utorak, septembar 17, 2019

Pred vratima „Svetog“ i „Velikog“ Sabora na Kritu

Evo nas pred vratima „Svetog“ i „Velikog“ Sabora na Kritu. Po svemu sudeći, neće on biti ni sveti ni veliki: veliki neće biti zato što nije svepravoslavan, jer, kao što je poznato, na njemu neće učestvovati Bugarska, Antiohijska, Gruzijska i Ruska Pravoslavna Crkva; a sveti neće biti zato što nije veliki-svepravoslavan, i zato što na njemu, najverovatnije, neće biti svetog pravoslavnog bogoslovlja, dogmata i kanona, odnosno zato što oni koji su nadmeno prezreli svepravoslavnost Sabora ne mogu biti jemci niti nosioci njegove svetosti.

 

sabor na kritu-

U slučaju Bugarske Crkve do dobre odluke doveo ju je njen konzervatizam. Uopšteno gledano, konzervatizam je svojstven prirodi, biću i ipostasi Pravoslavne Crkve, jer se njima čuvaju od kvarenja (konzerviraju) istine životvorne i spasavajuće vere. Konzervator i konzervans onoga što treba čuvati od menjanja i kvarenja u Crkvi jeste Sveti Duh – Duh Istine, stalnosti, istovetnosti i večnosti; menja se i kvari ono što je nestalno, a ono što je istinito, ono je uvek isto, nepromenljivo. Zahvaljujući blagoslovenom konzervatizmu Bugarska Crkva je u dokumentima i pripremama za Sabor prepoznala duh ovoga sveta, duh vremena, koji progoni Duha večnosti i unosi novačenja i kvarenje istina dogmata i kanona pravoslavne vere.

Antiohijska Crkva je u pravu kada svoj neodlazak na Krit objašnjava istrajavanjem da liturgijsko jedinstvo, koje ona nema sa Jerusalimskom zbog njenog nekanonskog upada na njenu kanonsku teritoriju, prethodi saborskom jedinstvu, odnosno da Sabor mora biti posledica, izraz i potvrda evharistijskog jedinstva. Ona, međutim, još od 1991. godine, nije u pravu što se tiče njene unije sa sirijskim monofizitima.

Gruzijska Crkva je svakako najbolji i najradosniji primer duhovnog zdravlja i bogoslovske trezvenosti, kao posledice življenja u pravoslavnoj veri. Pisac ovih redova je imao blagoslov da pre desetak godina dva puta saslužuje sa Patrijarhom Ilijom, i da se tokom posete Gruziji uveri da ona nimalo slučajno jeste drugi udeo Majke Božije.

Slava Bogu, SSinod RPC je na svom vanrednom zasedanju 13.06. doneo odluku u kojoj traži odlaganje sazivanja Svetog i Velikog Sabora, a „u slučaju da ovaj predlog Sveta Carigradska Crkva ne prihvati, i Sabor na Kritu, bez obzira na odsustvo saglasnosti niza Pomesnih Pravoslavnih Crkava, ipak bude sazvan, – s dubokim žaljenjem smatramo nemogućim učešće na njemu delegacije Ruske Pravoslavne Crkve“ (1). Pravnu osnovu svoje odluke RPC nalazi u čl. 1. Pravilnika organizacije i rada Sabora, gde se kaže da Sabor „saziva Njegova Svetost Vaseljenski Patrijarh, uz saglasnost Blaženjejših Predstojatelja svih opštepriznatih Pomesnih autokefalnih Pravoslavnih Crkava“. Odluka Ruske Crkve je, kao što smo pisali, plod crkvenog realizma ili pragmatizma njenog Sinoda. Iako je vrh ove najbrojnije Crkve ekumenistički i modernistički, prevladala je vera i ispovedanje njene punote – episkopa, sveštenstva, monaštva i vernog naroda, vera u neophodnost jedinstva i sabornosti Crkve. Drugi činilac je čuvanje autoriteta Patrijarha RPC pred bez presedana papocezarizmom Patrijarha Vartolomeja. Treći razlog, sudeći po tekstovima geo-političkih analitičara, jeste uticaj SAD koji preko Carigradske patrijaršije vrši protiv Rusije i njene Crkve.

Na primeru naše Pomesne Crkve pokazala se opravdanost naših reči opreza, po pitanju postojanja „istomislećih i poslušnih kadrova Pomesnih Crkava, školovanih i vaspitavanih od strane Carigradske patrijaršije“ (2). Iako je navedeno mnogo zamerki: „mogao bi se steću utisak da se naglašavanjem izvesnih `prava` sazivanja i predsedavanja Sabor stavlja u funkciju jednoga čoveka, pa makar on bio i prvi“, „malo prostora će biti ostavljeno za slobodu članova Sabora u Duhu Svetom“, „saborsko Predanje Jedne Crkve podrazumeva pravo glasa svakog episkopa na saboru, od regionalnog do vaseljenskog“, „nezadovoljstvo i kritičke primedbe određenih pomesnih Crkava u pogledu pojedinačnih, u predsaborskom periodu pripremljenih tekstova“, „odsustvo volje kod naše Majke Crkve Konstantinopoljske da bar jedan od predloga naše Crkve (…) bude uvršten u tematiku i dnevni red Sabora“ – iako „sa žalošću — ali ujedno i sa punim osećanjem svoje pastirske i, uopšte, crkvene odgovornosti“, SSinod SPC obaveštava Carigradskog patrijarha da „naša Crkva oseća teškoću da učestvuje na sazvanom Svetom i Velikom Saboru“. Mnogi, verovatno većina, su ove reči shvatili kao odluku naše Crkve da ne putuje na Krit. Tako su shvatile i ostale Pomesne Crkve. Međutim, dvosmislene reči teksta treba shvatiti da će predstavnici naše Crkve, iako „sa žalošću“ i „sa teškoćom“, iako „teška srca“ ipak učestvovati na Kritskom saboru (3). Ove dvosmislene reči su napisali isti oni koji su sastavljali Saopštenje SA Sabora 2007. god., u kome je rečeno da „u svim eparhijama SP Crkve u pogledu služenja Sv. Liturgije i drugih bogosluženja držati se ustaljenog vekovnog poretka naše Crkve“. One po dvosmislenosti odgovaraju i dvosmislenosti kritskih dokumenata, kojima se uvodi i ozakonjuje dvosmislena ekumenistička eklisiologija, po kojoj postoje Jedna i mnoge Crkve, a po svojoj suštini i poreklu ona je odlika jezuita, po kojima je moguće laž staviti u službu istine.

Ukoliko se na Kritu, najverovatnije, prihvate spremljeni dokumenti, makar i blago prepravljeni, ovaj Sabor ne samo da neće biti Sveti i Veliki, već će od punote Pravoslavne Crkve biti odbijen i proglašen za lažni, vučji i razbojnički. U tom slučaju treba očekivati da će Pomesne Crkve, koje nisu otišle na Krit, RPC na prvom mestu, sazvati novi Sabor, na koji će pozvati sve episkope, sveštenike, monahe i mirjane, koji ne prihvataju Kritski sabor, radi objavljivanja istinitih dogmata i kanona pravoslavne vere, a sa njima osuditi i anatemisati Kritski sabor i njegovo lažno, jeretičko učenje. Tada će se svako od nas opredeljivati između istine i laži, između istinitog i lažnog Sabora, i to neće biti raskol, već „odvajanje žita od kukolja“ (Mt. 13, 24-30), tj. čišćenje Crkve od onih koji njoj, zbog uporstva u lažnom učenju i nepokojanja, ne pripadaju. Samo Sabor može opovrgnuti Sabor, odnosno ne može čovek uzeti vlast sabora i sam negirati sabor, kao što čine pojedini nesmireni i samovoljni pojedinci i njihovi sledbenici u raskolu. Tako se čuva i svedoči dogmat o sabornosti Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, pouzdane i trajne brana od jeresi papizma i svejeresi ekumenizma.



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*