Свети Сава се враћа кући

понедељак, 22 октобра 2012 00:01 Рубрика: Православље

Памет је оно чиме гледамо на свет, а чистоћа је највећи украс на свету, преносио је народ кроз приче о Светом Сави, како би моћ његовог примера свима постала узор понашања.

У Дежеви подно Голије владика тимочки Јустин освештао је и са свештенством и мештанима положио камен темељац храма Светог Саве, који ће се градити прилозима житеља села у Дежевској долини и уз помоћ верника из целе Србије и дијаспоре. Баш у Дежеви Стефан Немања је формирао прву српску државу и ту су рођени његови синови Вукан, Стефан Првовенчани и Растко Немањић, односно свети Сава. Свечаности је присуствовало више од 3.000 верника из Рашке области и целе Србије.

Храм ће се градити недалеко од Немањине саборне цркве у Дежеви, где је 1282. године одржан чувени Дежевски сабор на коме је краљ Драгутин предао престо свом брату и касније моћном српском владару краљу Милутину, а у близини засеока Мишчићи где је свет угледао Растко Немањић, касније Свети Сава.

СВАКИ КАМЕН ИСТОРИЈА

Идеја за подизање храма Светог Саве постоји одавно, било је планова да се најпре обнови Немањина саборна црква и да се археолошки истражи цео терен, јер се верује да су ту у близини и Немањини двори, као и да се обнови родна кућа светог Саве, међутим, пошто у држави за то није било пара, а изгледа ни много воље, верници више нису могли да чекају. Један од иницијатора за почетак радова био је отац Радослав Јанковић, парох дежевски.

– Све је овде почело, овде је настала српска држава, овде су Немањићи постали моћни и познати, овде је Свети Сава учио и одавде је, жељан нових знања, отишао у свет. Мада је сваки камен овде историја, цео простор је прилично запуштен, па је ово био последњи тренутак да се организујемо, да ударимо темеље храма који ћемо, акобогда, и завршити. Овај тренутак чекале су многе генерације у Дежевској долини, неке га, нажалост, нису дочекале – каже отац Радослав.

Црква Свети Сава у Дежеви има доста сличности са храмом Свети Сава у Београду, пројектовали су је стручњаци Завода за заштиту споменика културе на челу са архитектом Мирјаном Славковић, зидаће је најбољи мајстори из овог и других делова Србије.

Првослав Сеновић, угледни домаћин из Дежеве, силно се обрадовао почетку изградње храма.
– Кад год изађем у воћњак поред оближње Дежевске реке, увек ми сине кроз главу да је овуда пролазио Стефан Немања, да је гледао ова иста брда која и ми данас гледамо, да се овуда играо и Свети Сава…. Овде су рођени цареви Душан Силни и Урош Други, касније назван Нејаки, одавде потичу и многи српски краљеви из лозе Немањића…

НЕМАРНА ДРЖАВА

Члан Одбора за изградњу храма Десимир Милановић из Дежеве уверен је да ће Србији кренути тек када схвати где су јој корени.
– Стојимо данас на овој светој земљи, можда и несвесни колико је она света, ово је предео невероватне историје, али је још невероватније колико је овај простор и данас запостављен, колико је запуштен и колико се о улози овог краја у раној српској историји мало зна – сматра Милановић.

Слаби и разједињени Срби

– Велика је част бити овде у постојбини Светог Саве. Већи узор од њега нама Србима не може бити. Онима који имају сумњу да ће Срби као народ, понекад слаби и разједињени, опстати, не треба да брину, јер Свети Сава је са нама – поручио је окупљеном народу владика Јустин који је потекао из овог краја, а пре него што је преузео Тимочку епархију дуго година био је монах у Црној реци.

Међаши прошлости

Гордана Гаврић, директорка Завода за заштиту споменика културе у Краљеву, подсетила је окупљене на потребу да се Петрова црква, Сопоћани и Ђурђеви ступови, који су под заштитом Унеска, заштите од дивље градње у њиховој близини.
– Утемељење овог храма на овом месту задатак је који обавезује, јер овде где год се окренете видите међаше наше историје. Овде у Дежеви се чува старо и гради ново и ово је добар пример сарадње Цркве и Завода за заштиту споменика културе.

Професор и публициста Мирко Поповац годинама је предавао српски језик у основној школи у Дежеви која, иначе, не носи Савино име, већ партизанског комесара Александра Стојановића Леса.
– Живим на стотинак метара од Немањине саборне цркве која је још у рушевинама и деценијама се љутим, пре свега на државу, што не посвећује више пажње овој лепоти. Није Дежева обично село, сваки бусен, сваки камен овде благословио је Свети Сава. Зар то није довољан разлог да Дежева буде место српског ходочашћа, да нам деца овамо долазе на екскурзије уместо што иду у Турску и Грчку и да се овде, на извору своје историје, културе и традиције, напајају новим знањима. Надам се да ће се изградњом храма Свети Сава много тога променити, али је исто тако потребно да се од малих ногу ради са најмлађима, да их учимо ко смо и шта смо и да их усмеравамо на Савин пут. Потребно је и да ми старији још много тога променимо у својим главама – прича Поповац.

Рус певао „Тамо далеко“

Полагање камена темељца за храм Свети Сава у Дежеви пратио је богат културно-уметнички програм који су, потпомогнути раскошним гласом Љубе Манасијевића, извели: етно-група Рашанке, Певница цркве Свети Никола из Новог Пазара, КУД из Штавља код Сјенице, певачи са Косова и Метохије, народни гуслари….

Занимљиво је да су свечаности присуствовали и бројни Срби из дијаспоре, а међу гостима је био и Рус Георгије Вуклотреб из Санкт Петербурга. Са сином је превалио далек пут да би био у Дежеви и са овдашњом децом отпевао „Тамо далеко“.

Томислав Коматина из Дежеве вели да је народ спреман да одваја од уста за изградњу храма.
– Тешка су ово времена, народ је осиромашио, посебно овде у Дежевској долини, али, уз божју помоћ, надамо се да ћемо завршитио брзо нашу цркву која ће бити почетак откривања неоправдано запостављене Дежевске долине и најславнијег дела српске историје – каже Коматина.

( Д. Н. Петровић)

Легенде о Светом Сави

Мудрац и учитељ

У легендама и песмама српски светитељ је описан је у другачијем светлу од осталих, бројних легенди. Он није само хришћански светац, чудотворац, па чак ни паганско божанство, како бива у извесним народним митовима. Свети Сава се овде јавља као мудрац и веома практичан учитељ који своја знања и искуства преноси на поколења како би живели боље, али у врлини. О томе сведоче две легенде.

Прва повест говори о томе како је мајка са тек рођеним сином у наручју дошла Светом Сави, јер је чула да он деци дарује још један пар очију. Желела је да и њен син посматра живот са четворо очију. Светац је предложио да пођу на оближње брдо и да она добро погледа унаоколо. Питао је шта види. „Ништа“, одговорила је млада мајка, описујући да су јој пред очима само брда и долине. Не објашњавајући посебно разлог, Свети Сава јој је предложио да, ипак, поново дође следеће године. Истог дана, наредног лета, појавила се мајка са сином код Светог Саве. Заједно су отишли на друго, још веће брдо. Жени је поставио исто питање, али она опет није видела ништа нарочито. Само брда, долине и шуму. Поново је светац предложио да се нађу следеће године.Треће године догодило се мање-више слично. Попели су се на још веће брдо. И још једном исто… „Шта видиш?“ – „Брда и долине и дрвеће“… И тако седам година, заједно су се Свети Сава, мајка и дечак пењали на све већа и већа брда. А онда је те, седме године, дечак, када су завршили успињање, са врха брда нешто угледао… Повикао је да у даљини види нешто што сија. И мајка је уочила исто светлуцање.Свети Сава им је објаснио да у даљини сијају школа и поред ње црква. Рекао је мајци да што пре одведе дете у школу и да ће тамо, поред она два ока која му је Бог иначе подарио, добити још два. Мајка је најзад била срећна. Прича о којој је слушала још као дете, испоставила се као тачна. Њен син ће дакле добити четири ока. Дечак је у школи остао четири године. Када се вратио кући, мајка је с жаљењем закључила да и даље има само два ока. Узела је дечака за руку и одвела га поново код Светог Саве. Пожалила му се, подсећајући на његово обећање да ће у „сјајној“ кући добити још два ока.Свети Сава је узео једну књигу и питао жену шта у њој види. „Овде нема ничега. Само ситне шаре црне боје“, одговорила је.Ту исту књигу Свети Сава дао је дечаку, упитавши га шта све ту има. Дете је узело књигу у руке и почело да чита.„Ето видиш, ти си код очију слепа, јер очи имаш, а не видиш оно што ово твоје дете види. А ово твоје дете има још једне очи у глави, у памети. Зато више види и више зна но ти. То му је школа дала. Зато њојзи хвала.“Од тога дана поносна мајка свуда је причала о томе како је њено дете од Светог Саве и школе добило још један пар очију. Додуше, те се очи не виде одмах, јер су скривене у памети!

Друга повест говори, такође, о жени која је неком приликом походила Светог Саву. Чула је да постоје жене са златним рукама, па је желела да се лично увери у то. А ко би јој то боље објаснио од светитеља? Свети Сава позвао је да заједно крену у потрагу за девојком са златним рукама. Најпре су наишли на жену која је спремала ручак и месила хлеб за своје укућане. Знатижељна жена питала је Светог Саву да ли је то особа са златним рукама.
„Није“, одговорио је Свети Сава, те су кренули даље. Затим су видели жену која је на реци прала кошуље. Али, ни она није била та која је имала златне руке, па ни она која је за разбојем ткала платно. Прошавши са Светим Савом поред девојке која је прела вуну, жена је сазнала да ни она није златорука… Чак ни мајка која је сину шила кошуљу. Најзад су дошли до једне девојке, везиље која је везла оно што је сама изаткала и то вуницом коју је сама спремила. Шаре су биле предивне. Она их је измислила…
„Је ли то та женска?“ Свети Сава одговори. “ Јесте, то је.“
Зачуђена љубопитљивица добро је осмотрила девојку и закључила да на њој не види никакве златне руке. Свети Сава јој је предложио да боље погледа, јер девојка управо њима везе. Жена није примећивала на девојци ништа другачије од свих оних које су претходно срели.
„Знам“, одговори Свети Сава, „али код оних других није рад био тако чист и тако леп као код ове. Па не само то што ова девојка ради тако чисто и лепо, већ је и све на њој чисто. А чистоћа је највећи украс на свету. Погледај је само, све што је на њој она је сама својом руком израдила. Оне чарапе, они опанци, она кошуља, она сукња, онај појас, оно јелече, и она марама на глави. Све су њене рукотворине. Ништа туђега нема.“

Радознала жена се задовољила одговором Светог Саве. Решила је да и своје кћерке подучи како би постале девојке златних руку.

( о скривеним очима и златним рукама)