nedelja, mart 29, 2020

Sveti Sava se vraća kući

Pamet je ono čime gledamo na svet, a čistoća je najveći ukras na svetu, prenosio je narod kroz priče o Svetom Savi, kako bi moć njegovog primera svima postala uzor ponašanja.

 

U Deževi podno Golije vladika timočki Justin osveštao je i sa sveštenstvom i meštanima položio kamen temeljac hrama Svetog Save, koji će se graditi prilozima žitelja sela u Deževskoj dolini i uz pomoć vernika iz cele Srbije i dijaspore. Baš u Deževi Stefan Nemanja je formirao prvu srpsku državu i tu su rođeni njegovi sinovi Vukan, Stefan Prvovenčani i Rastko Nemanjić, odnosno sveti Sava. Svečanosti je prisustvovalo više od 3.000 vernika iz Raške oblasti i cele Srbije.

 

Hram će se graditi nedaleko od Nemanjine saborne crkve u Deževi, gde je 1282. godine održan čuveni Deževski sabor na kome je kralj Dragutin predao presto svom bratu i kasnije moćnom srpskom vladaru kralju Milutinu, a u blizini zaseoka Miščići gde je svet ugledao Rastko Nemanjić, kasnije Sveti Sava.

SVAKI KAMEN ISTORIJA

Ideja za podizanje hrama Svetog Save postoji odavno, bilo je planova da se najpre obnovi Nemanjina saborna crkva i da se arheološki istraži ceo teren, jer se veruje da su tu u blizini i Nemanjini dvori, kao i da se obnovi rodna kuća svetog Save, međutim, pošto u državi za to nije bilo para, a izgleda ni mnogo volje, vernici više nisu mogli da čekaju. Jedan od inicijatora za početak radova bio je otac Radoslav Janković, paroh deževski.

– Sve je ovde počelo, ovde je nastala srpska država, ovde su Nemanjići postali moćni i poznati, ovde je Sveti Sava učio i odavde je, željan novih znanja, otišao u svet. Mada je svaki kamen ovde istorija, ceo prostor je prilično zapušten, pa je ovo bio poslednji trenutak da se organizujemo, da udarimo temelje hrama koji ćemo, akobogda, i završiti. Ovaj trenutak čekale su mnoge generacije u Deževskoj dolini, neke ga, nažalost, nisu dočekale – kaže otac Radoslav.

 

Crkva Sveti Sava u Deževi ima dosta sličnosti sa hramom Sveti Sava u Beogradu, projektovali su je stručnjaci Zavoda za zaštitu spomenika kulture na čelu sa arhitektom Mirjanom Slavković, zidaće je najbolji majstori iz ovog i drugih delova Srbije.

Prvoslav Senović, ugledni domaćin iz Deževe, silno se obradovao početku izgradnje hrama.
Kad god izađem u voćnjak pored obližnje Deževske reke, uvek mi sine kroz glavu da je ovuda prolazio Stefan Nemanja, da je gledao ova ista brda koja i mi danas gledamo, da se ovuda igrao i Sveti Sava…. Ovde su rođeni carevi Dušan Silni i Uroš Drugi, kasnije nazvan Nejaki, odavde potiču i mnogi srpski kraljevi iz loze Nemanjića…

NEMARNA DRŽAVA

Član Odbora za izgradnju hrama Desimir Milanović iz Deževe uveren je da će Srbiji krenuti tek kada shvati gde su joj koreni.
Stojimo danas na ovoj svetoj zemlji, možda i nesvesni koliko je ona sveta, ovo je predeo neverovatne istorije, ali je još neverovatnije koliko je ovaj prostor i danas zapostavljen, koliko je zapušten i koliko se o ulozi ovog kraja u ranoj srpskoj istoriji malo zna – smatra Milanović.

 

Slabi i razjedinjeni Srbi

– Velika je čast biti ovde u postojbini Svetog Save. Veći uzor od njega nama Srbima ne može biti. Onima koji imaju sumnju da će Srbi kao narod, ponekad slabi i razjedinjeni, opstati, ne treba da brinu, jer Sveti Sava je sa nama – poručio je okupljenom narodu vladika Justin koji je potekao iz ovog kraja, a pre nego što je preuzeo Timočku eparhiju dugo godina bio je monah u Crnoj reci.

Međaši prošlosti
Gordana Gavrić, direktorka Zavoda za zaštitu spomenika kulture u Kraljevu, podsetila je okupljene na potrebu da se Petrova crkva, Sopoćani i Đurđevi stupovi, koji su pod zaštitom Uneska, zaštite od divlje gradnje u njihovoj blizini.
Utemeljenje ovog hrama na ovom mestu zadatak je koji obavezuje, jer ovde gde god se okrenete vidite međaše naše istorije. Ovde u Deževi se čuva staro i gradi novo i ovo je dobar primer saradnje Crkve i Zavoda za zaštitu spomenika kulture.
Profesor i publicista Mirko Popovac godinama je predavao srpski jezik u osnovnoj školi u Deževi koja, inače, ne nosi Savino ime, već partizanskog komesara Aleksandra Stojanovića Lesa.
– Živim na stotinak metara od Nemanjine saborne crkve koja je još u ruševinama i decenijama se ljutim, pre svega na državu, što ne posvećuje više pažnje ovoj lepoti. Nije Deževa obično selo, svaki busen, svaki kamen ovde blagoslovio je Sveti Sava. Zar to nije dovoljan razlog da Deževa bude mesto srpskog hodočašća, da nam deca ovamo dolaze na ekskurzije umesto što idu u Tursku i Grčku i da se ovde, na izvoru svoje istorije, kulture i tradicije, napajaju novim znanjima. Nadam se da će se izgradnjom hrama Sveti Sava mnogo toga promeniti, ali je isto tako potrebno da se od malih nogu radi sa najmlađima, da ih učimo ko smo i šta smo i da ih usmeravamo na Savin put. Potrebno je i da mi stariji još mnogo toga promenimo u svojim glavama – priča Popovac.
Rus pevao „Tamo daleko“
Polaganje kamena temeljca za hram Sveti Sava u Deževi pratio je bogat kulturno-umetnički program koji su, potpomognuti raskošnim glasom Ljube Manasijevića, izveli: etno-grupa Rašanke, Pevnica crkve Sveti Nikola iz Novog Pazara, KUD iz Štavlja kod Sjenice, pevači sa Kosova i Metohije, narodni guslari….
Zanimljivo je da su svečanosti prisustvovali i brojni Srbi iz dijaspore, a među gostima je bio i Rus Georgije Vuklotreb iz Sankt Peterburga. Sa sinom je prevalio dalek put da bi bio u Deževi i sa ovdašnjom decom otpevao „Tamo daleko“.
Tomislav Komatina iz Deževe veli da je narod spreman da odvaja od usta za izgradnju hrama.
Teška su ovo vremena, narod je osiromašio, posebno ovde u Deževskoj dolini, ali, uz božju pomoć, nadamo se da ćemo završitio brzo našu crkvu koja će biti početak otkrivanja neopravdano zapostavljene Deževske doline i najslavnijeg dela srpske istorije – kaže Komatina.
Legende o Svetom Savi
Mudrac i učitelj
U legendama i pesmama srpski svetitelj je opisan je u drugačijem svetlu od ostalih, brojnih legendi. On nije samo hrišćanski svetac, čudotvorac, pa čak ni pagansko božanstvo, kako biva u izvesnim narodnim mitovima. Sveti Sava se ovde javlja kao mudrac i veoma praktičan učitelj koji svoja znanja i iskustva prenosi na pokolenja kako bi živeli bolje, ali u vrlini. O tome svedoče dve legende.
Prva povest govori o tome kako je majka sa tek rođenim sinom u naručju došla Svetom Savi, jer je čula da on deci daruje još jedan par očiju. Želela je da i njen sin posmatra život sa četvoro očiju. Svetac je predložio da pođu na obližnje brdo i da ona dobro pogleda unaokolo. Pitao je šta vidi. „Ništa“, odgovorila je mlada majka, opisujući da su joj pred očima samo brda i doline. Ne objašnjavajući posebno razlog, Sveti Sava joj je predložio da, ipak, ponovo dođe sledeće godine. Istog dana, narednog leta, pojavila se majka sa sinom kod Svetog Save. Zajedno su otišli na drugo, još veće brdo. Ženi je postavio isto pitanje, ali ona opet nije videla ništa naročito. Samo brda, doline i šumu. Ponovo je svetac predložio da se nađu sledeće godine.Treće godine dogodilo se manje-više slično. Popeli su se na još veće brdo. I još jednom isto… „Šta vidiš?“ – „Brda i doline i drveće“… I tako sedam godina, zajedno su se Sveti Sava, majka i dečak penjali na sve veća i veća brda. A onda je te, sedme godine, dečak, kada su završili uspinjanje, sa vrha brda nešto ugledao… Povikao je da u daljini vidi nešto što sija. I majka je uočila isto svetlucanje.Sveti Sava im je objasnio da u daljini sijaju škola i pored nje crkva. Rekao je majci da što pre odvede dete u školu i da će tamo, pored ona dva oka koja mu je Bog inače podario, dobiti još dva. Majka je najzad bila srećna. Priča o kojoj je slušala još kao dete, ispostavila se kao tačna. Njen sin će dakle dobiti četiri oka. Dečak je u školi ostao četiri godine. Kada se vratio kući, majka je s žaljenjem zaključila da i dalje ima samo dva oka. Uzela je dečaka za ruku i odvela ga ponovo kod Svetog Save. Požalila mu se, podsećajući na njegovo obećanje da će u „sjajnoj“ kući dobiti još dva oka.Sveti Sava je uzeo jednu knjigu i pitao ženu šta u njoj vidi. „Ovde nema ničega. Samo sitne šare crne boje“, odgovorila je.Tu istu knjigu Sveti Sava dao je dečaku, upitavši ga šta sve tu ima. Dete je uzelo knjigu u ruke i počelo da čita.„Eto vidiš, ti si kod očiju slepa, jer oči imaš, a ne vidiš ono što ovo tvoje dete vidi. A ovo tvoje dete ima još jedne oči u glavi, u pameti. Zato više vidi i više zna no ti. To mu je škola dala. Zato njojzi hvala.“Od toga dana ponosna majka svuda je pričala o tome kako je njeno dete od Svetog Save i škole dobilo još jedan par očiju. Doduše, te se oči ne vide odmah, jer su skrivene u pameti! 

 

 

Druga povest govori, takođe, o ženi koja je nekom prilikom pohodila Svetog Savu. Čula je da postoje žene sa zlatnim rukama, pa je želela da se lično uveri u to. A ko bi joj to bolje objasnio od svetitelja? Sveti Sava pozvao je da zajedno krenu u potragu za devojkom sa zlatnim rukama. Najpre su naišli na ženu koja je spremala ručak i mesila hleb za svoje ukućane. Znatiželjna žena pitala je Svetog Savu da li je to osoba sa zlatnim rukama.
„Nije“, odgovorio je Sveti Sava, te su krenuli dalje. Zatim su videli ženu koja je na reci prala košulje. Ali, ni ona nije bila ta koja je imala zlatne ruke, pa ni ona koja je za razbojem tkala platno. Prošavši sa Svetim Savom pored devojke koja je prela vunu, žena je saznala da ni ona nije zlatoruka… Čak ni majka koja je sinu šila košulju. Najzad su došli do jedne devojke, vezilje koja je vezla ono što je sama izatkala i to vunicom koju je sama spremila. Šare su bile predivne. Ona ih je izmislila…
„Je li to ta ženska?“ Sveti Sava odgovori. “ Jeste, to je.“
Začuđena ljubopitljivica dobro je osmotrila devojku i zaključila da na njoj ne vidi nikakve zlatne ruke. Sveti Sava joj je predložio da bolje pogleda, jer devojka upravo njima veze. Žena nije primećivala na devojci ništa drugačije od svih onih koje su prethodno sreli.
„Znam“, odgovori Sveti Sava,
„ali kod onih drugih nije rad bio tako čist i tako lep kao kod ove. Pa ne samo to što ova devojka radi tako čisto i lepo, već je i sve na njoj čisto. A čistoća je najveći ukras na svetu. Pogledaj je samo, sve što je na njoj ona je sama svojom rukom izradila. One čarape, oni opanci, ona košulja, ona suknja, onaj pojas, ono jeleče, i ona marama na glavi. Sve su njene rukotvorine. Ništa tuđega nema.“

Radoznala žena se zadovoljila odgovorom Svetog Save. Rešila je da i svoje kćerke poduči kako bi postale devojke zlatnih ruku.

 



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*