у Лондону, Црква би сваке недеље могла да буде препуна. Значи да је велики број и оних Срба који ретко или никада не долазе у своју Цркву.

 

pravoslavlje-01-foto-gsivacki-_orig...


Ви сте се у току полувековне свештеничке мисије сусретали, и сусрећете, нашу емиграцију. Поготову, ону која је 1941. морала да напусти Србију, Југославију, доласком комунистичког режима и Броза. Колико су они патили за својим народом, и да ли код неких или њихових потомака, постоји  интересовање да дођу у Србију?

Сусретао сам и сусрећем још увек наше емигранте који су у току и после Другог св. рата стизали у Британију а морали да напусте Отаџбину, милом, или силом. Многи од њих умирали су са жељом да се појави слобода у Србији и да се врате у њу мислећи и говорећи стално о Србији. Мало је оних који су заборавили на свој завичај. У то сам се много пута уверио када год сам се суретао са Србима било у Аустралији, Европи или Америци. Наш писац Данко Поповић је у својој књизи „На Крсту и раскршћу“ објављену у Канади 1998. написао:“ …Горчину лишености наде на повратак искусили су многи изгнаници (српска политичка емиграција), који су на почетку свог егзодуса поверовали да је комунистички режим у Србији завладао заувек … Нада на повратак је нешто без чега не може душа… Исувише је за људску душу да се без те наде откине од тела свог народа…“ Сваки наш изгнаник, у то сам се уверио, патио је за својом земљом, својим народом и тако је васпитавао своје потомство. Па зар мислите да има неко од потомака тога дела нашег народа ко не би желео да дође у Србију? Та жеља је сада све већа и све више младих Срба долази у Отаџбину. Они траже своје корене. Када би држава Србија паметније водила политику према емиграцији, бољу и лепшу песму би певала, у то сам убеђен.

 

Шта мислите о квалитету наше дипломатије, будући да сте се често сусретали са њима у иностранству, па и данас ?

У доба комунизма Црква и дипломатска представништва нису имали много заједничког. Нажалост, југословенска допломатија је радила против СПЦ у дијаспори. Сада су се ствари доста измениле. Доласком др. Владете Јанковића за амбасадора у Лондон, све се изменило, набоље. Не само да је достојно у Британији представљао државу, него и цркву. Он сам је сваки пут када је био слободан долазио на богослужења, стајао са верницима у светињи, не тражећи специјално место, нити посебан третман. И његови наследници продужили су да сарађују са Црквом што је добро и за државу и за цркву, а највише за народ у расејању. Ипак да кажем, мислим да би дипломатски представници Србије требало боље да се припремају за тако важну службу и да се још више уздижу у дипломатији, да би озбиљно и достојанствено представљли своју земљу у свету.

 

Како Ви као искусан духовник тумачите и коментаришете вишегодишња искушења српског народа; од цепања велике СРЈ, НАТО агресије, и бомбардовања Србије, али и данашње Голготе и косметске агоније?

Као свештеник сам против сваког рата јер како каже народ „Рат није ником брат.“ Али нам и Библија каже да је ратова било и биће. Треба се увек борити али на праведан начин и уздати се у тешким моментима у Божју помоћ. Стари завет нам сведочи да су Јевреји, кад год су грешили, испаштали од непријатеља, или у својој земљи, или одвођени у ропство. Кад су се кајали Бог је налазио начина да их подигне и врати. Мислим да и ми Срби треба да се вратимо Богу, својим националним коренима и светињама и да се покајемо за све грешке и грехе и своје и наших предходника, а Бог ће наћи начина да нас награди и подигне. Велики је грех одрећи се Господа, и ми смо без Бога живели више од пола века!  Проблем Косова и Метохије тишти свакога Србина како у Отаџбини тако и у расејању. То поуздано знам. Дошли смо ту где јесмо, највише жељом и намером великих и моћних, који су нам наше Свето Косово отели ради својих интереса. Према томе у савременом свету нема сталних пријатеља али има сталних интереса.  Ми се уздамо у правду и истину али смо дужни као Срби и народ да допринесемо тој правди истини и да помажемо Србе који су остали на отетој нам, а светој нашој земљи као и све оне који желе да се врате. Да нам то буде заповест. Стрпљење и упорност су нам сада веома потребни, као и онда када смо побеђивали непобедиве, и када смо из пепела као народ васкрсавали. Памћење не сме да нас изда.

 

После дуго времена упокојени Карађорђевићи су нашли свој мир на Опленцу!

Сматрам да је овим чином исправљена велика неправда према династији Карађорђевића. То је доказ да се у Србији ситуација мења на боље у националном и историјском смислу. Дај Боже, да се промени и у економском. За све то потребно нам је пуно памети, али и свесрпске слоге. Ја сам по убеђењу ројалиста и волим све земље које су краљевине, а ево у једној таквој сам провео више од пола свога земаљског века, и увидео сам да је ретко која република боља уређена од неке краљевине. Знам да се многи самном неће сложити, али ме то не брине.

 

Имали сте прилике на Би Би Си –ју да о православљу беседите у вашим мини- емисијама. Како вам је то пошло за руком?

Па и ја се помало чудим. Још 1982. позван сам из ББЦ да упутим хришћанима у Југославији васкршњу поруку преко ББЦ таласа. То сам радо учинио. Касније су ме позвали и понудили да чешће говорим испред СПЦ што сам са радошћу прихватио. Сазнао сам да су више слушаоци у Хрватској пратили та моја излагања преко ББЦ-ја, него слушаоци у Србији. Тако сам релативно често држао слово о нашој вери све до последњег рата када су емисије укинуте.

 

Pravoslavlje 3

 

Често се враћате завичају, вашој Биоски. Колико је за човека битан завичај?

Никад нисам ни отишао из завичаја. Само сам телесно одсутан и враћам му се физички с времена на време. Иначе срце, мисао, слике детињства, живот, па ако буде Божја воља и смрт, све остаје у њему. Срби са којима сам се сусретао по целоме свету могли су увек чути, а могу и посведочити, да сам најчешће цитирао нашег  Шантића: „Бољи су своји и кршеви голи, но цвјетна поља куд се туђин креће.“ Ето, такву носталгију многи Срби у души носе, ма како живели и ма где били. Зато чувајмо оно што имамо и што нам је Бог дао.

 

Шта мислите о идеји глобализма? Да ли је све оно што нам се сада дешава по Божијем допуштењу?

Глобализам је демонска идеја. Дај Боже, да се никада не оствари, иначе се враћамо у робовласнички систем и робовласничко доба. То је оно што разара веру, нацију, породицу, морал, људско достојанство, цели свет. То је служење само и једино богу мамону. Велике корпорације и банкари потчињавају председнике влада, државе и читаве народе и континете. По мени, глобализам је чиста демонологија. Бог је човека створио као слободно биће и дао му могућност да се опредељује за добро или зло. А човек ту Богом дану му слободу данас најчешће злоупотребљава. Као што каже народна пословица: „Чини добро не кај се, чини зло надај се“.

 

А да ли мислите да и Срби злоупотребљавају дану им слободу од Бога?

Зар не видите да су Срби пали у некакву летаргију која је велика опасност. Две генерације Срба одрасле су без Бога и више не знају мере правих вредности. Далеко смо се удаљили од својих корена па нам је потребно покајање и враћање коренима, вери, породичном животу. Прошле године сам био у Русији и уверио се да су се руски интелектуалци покајали, али не видим да се то догодило и са српским интелектуалацима, а иако јесте, то је само у врло малом броју. Кажем интелектуалци, зато што они сносе огромну одговорност због агоније која још влада у Србији. Они представљају авангарду народа. Српски интелектуалци данас, изгледа воле туђе, и служе туђину. Ко не воли себе, не воли ни другога. Зашто нам је све лепше и милије што је туђе? То се често питам. Ипак надам се да ће се Срби освестити и вратити себи, својим светињама, етици, породичном животу, добром васпитању и радиности. Треба да црпимо снагу из онога што је добро било и што јесте у нашој земљи и нашем народу, а не да се ослањамо на туђина као што рече један песник: “ Ко у себи снаге нема томе туђа не даје мелема“.

 

Са епитрахиљем код Крајишника и Крстића

Нашао се нашим Србима, када је најтеже; са крстом и епитрахиљем ишао је отац Милун до генерала Крстића, бившег команданта Дринског корпуса Војске Републике Српске у затвор, на северу Британије. Нису могли да му забране да се са њим моли, али су забранили да му донесе Библију и молитвеник.  Одлазио је отац Милун и код Момчила Крајишника у затвор Фул Сатон, у Јорку. Колико су посeте српског свештеника значиле нашим Србима у казамату, сувишно је говорити.

Писаније

Свештеник Милун Костић објавио књигу путописних репортажа и есеја „Са поклоничких путовања“ , књигу „Православље са БИ-БИ-СИ таласа“, затим „Ковчег спасења“. Нека од ових дела доживела су више издања. У штампи је књига „Српски гробови у туђини“, материјал за ову књигу сакупљао је више од 15 година.

 

( Биљана Живковић )

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*