petak, jul 19, 2019

Pravoslavlje će preporoditi i spasti Srbe

Strpljenje i upornost su nam sada veoma potrebni, kao i onda kada smo pobeđivali nepobedive, i kada smo iz pepela kao narod vaskrsavali. Pamćenje ne sme da nas izda. Daleko smo se udaljili od svojih korena pa nam je potrebno pokajanje i vraćanje korenima, veri, porodičnom životu. Došli smo tu gde jesmo, najviše željom i namerom velikih i moćnih, koji su nam naše Sveto Kosovo oteli radi svojih interesa.

 

 

pravoslavlje 1

 

 

Protojerej stavrofor, Milun Kostić je bio starešina hrama Svetog Save u Londonu od 1977-2011, pre toga je desetak godina bio je na čelu hrama Sv. Trojice u Melburnu Australiji. Rečju, jedan je od uglednijih Srba dijaspore. Otac Milun Kostić rođen je 1946. u Bioski, kod Užica. Kao veoma obrazovan teolog koji je uporedo studirao i klasičnu filologiju, misionirio je više od pola veka, i danas to radi. Iako u poznim godinama i dalje služi Bogu i Rodu. Godinama je organizovao akcije pomoći za otadžbinu, srpske kulturne susrete u Londonu, inicirao različite programe za srpsku omladinu. Kako kaže, srpski živi, diše i sanja. Govori i našem rasejanju, letargiji u Matici, o istorijskoj agoniji kroz koju prolazimo.

 

Oče Milune, ceo radni vek posvetili ste misionarenju, SPC i srpskom narodu u resejanju. Koliko je to teška i odgovorna misija?

Nijedan posao nije lak u rasejanju, ali ako imate ljubavi za ono što radite, onda nijedan posao i nije težak. Uzvišena je misija  pomagati svoj narod i u rasejanju i u Otadžbini i materijalno i moralno. Ogromna je uloga Crkve u životu naših ljudi u rasejanju po belome svetu. Tamo gde je postojala Crkva i sveštenik, očuvali su se i svetosavska vera i srpski jezik, a tamo gde nije, izgubilo se jedno, a često i oboje. Trebalo bi mi mnogo vremena da navedem primere, ima ih je mnogo.

 

U životu ste se susretali sa značajnim ljudima iz različitih oblasti društvenog života, boraveći dugo u Australiji, Engleskoj, svetu. Koga biste izdvojili, tu mislim i na strance, ali i na naše sunarodnike?

Zaista sam se za ovih 40 godina u dijaspori sretao sa mnogim značajnim ljudima srpskog porekla kao i sa strancima. Čak nekada nisam mogao ni sanjati da ću se sresti i upoznati sa tako bitnim ličnostima iz zemlje i sveta. Susreo sam se kao srpski sveštenik sa kraljevima (britanskom kraljicom, španskim kraljem i kraljicom, grčkim kraljem i kraljicom, britanskim princom Čarlsom, britanskim lordovima i članovima parlamenta, većim delom Srpskog kraljevskog doma od prestolonaslednika Aleksandra, princa Tomislava i drugih prinčeva i princeza.) Imao sam priliku da upoznam i mnoge javne ličnosti iz sveta ali i bivše Jugoslavije ili Srbije. Upoznao sam i američkog pukovnika Olivera Norta, od Norta sam dobio dve autorske knjige na poklon. Sretao sam i predsednike i potpredsednike naše države, naše diplomatske predstavnike, pisce, naučnike, intelektualce i mnoge značajne ličnosti. Sreo sam mnoge monarhiste i antimonarhiste. Nije mi bilo teško da razgovaram i sa jednim i sa drugim. Za mene je svaki Srbin značajan bez obzira šta je i koliko postigao u tuđini i trudio sam se da nikada ne delim Srbe na bogate i siromašne, učene i neučene, iz ovih ili onih krajeva. Tako sam često bio tužan kad čujem ovaj je Srbijanac, ovaj Bosanac, Ličanin, Dalmatinac, Lala, Era, ovaj komunista, ili nacionalista, ovaj veliki, a ovaj mali Srbin. Trudio sam se da svakome kažem da ne postoji veliki ili mali Srbin, nego postoji Srbin. Dakle, ili jesi Srbin ili nisi! Pravog Srbina treba da krase hrišćanske vrline, a to su vera, dobrota, poštenje, radinost, porodičnost i druge vrline koje su krasile i naše velike pretke.

 

Ispričajte nam o Vašim prvim duhovnim koracima i iskustvima.

 

Protojerej stavrofor  Milun Kostić

Protojerej stavrofor Milun Kostić

Moji prvi duhovni koraci vezuju se za najranije detinjstvo. Naši roditelji, materijalno vrlo siromašni, bili su duhovno vrlo bogati pa su tu svoju duhovnost i pravilno patrijarhalno vaspitanje preneli na nas svoju decu. Učili su nas veri u Boga koji sve vidi i sve zna. Govorili su nam da bi više voleli da prosimo da bi živeli nego da nešto od nekoga, ne daj Bože, ukrademo. Nas četiri brata i tri sestre rasli smo pod teškim uslovima ali u velikoj ljubavi jednih prema drugima tako da nikada nije bilo nesporazuma među nama. Uvek smo se oslanjali jedni na druge i pomagali jedni drugima. Zato smo najviše zahvalni dobrim i mudrim roditeljima i svi smo, sa pomoću Božjom, našli svoje mesto pod suncem. Od malih nogu voleo sam Boga i Crkvu, a kroz to i sve ljude. To je nešto što sam stekao na domaćem ognjištu. Zato verujem da je tačna ona narodna poslovica „Kakva te kolevka zanjiha takva te motika zakopa“. U vreme kada je u našoj zemlji vladao bezbožni režim i vlast bila bezbožnička, iako odličan đak u osnovnoj školi, odlučio sam se ipak za Bogosloviju, a u to vreme poći u Bogosloviju značilo je svesno žrtvovati sebe za neke više duhovne ideale. I nikada se nisam zbog toga pokajao. Pored Svetoga Save od svih duhovnika srpskih i živih i mrtvih, najači pečat ostavio je na mene Sv. Vladika Nikolaj Velimirović. Blago nama što smo ga imali i što ga imamo. Kamo sreće da predsednik Srbije podeli svakom ministru i poslaniku i službeniku po jednu njegovu knjižicu sa naslovom „Ne kradi državu“. To treba svaki Srbin da pročita.

 

Skoro deceniju ste službovali u Australiji. Kakve utiske nosite, kako je izgledao tada duhovni život srpskog naroda na tom dalekom kontinentu?

U Australiju smo moja supruga Dobrila i ja došli sa vrlo malo iskustva, ali sa puno ideala. Ja sveštenik, ona učiteljica.Tek kad smo tamo stigli shvatili smo zašto nam je vladika Lavrentije rekao da naš narod u Australiji potrebuje sveštenika više nego pustinja kap vode. Da nismo bili mladi, zdravi i puni ideala teško bismo se tamo održali. Stigli smo u Australiju u vreme nesrećnog srpskog raskola i srpske podele. Vrlo mala crkvica Sv. Save u Melburnu, bila je u rukama raskolnika. Oni koji su ostali uz Majku crkvu u Otadžbini iznajmili su anglikansku crkvu Sv. Marka za Bogoluženja. Mi smo najpre stanovali kod dvojice braće Sretenovića, emigranata koji su tamo stigli odmah posle Drugog svetskog rata. Kasnije smo dobili stan u državnoj zgradi na 18. spratu gde smo ostali sve vreme. I pored svih teškoća održavana su redovna Bogosluženja nedeljom i praznikom i Srbi su počeli da se sve više okupljaju. Osnovali smo i školu srpskog jezika koja je radila sa velikim uspehom. Osoblje jugoslovenskog komunističkog konzulata trudilo se da nas ometa što je moguće više da ne uspemo. Dakle i tamo, kao i u zemlji, Crkva se smatrala neprijateljskom ustanovom. Nažalost, to se najviše odražavalo kod srpskih komunista. O tome bih mogao pričati satima. No, Bogu hvala, sada je to prošlost. Posle tri godine služenja u tuđoj crkvi, kupili smo crkvu od anglikanaca za naše potrebe. Bila je to prva srpska crkva Sv. Trojice. Kasnije se podiglo još sedam srpskih crkava u Melburnu i okolini. Šta je značilo kada smo kupili svoju crkvu najbolji je dokaz što su Srbi ostavljali svoje poslove i po dva ili tri dana dolazili da besplatno rade na uređenju crkve i okoline. Počela se okupljati naša omladina. Srbi su počeli svoju decu da dovode u crkvu i školu. Kada smo pošli na novu parohiju u Englesku, ostavili smo u Melburnu kupljen hram i sređenu crkvu a i školu koju će, sa uspehom, produžiti naši naslednici na toj parohiji.

 

Kako doživljavate Englesku, budući da ste tamo relativno dugo sa porodicom? Kakvi su vaši utisci, kako Englezi doživljavaju Srbe, s obzirom da smo kao narod satanizovani?

U Englesku smo stigli iz Australije maja 1977.  Bili smo tada Dobrila i ja bogatiji za dvoje dece. U Australiji su nam se rodili Smiljka i Stevan a kasnije u Engleskoj i Milena. Svi su oni završili fakultete i danas su svoji ljudi. Bila je sasvim druga priča kada smo stigli u Englesku. Tu je već bila crkva i Srpski centar. Nasledio sam iskusnog protu Miloja Nikolića. Srbi su u Engleskoj dosta bili uradili i stvorili. Današnji hram Sv. Save u Londonu preuređen je od nekadašnje anglikanske crkve Sv. Kolumba, koja je zidana 1903. u obliku bazilike. Hram je kupljen dobrovoljnim prilozima Srba i velikom pomoći prijatelja Britanaca, prevenstveno velike dobrotvorke srpskog naroda iz Prvog svetskog rata ledi Pedžet. Osvećenje je obavio vladika Nikolaj Velimirović 1952. u prisustvu kralja Petra II i preko 4.000 Srba iz cele Engleske. Građevina je vrlo prostrana, trobrodna bazilika sa skromnim enterijerom od cigle. Ukrašena je prelepim freskama koje su mahom kopije dela sa zidova srpskih manastira 13. veka sa Kosova i Metohije.

Dakle, trebalo je samo produžiti i sve to održati i unaprediti. Engleska je zemlja sa izgrađenom demokratijom, diplomatijom i pravnim sistemom. Imate osećaj da sve imaju i da im ništa ne nedostaje. Pružili su nam gostoprimstvo kao i mnogim drugim Srbima u toku i između Prvog i Drugog svetskog rata, a naročito posle Drugog sv. rata na čemu treba da budemo zahvalni. Satanizacija Srba se dogodila u toku ovog poslednjeg rata i raspada Jugoslavije zašto smo delimično krivi i mi Srbi, ali mnogo više svi drugi, a najviše velike sile Zapada, koje su tako htele i želele zbog svojih imperijalnih interesa.

 

Koliko može da pomogne SPC na Zapadu da se neke istine o nama razbistre?

Strpska crkva se trudila da srpski narod sačuva u svakoj prilici i u svakom momentu pa je to činila i u toku ovog poslednjeg nesrećnog rata. Da bismo se borili sa napadima na Srbe i Srbiju osnovali smo, pri crkvi, u Londonu, Srpski informativni centar, koji je za sve vreme sukoba delovao i otvarao oči mnogima pokazujući istinu koliko god je to bilo u našoj moći. Pisali smo, i kao ustanove i pojedinci članke za novine, ali mnogi nisu objavljeni iz poznatih razloga, medijske blokade. Pored toga slali smo neprekidnu pomoć, kako u novcu tako i u stvarima, ugroženim Srbima širom Jugoslavije, ali i drugima. Pomoć smo pružali svima kojima je ona bila potrebna. Kad nam narod strada mora se pomoći. Srbi i u Crkvi i van crkve učestvovali su na svakodnevnim demonstracijama tokom bombardovanja i protestvovali zbog nepravde koja nam se čini od strane moćnih i jakih. Kako tada, tako i sada, u Londonu se trudimo da pravično i pravedno oslikamo i opišemo događaje i zbivanja iz toga nesrećnog perioda, koji nas sve boli. Činimo sve što možemo da promenimo nametnutu sliku o Srbiji. Tu moramo složno svi da delujemo i rečima i primerom kako naš narod u Srbiji tako i Srbi u dijaspori. U ovom pogledu ne smemo da se umorimo. To je naš stalni krst koji nosimo kroz istoriju i kao da bez njega ne možemo. Zato naš pesnik u emgraciji Milan Petrović u jednoj svojoj pesmi kaže: „O, kada bi mi svoj krst drugom dali me se više ne bi Srbi zvali“.


Kako je u Londonu organizovana SPC i kako funkcioniše?

Srpska crkva u Londonu je vrlo dobro organizovana. U vreme prote Miloja Nikolića izgrađen je bio srpski centar „Dom vladike Nikolaja” a od anglikanaca je dobijen veliki hram na upotrebu. Po mom dolasku u London kada su se prilike počele da menjaju, odlučili smo da i hram otkupimo od anglikanaca što smo i uspeli. Kasnije smo dogradili učionice za đake, iznad velike sale Doma episkopa Nikolaja, a potom kupili zemljište za Srpsko pravoslavno crkveno groblje u Brukvudu kod Londona. Tako danas srpska zajednica u Londonu ima svoj hram Sv. Save, Dom Sv. Episkopa Nikolaja, koji je i srpski centar. Imamo i Srpsku nedeljnu školu, Kolo srpskih sestara „Kosovka devojka“, crkveni hor, crkvenu biblioteku, Duhovnu zajednicu „Sv. Alimpije Stolpniik“, Folklornu grupu „Rastko“ i crkveno groblje. Srpska crkvena opština u Londonu spada među najaktivnije u Evropi! Što se tiče broja vernika u ovom sekularnom vremenu, priličano ljudi dolazi u Crkvu na svaku službu, a naročito o velikim praznicima kao što su Božić, Vaskrs, slava. Ipak, s obzirom na veliki broj Srba u Londonu, Crkva bi svake nedelje mogla da bude prepuna. Znači da je veliki broj i onih Srba koji retko ili nikada ne dolaze u svoju Crkvu.

 

pravoslavlje-01-foto-gsivacki-_orig...


Vi ste se u toku poluvekovne svešteničke misije susretali, i susrećete, našu emigraciju. Pogotovu, onu koja je 1941. morala da napusti Srbiju, Jugoslaviju, dolaskom komunističkog režima i Broza. Koliko su oni patili za svojim narodom, i da li kod nekih ili njihovih potomaka, postoji  interesovanje da dođu u Srbiju?

Susretao sam i susrećem još uvek naše emigrante koji su u toku i posle Drugog sv. rata stizali u Britaniju a morali da napuste Otadžbinu, milom, ili silom. Mnogi od njih umirali su sa željom da se pojavi sloboda u Srbiji i da se vrate u nju misleći i govoreći stalno o Srbiji. Malo je onih koji su zaboravili na svoj zavičaj. U to sam se mnogo puta uverio kada god sam se suretao sa Srbima bilo u Australiji, Evropi ili Americi. Naš pisac Danko Popović je u svojoj knjizi „Na Krstu i raskršću“ objavljenu u Kanadi 1998. napisao:“ …Gorčinu lišenosti nade na povratak iskusili su mnogi izgnanici (srpska politička emigracija), koji su na početku svog egzodusa poverovali da je komunistički režim u Srbiji zavladao zauvek … Nada na povratak je nešto bez čega ne može duša… Isuviše je za ljudsku dušu da se bez te nade otkine od tela svog naroda…“ Svaki naš izgnanik, u to sam se uverio, patio je za svojom zemljom, svojim narodom i tako je vaspitavao svoje potomstvo. Pa zar mislite da ima neko od potomaka toga dela našeg naroda ko ne bi želeo da dođe u Srbiju? Ta želja je sada sve veća i sve više mladih Srba dolazi u Otadžbinu. Oni traže svoje korene. Kada bi država Srbija pametnije vodila politiku prema emigraciji, bolju i lepšu pesmu bi pevala, u to sam ubeđen.

 

Šta mislite o kvalitetu naše diplomatije, budući da ste se često susretali sa njima u inostranstvu, pa i danas ?

U doba komunizma Crkva i diplomatska predstavništva nisu imali mnogo zajedničkog. Nažalost, jugoslovenska doplomatija je radila protiv SPC u dijaspori. Sada su se stvari dosta izmenile. Dolaskom dr. Vladete Jankovića za ambasadora u London, sve se izmenilo, nabolje. Ne samo da je dostojno u Britaniji predstavljao državu, nego i crkvu. On sam je svaki put kada je bio slobodan dolazio na bogosluženja, stajao sa vernicima u svetinji, ne tražeći specijalno mesto, niti poseban tretman. I njegovi naslednici produžili su da sarađuju sa Crkvom što je dobro i za državu i za crkvu, a najviše za narod u rasejanju. Ipak da kažem, mislim da bi diplomatski predstavnici Srbije trebalo bolje da se pripremaju za tako važnu službu i da se još više uzdižu u diplomatiji, da bi ozbiljno i dostojanstveno predstavljli svoju zemlju u svetu.

 

Kako Vi kao iskusan duhovnik tumačite i komentarišete višegodišnja iskušenja srpskog naroda; od cepanja velike SRJ, NATO agresije, i bombardovanja Srbije, ali i današnje Golgote i kosmetske agonije?

Kao sveštenik sam protiv svakog rata jer kako kaže narod „Rat nije nikom brat.“ Ali nam i Biblija kaže da je ratova bilo i biće. Treba se uvek boriti ali na pravedan način i uzdati se u teškim momentima u Božju pomoć. Stari zavet nam svedoči da su Jevreji, kad god su grešili, ispaštali od neprijatelja, ili u svojoj zemlji, ili odvođeni u ropstvo. Kad su se kajali Bog je nalazio načina da ih podigne i vrati. Mislim da i mi Srbi treba da se vratimo Bogu, svojim nacionalnim korenima i svetinjama i da se pokajemo za sve greške i grehe i svoje i naših predhodnika, a Bog će naći načina da nas nagradi i podigne. Veliki je greh odreći se Gospoda, i mi smo bez Boga živeli više od pola veka!  Problem Kosova i Metohije tišti svakoga Srbina kako u Otadžbini tako i u rasejanju. To pouzdano znam. Došli smo tu gde jesmo, najviše željom i namerom velikih i moćnih, koji su nam naše Sveto Kosovo oteli radi svojih interesa. Prema tome u savremenom svetu nema stalnih prijatelja ali ima stalnih interesa.  Mi se uzdamo u pravdu i istinu ali smo dužni kao Srbi i narod da doprinesemo toj pravdi istini i da pomažemo Srbe koji su ostali na otetoj nam, a svetoj našoj zemlji kao i sve one koji žele da se vrate. Da nam to bude zapovest. Strpljenje i upornost su nam sada veoma potrebni, kao i onda kada smo pobeđivali nepobedive, i kada smo iz pepela kao narod vaskrsavali. Pamćenje ne sme da nas izda.

 

Posle dugo vremena upokojeni Karađorđevići su našli svoj mir na Oplencu!

Smatram da je ovim činom ispravljena velika nepravda prema dinastiji Karađorđevića. To je dokaz da se u Srbiji situacija menja na bolje u nacionalnom i istorijskom smislu. Daj Bože, da se promeni i u ekonomskom. Za sve to potrebno nam je puno pameti, ali i svesrpske sloge. Ja sam po ubeđenju rojalista i volim sve zemlje koje su kraljevine, a evo u jednoj takvoj sam proveo više od pola svoga zemaljskog veka, i uvideo sam da je retko koja republika bolja uređena od neke kraljevine. Znam da se mnogi samnom neće složiti, ali me to ne brine.

 

Imali ste prilike na Bi Bi Si –ju da o pravoslavlju besedite u vašim mini- emisijama. Kako vam je to pošlo za rukom?

Pa i ja se pomalo čudim. Još 1982. pozvan sam iz BBC da uputim hrišćanima u Jugoslaviji vaskršnju poruku preko BBC talasa. To sam rado učinio. Kasnije su me pozvali i ponudili da češće govorim ispred SPC što sam sa radošću prihvatio. Saznao sam da su više slušaoci u Hrvatskoj pratili ta moja izlaganja preko BBC-ja, nego slušaoci u Srbiji. Tako sam relativno često držao slovo o našoj veri sve do poslednjeg rata kada su emisije ukinute.

 

Pravoslavlje 3

 

Često se vraćate zavičaju, vašoj Bioski. Koliko je za čoveka bitan zavičaj?

Nikad nisam ni otišao iz zavičaja. Samo sam telesno odsutan i vraćam mu se fizički s vremena na vreme. Inače srce, misao, slike detinjstva, život, pa ako bude Božja volja i smrt, sve ostaje u njemu. Srbi sa kojima sam se susretao po celome svetu mogli su uvek čuti, a mogu i posvedočiti, da sam najčešće citirao našeg  Šantića: „Bolji su svoji i krševi goli, no cvjetna polja kud se tuđin kreće.“ Eto, takvu nostalgiju mnogi Srbi u duši nose, ma kako živeli i ma gde bili. Zato čuvajmo ono što imamo i što nam je Bog dao.

 

Šta mislite o ideji globalizma? Da li je sve ono što nam se sada dešava po Božijem dopuštenju?

Globalizam je demonska ideja. Daj Bože, da se nikada ne ostvari, inače se vraćamo u robovlasnički sistem i robovlasničko doba. To je ono što razara veru, naciju, porodicu, moral, ljudsko dostojanstvo, celi svet. To je služenje samo i jedino bogu mamonu. Velike korporacije i bankari potčinjavaju predsednike vlada, države i čitave narode i kontinete. Po meni, globalizam je čista demonologija. Bog je čoveka stvorio kao slobodno biće i dao mu mogućnost da se opredeljuje za dobro ili zlo. A čovek tu Bogom danu mu slobodu danas najčešće zloupotrebljava. Kao što kaže narodna poslovica: „Čini dobro ne kaj se, čini zlo nadaj se“.

 

A da li mislite da i Srbi zloupotrebljavaju danu im slobodu od Boga?

Zar ne vidite da su Srbi pali u nekakvu letargiju koja je velika opasnost. Dve generacije Srba odrasle su bez Boga i više ne znaju mere pravih vrednosti. Daleko smo se udaljili od svojih korena pa nam je potrebno pokajanje i vraćanje korenima, veri, porodičnom životu. Prošle godine sam bio u Rusiji i uverio se da su se ruski intelektualci pokajali, ali ne vidim da se to dogodilo i sa srpskim intelektualacima, a iako jeste, to je samo u vrlo malom broju. Kažem intelektualci, zato što oni snose ogromnu odgovornost zbog agonije koja još vlada u Srbiji. Oni predstavljaju avangardu naroda. Srpski intelektualci danas, izgleda vole tuđe, i služe tuđinu. Ko ne voli sebe, ne voli ni drugoga. Zašto nam je sve lepše i milije što je tuđe? To se često pitam. Ipak nadam se da će se Srbi osvestiti i vratiti sebi, svojim svetinjama, etici, porodičnom životu, dobrom vaspitanju i radinosti. Treba da crpimo snagu iz onoga što je dobro bilo i što jeste u našoj zemlji i našem narodu, a ne da se oslanjamo na tuđina kao što reče jedan pesnik: “ Ko u sebi snage nema tome tuđa ne daje melema“.

 

Sa epitrahiljem kod Krajišnika i Krstića

Našao se našim Srbima, kada je najteže; sa krstom i epitrahiljem išao je otac Milun do generala Krstića, bivšeg komandanta Drinskog korpusa Vojske Republike Srpske u zatvor, na severu Britanije. Nisu mogli da mu zabrane da se sa njim moli, ali su zabranili da mu donese Bibliju i molitvenik.  Odlazio je otac Milun i kod Momčila Krajišnika u zatvor Ful Saton, u Jorku. Koliko su posete srpskog sveštenika značile našim Srbima u kazamatu, suvišno je govoriti.

Pisanije

Sveštenik Milun Kostić objavio knjigu putopisnih reportaža i eseja „Sa pokloničkih putovanja“ , knjigu „Pravoslavlje sa BI-BI-SI talasa“, zatim „Kovčeg spasenja“. Neka od ovih dela doživela su više izdanja. U štampi je knjiga „Srpski grobovi u tuđini“, materijal za ovu knjigu sakupljao je više od 15 godina.

 

( Biljana Živković )

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*