nedelja, mart 29, 2020

Svetosavsko nasleđe u Rusiji

Sveti Sava se, kao što je poznato, zamonašio na Atosu u manastiru Starom Rusiku, odakle je kasnije prešao u Vatoped. Predanje kaže da mu je ruski monah, koji je došao na dvor njegovog oca, Nemanje, pomogao u besktvu na Svetu Goru. Oni koji su se bavili delom najvećeg Srbina ikad rođenog, uočili su da je Sveti Sava bio vezan za rusku monašku tradiciju: s obzirom da je u Starom Rusiku bio veliki prepisivački centar, u njemu se Nemanjin sin upoznao sa raznim bogoslužbenim i drugim delima (najstariji hilandarski rukopisi pripadaju ruskoj redakciji).

Sveti-Sava...

SVETOSAVSKO NASLEĐE U RUSIJI: IZ ISTORIJE SRBSKO – RUSKE UZAJAMNOSTI

NERASKIDIVE VEZE

Godine 2O12, 16. novembra, služen je parastos na obnovljenom Ruskom groblju u Beogradu, na kome se, između ostalog, nalazi i veličanstven spomenik Caru Mučeniku Nikolaju Drugom i vojnicima iz Rusije koji su pali za slobodu Srbstva. Patrijarh srbski Irinej je tom prilikom rekao da „oni koji su ovde sahranjeni, a posebno oni koji su dali život za odbranu svojih najbližih, pokazuju da smo mi jedan narod, sjedinjen jednom verom i jednom Crkvom i da nam žilama struji ista slovenska krv”. Mitropolit Ilarion je okupljene pozdravio u ime patrijarha Kirila,naglašavajući da nam ista, pravoslavna vera pomaže da nastavimo dalje „naš život i našu misiju“.

Da je zaista tako, pokazuje jedna knjiga koja se nedavno pojavila u Srbiji, u izdanju Zavoda za udžbenike. Reč je o knjizi “Sveti Sava u ruskom carskom letopisu“. Knjigu je priredio ugledni srbski književnik, Milovan Vitezović, a sa staroruskog ju je prevela Miljenka Vitezović.Ona nam je, opet i opet, povod da se pozabavimo uzajamnošću dvaju pravoslavnih slovenskih naroda.


O ČEMU JE REČ?

Godine 1547. veliki knez Ivan Četvrti Vasiljevič iz roda Rjurikovića se krunisao za prvog ruskog cara. U okviru svoje borbe za utemeljenje ruske države kao Trećeg Rima i nasledice Vizantije, dao je da mu se uradi „Letopisni licevoj svod“,zbornik u deset tomova (preko 1O hiljada strana, sa preko 18 hiljada slika, koje je radilo preko 4O slikara.) To je bio svojevrsni letopis od postanja sveta do dana Ivana  Groznog (što bi se, s punim pravom, moglo čitati kao „Silni“, onako kako je srbski narod zvao svog cara Dušana.) Veliki prostor u četvrtom tomu „Licevog svoda“, ilustrovane istorije sveta, posvećen je osnivaču Srbske Pravoslavne Crkve i duhovnom utemeljitelju srbske države, Svetom Savi. Pored toga, u ovom izuzetno ilustrovanom letopisu, nalazi se i genealogija dinastije Nemanjića, kao i opis Kosovskog boja (o čemu smo već, na „Fondu strateške kulture“, pisali). Knjiga „Sveti Sava u ruskom carskom letopisu“ prenosi sav materijal koji se tiče Srba u hronografu cara Ivana,sa odličnom uvodnom studijom Milovana Vitezovića.

Otkud toliko pažnje posvećeno srbskom svecu, koji je dobio preko stotinu slika (od ukupno 16O koliko je posvećeno Srbima) u ovoj ilustrovanoj istoriji sveta, tako bitnoj za formiranje rane državne ideologije ruske carevine?

Baveći se ovom temom, ukazujemo na to da se ona ne tiče samo ličnosti prvog srbskog arhiepiskopa, nego opšteg uticaja koji je imala srbska duhovna i državotvorna tradicija na uobličenje duhovno-državne samosvesti Moskovske Rusije.

RUSKI UTICAJ NA SVETOG SAVU  

Sveti Sava se, kao što je poznato, zamonašio na Atosu u manastiru Starom Rusiku, odakle je kasnije prešao u Vatoped. Predanje kaže da mu je ruski monah, koji je došao na dvor njegovog oca, Nemanje, pomogao u besktvu na Svetu Goru. Oni koji su se bavili delom najvećeg Srbina ikad rođenog, uočili su da je Sveti Sava bio vezan za rusku monašku tradiciju: s obzirom da je u Starom Rusiku bio veliki prepisivački centar, u njemu se Nemanjin sin upoznao sa raznim bogoslužbenim i drugim delima (najstariji hilandarski rukopisi pripadaju ruskoj redakciji). Istraživači smatraju da u Zakonopravilu (Nomokanonu) Svetog Save ima rusizama, što je očit znak da su mu ruski monasi pomagali u izradi ovog značajnog pravnog zbornika, koji je utemeljio pravnu svest srednjovekovne srbske države.

Zanimljivo je i sledeće: kao opomenu svojim sinovcima, Radoslavu, Vladislavu i Urošu, kuda može odvesti sukob među braćom u borbi za vlast, Sveti Sava je, na osnovu predloška jedne ruske freske iz Carigrada, dao da se u njegovoj i Vladislavljevoj zadužbini, manastiru Mileševi, naslika freska ruskih strastterpaca, Svetih Borisa i Gljeba, koji su postradali zato što nisu hteli da pokrenu građanski rat da bi očuvali svoja nasledna prava od uzurpacije kneza Svjatopolka (1).

SVETOSAVSKO PREDANJE U RUSIJI

Ruski naučnici Jelena Beljakova i Jaroslav Ščapov, u svojoj studiji „Tradicija Svetog Save Srbskog u Rusiji“, kažu: “Delovanje svetog Save srpskog bilo je od velikog značaja za Istočne Slovene. Nastala uz njegovo učešće, nova redakcija Krmčije došla je u 13. veku iz Bugarske. U vremenu od 15.do 17. veka srpska redakcija proširila se u Ukrajini i Belorusiji,a 1649. postala je osnova za štampano izdanje Krmčije u Moskvi.

Na osnovu srpske i staroslovenske redakcije Krmčije nastala je ruska redakcija, koja je bila rasprostranjena u Moskovskoj Rusiji,gde su bili nastavljeni:tradicija redigovanja Krmčije, izbor pravila i ubacivanje novih članova. Rezultat toga bila je pojava novih redakcija (Sofijska, Mjasnikovska i Čudovska )./…/

Ime Save srpskog našlo se na stranicama ruskih krmčija sredinom 15. veka, kao osnivača srpske autokefalne crkve i srpske državnosti.(„Povest o srpskoj i bugarskoj patrijaršiji“). Presedan postojanja autokefalnih slovenskih crkava bio je najvažniji argument prilikom osnivanja moskovske autokefalije. Političko iskustvo srpske države prilikom proglašenja carstva,koristili su ideolozi ruske nacionalne države. U liku Save srpskog,po ruskoj društvenoj misli,objedinjene su dve suprotne koncepcije: priznanje i izgradnja crkvene i državne nezavisnosti.

Žitije Save srpskog bilo je mnogo rasprostranjeno u Rusiji (L.K.Gavrjušina obelodanila je 88 prepisa) i korišćeno je kao ugled prilikom sastavljanja žitija ruskih svetitelja. Na to žitije oslanjalo se i prilikom rasprave o zemljoposedima.

Učvršćivanjem ideologije „Moskva Treći Rim“ i ustanovljavanjem patrijaršije u Moskvi, značaj Srbije kao obrasca ruske državnosti gubi aktuelnost, ali ne slabi interes za lik sv. Save. U 19. veku obeležavanje praznika sv. Save poprima politički karakter i postaje manifestacija „bratskog saveza Rusa i Srba“(2).

BITIJNO ZNAČENJE NOMOKANONA I RUSKA AUTOKEFALNOST  

U ruski prepis Zakonopravila Svetog Save unet je član po kome su arhijereji dužni da svim silama čuvaju sveštena pravila Crkve, jer će u suprotnom nastupiti gnev Božji; po Beljakovoj i Ščapovu, „odstupanje od kanona je tumačeno kao narušavanje kosmičkog poretka,koje neizbežno navlači kaznu Božju“(3). Takođe, za rusku pravnu tradiciju veoma je bitno što je svetosavski Nomokanon bio lišen cezaropapističkih tendencija, karakterističnih za poznu fazu razvoja Vizantije.

Pitanje autokefalije Ruske Crkve,inače veoma složeno zbog zavisnosti od crkvene vlasti u Konstantinopolju, u 16. veku je rešeno, između ostalog, i pozivanjem na presedan vezan za nastanak srbske autokefalije. Beljakova i Ščapov ukazuju na činjenicu da je početak ruske crkvene samostalnosti bio vezan za dva ključna činioca: primanje Firentinske unije od strane Carigradske patrijaršije (1439. godine), kao i pad Konstantinopolja pod vlast Turaka (1453.). Oni su doveli  do velikog pomaka ka autokefaliji Ruske Crkve sredinom 15. veka, ali je vezanost za Carigrad bila duboko ukorenjena u dotadašnjoj crkvenoj tradiciji velike istočnoslovenske zemlje. Primeri Bugarske i Srbske Crkve bili su presedani neophodni za uobličenje novog pravnog statusa Ruske Crkve. Već šezdesetih godina 15. veka, u novogorodsko – sofijskoj redakciji Nomokanona, pojavila se „povest o Srbskoj i Bugarskoj patrijaršiji“, koja dokazuje da je moguća autokefalna Crkva nepotčinjena Carigradu. U ovom Nomokanonu se ukazuje na to da se mitropolit jedne oblasti može birati od strane svojih episkopa, i da to ne izaziva nikakav gnev Božji, nego pomaže napretku pobožnosti. Kao primer osnivača autokefalne Pomesne Crkve navodi se Sveti Sava.

Pitanje autokefalije Crkve bilo je povezano s pitanjem nezavisnosti države i mogućnosti sopstvenog carstva. I tu je, po Beljakovoj i Ščapovu, lik Svetog Save imao svoju ulogu: njegova delatnost je, u isti mah, donela Srbima i crkvenu i državnu nezavisnost od Carigrada, pri čemu sa Majkom Crkvom nije prekinuto opštenje. I odnos  Svetog Save prema Rimu, čija je svetovna moć bila priznata, ali kome Sveti Sava nije želeo da duhovno potčini svoj narod, imala je  značaj uzora za odnos Moskovske Rusije prema Rimu.

UTICAJ ŽITIJA SVETOG SAVE NA RUSKI MONAŠKI ŽIVOT    

Teodosijevo Žitije Svetog Save donelo je blagotvoran uticaj na rusko monaštvo, što dokazuje veliki broj njegovih prepisa (skoro devedeset) u 16. veku. Samo car Ivan Silni imao je u svojoj biblioteci pet prepisa! Savu kao Svetog Rusija poštuje od samih početaka 15. veka, kada se njegovo ime sreće u ruskim prolozima, da bi se njegova služba proširila  u drugoj polovini ovog stoleća. Žitije je bilo značajno jer su u njemu obrađivane teme bitne za Rusku Crkvu i državu 15. i 16. veka: krunisanje monarha, odnos prema Rimu, podizanje manastira i njihovo materijalno obezbeđivanje. U čuvenom sporu između sledbenika Svetog Josifa Volockog („stjažatelja“) i Svetog Nila Sorskog („nestjažatelja“), pri čemu su prvi smatrali da manastiri treba da imaju imovinu ne samo zbog izdržavanja monaha, nego i zbog  socijalne i milosrdne delatnosti, a drugi se zalagali za to da monasi žive kao apsolutni  nesticatelji zemnog, argument iz životopisa Savinog bio je ozbiljno korišćen. Mitropolit Danilo, učenik Josifa Volockog, u polemici s nestjažateljem Vasijanom Patrikijevim, ukazivao je na činjenicu da je Sava obilno obezbeđivao svoje manastire da bi mogli socijalno da deluju.

sv_sava_

U štampanom ruskom Prologu, pod 14. januarom nalazi se povest o Svetom Savi, u kojoj se ukazuje na njegovo odricanje od zemne vlasti i moći, dobrovoljno sirotovanje na Atosu, ali i na crkveno – državne napore i poklonička putovanja.

Beljakova i Ščapov ukazuju i na sledeće:“Svetogorski tipik Svetog Save, takozvani Karejski, imao je značaja za razvoj potonje slovenske monaške tradicije. Može se pretpostaviti da je Karejski tipik uticao na sastavljača Skitskog tipika,koji se veoma raširio u Rusiji od 15. do 18. veka. Sličnost između ova dva tipika uočio je još poznati poznavalac tipika I.D. Mansvetov“(4).

RUSKI DVOR I SRBSKA CRKVA POČETKOM 16. VEKA

Još pre Ivana Četvrtog Vasiljeviča, odnos između ruskih vladara i srbskog monaštva sa Balkana bio je plodotvoran. Kako kaže Dejan Tanić u svom ogledu „Srpska krv Ivana Groznog“: “Može se reći da su odnosi između ruske države i srpskih duhovnika na prelasku iz Srednjeg u Novi vek, bili komplementarni. Srpski monasi su u Rusiju prenosili teološka učenja i razvijenu kulturu pravoslavnog Balkana. Zauzvrat, moskovski vladari su materijalno pomagali srpske manastire, porušene i opustele u burnim vremenima,za vreme i posle turske najezde“(5). Tako je beogradski mitropolit Teofan 15O9. godine poslao svoje monahe, Atanasija i Joanikija, ocu Ivana Silnog, velikom knezu Vasiliju Trećem, moleći pomoć za obnovu Uspenjskog manastira, jer Srbska Crkva nema drugog ktitora osim Vasilija,kao „pravoslavnog gospodara“ ( 6 ).

Sveta Angelina Srbska, despotica iz roda Brankovića, dobila je pomoć od kneza Vasilija za izgradnju ženskog manastira blizu Krušedola na Fruškoj Gori. Jeromonah Joanikije, iz manastira Sisojevca kod Paraćina, takođe je dobio pomoć ruskog dvora.

POREKLO IVANA SILNOG

Deda ruskog cara Ivana Četvrtog Vasiljeviča, Ivan Treći, bio je oženjen Sofijom Paleolog, čiji je otac, Toma Paleolog, bio sin vizantijskog cara Manojla Drugog i Jelene Dejanović – Dragaš, kćeri srbskog plemića Konstantina Dragaša (Toma je, samim tim, bio brat poslednje dvojice romejskih vasilevsa, Jovana i Konstantina, koji je pao u odbrani Carigrada 1453. godine). Sam Konstantin Dragaš bio je sin despota Dejana i Teodore Nemanjić, sestre cara Dušana, pa je u Zoji Paleolog, baki Ivana Groznog, tekla i krv svetorodne loze Nemanjića. Njegova majka Jelena je, pak, bila kći kneza Vasilija Glinskog i Ane Jakšić,unuke Jakše, vojvode despota Đurđa Brankovića i ćerke vojvode Stefana Jakšića.Njena rođena sestra, Jelena, bila je udata za despota Jovana Brankovića, praunuka Svetog kneza Lazara i njegove supruge Milice.

Ivan Vasiljevič, koji je rano ostao bez oca i teško živeo u doba bojarskih međusobica, imao je veoma sposobnu majku. Velika kneginja Jelena je privremeno zaustavila bojarski nasrtaj na vlast, učvrstila moskovski Kremlj, postigla značajne uspehe u smirivanju Poljske i Švedske. Uspela je da nametne centralno kovanje novca za sve udeone kneževine u Rusiji, što je izazvalo gnev bojarskih separatista, pa ima indicija da je, posle svega pet godina, bila otrovana. Brigu o njemu, čiji je život bio ugrožen samovoljom plemićkih kuća Šujskih i Beljskih, preuzeo je moskovski mitropolit Makarije, ali se tu našla i njegova baka, Ana, Srbkinja. O uticaju bake Ane na Ivana piše Milovan Vitezović: “O njegovom obrazovanju starala se ona koja je obrazovala i njegovu majku, usadivši joj ponos, dostojanstvo i odlučnost, a što je i njemu  sada prenosila/…/upoznala ( ga je, nap.V.D.) sa srpskim duhovnim i državnim nasleđem, sa duhovnim i državotvornim učenjem Svetog Save, sa uzdizanjem Svete loze Nemanjića od Stefana Nemanje, sakupioca srpskih zemalja do cara Dušana Silnog, njegovog krunisanja u slavi,njegovih sabora i proglašenja Zakonika, ali i sa propasti Srpskog carstva i potresnom sudbinom kneza Lazara. Knjiga njegovog obrazovanja bila je Teodosijevo Žitije Svetog Save koje je iz Hilandara doneo njegovom ocu na podarje svetogorac Isaija. O tome je sa ushićenjem svedočio u poznim godinama: “A kako je Sveti Sava ostavio oca, majku, braću, rođake i prijatelje, zajedno sa celim carstvom i vlastelom i poneo krst Hristov i kakve je on monaške podvige izvršavao! A kako su otac njegov, Nemanja, to jest Simeon i majka njegova ostavili carstvo i zamenili purpurnu odeću monaškom i kako su zbog toga zadobili /…/utehu i radost!“(7).

Svoju odanost babi Ani Ivan Četvrti će pokazati braneći je od bojara koji su hteli da je ubiju, kao što su mu ubili ujaka, Jurija Glinskog, usred Uspenjskog sabornog hrama u Kremlju. Odluku o krunisanju Ivana Vasiljeviča za cara doneo je ne samo on, nego i sabor ruskih arhijereja na čelu s mitropolitom Makarijem, ali  u odlučivanju je učestvovala i Ana Glinska. Milovan Vitezović kaže: “Postoji i apokrifna legenda,koja se sačuvala i među Srbima i među Rusima, a koja nema istorijske osnove,kako je iz tajne dečanske riznice, opet tajno, u Rusiju nošena Dušanova carska kruna da bi se njome krunisao Ivan i da je ona potom vraćena u dečansku riznicu. Kao i car Dušan, prvi car pred svojom dinastijom izdvojen narodskim imenom car Dušan Silni,i car Ivan Četvrti je pred svojim izdvojen sa Ivan Grozni (Strašni, Silni, Veličanstveni)“(8 ).

Ako je Dušanova kruna na glavi Ivanovoj legenda, činjenica je da američki rusista, Džejms Bilington (kao i svaki američki stručnjak za Rusiju, čovek čije delo može da služi za konkretnu političku upotrebu u praksi SAD), veli u svojoj knjizi „Ikona i sekira“: “Tokom svog zlatnog doba pod Stefanom Dušanom,1331-1355, srpsko kraljevstvo je umnogome predstavljalo generalnu probu obrasca vladavine koji će nastati u Moskoviji.“ (9).

Iako ovu tezu ne može sasvim „naučno“ da potkrepi, potpisniku ovih redova se često čini da se NATO Imperija Srbima sveti ne samo zbog Slobodana Miloševića, nego, pre svega, zbog Dušana Silnog kao preteče Ivana Silnog. Zapad pamti vekovima, i  udara po  onima koji mu stoje na putu kad god može. To je Zapadu ostalo od pape, koji ga je, po Svetom Nikolaju (Velimiroviću) duhovno rodio. Vitezović sasvim ispravno uočava da se papa borio protiv Rusije kao Trećeg Rima pod vlašću Ivana Četvrtog „pogotovo što je uz ruske granice imala moćne katoličke kraljevine Poljsku i Švedsku i na Baltiku Livoniju,državu tevtonskih vitezova“(1O).


SRBSKI SVECI U ARHANGELSKOM SABORNOM HRAMU

U  Arhgangelskom sabornom hramu Kremlja, car Ivan Silni dao je da se naslikaju, pored svetaca opšteg kalendara, i  njegovi vladarski preci. Ovaj hram je, tako, bio svojevrsna „tapija na carstvo“(11). Osim ruskih vladara, tu su predstavljena i četvorica „stranaca“: Mihailo Osmi Paleolog, koji je Carigrad oslobodio od Latina 1261. godine, kao i Sveti Simeon i Sava Srbski i Sveti velikomučenik kosovski Lazar. Time je Ivan Četvrti pokazao da vodi poreklo od poslednjih careva romejskih, Paleologa, ali i od Nemanjića i Lazarevića – Brankovića. Zanimljivo je da je jedini svetac koji je u hramu dva puta naslikan  upravo Sveti Sava, koga je car očito iskreno poštovao, smatrajući da ga je Sava molitveno čuvao od smrti pred pobesnelim silama bojarskog „meždusobia“, dok je Ivan bio dete. Takođe, kult kneza Lazara u Ivanovoj Rusiji bio je vezan za  mučeništva kao svedočenja prave vere, za koju su u pravoslavnoj državi život davali i vladar i ratar.

Pored već pomenutih, u Trećem Rimu se negovao  i kult Svetih Stefana Dečanskog i Arsenija Sremca, naslednika Savinog na prestolu poglavara Srbske Crkve, kao i Lazarevog sina, despota Stefana Visokog, čije je žitije, delo Konstantina Filosofa, bilo poznato i u Rusiji(12).

HILANDAR I CAR IVAN    

Najveća srbska svetinja, zadužbina Save i Simeona, svetogorski manastir Hilandar, poslao  je 155O. svog igumana Pajsija sa trojicom monaha caru Ivanu Vasiljeviču. U gramati koju su mu uputili Hilandarci, Ivan se naziva „carem svih pravoslavnih hrišćana“, “hrišćanskim suncem“ i „drugim Konstantinom“. Žalili su mu se na bedu u kojoj žive posle nestanka srbskih vladara, na to da su kod Turaka i Jevreja morali da založe svete sasude, kao i na to da im Grci otimaju imanja. Molili su ga da ih zastupi kod sultana Sulejmana. Opisali su mu i težak položaj ruskog manastira Svetog Pantelejmona, i istakli  da „naši manastiri slovenskog jezika u grčkoj zemlji prebivaju u tuđini“(13). Car Ivan je odmah uputio pismu caru Sulejmanu tražeći zaštitu Hilandara i Pantelejmona od grčkog pritiska. Godine 1556, srbski monasi iz Hilandara opet dolaze kod cara Ivana, i dobijaju od njega velike poklone u novcu,sasudima, knjigama i drugim potrepštinama, kao i zavesu za Carske dveri u hramu, koju je, po predanju, vezla njegova žena Anastasija, i gde su, pored ruskih svetaca, predstavljeni Sveti  Sava i Simeon. Dve godine kasnije, stiže arhimandrit Prohor koji, u ime hilandarskog bratstva, caru Ivanu poklanja panagiju s delićem Časnog Krsta, carici ikonu Bogorodice Brzopomopoćnice koja je pripadala Svetom Spiridonu, parijarhu srbskom (1382-1387), a careviću Ivanu ikone Hrista i Svetog Đorđa. Pomagao je Ivan Grozni i manastir Mileševu, kome je priložio pokrov za ćivot Svetog Save, kao i čašu koja se čuva u muzeju SPC u Beogradu. Darivao je i manastir Oreškovicu u Kučajni,zadužbinu kneza Lazara.


SVETI SAVA I RUSIJA 19. VEKA

Nestankom državne ideologije Trećeg Rima i seobom Rusije iz Moskve u Sankt Peterburg, kult Svetog Save među Romanovima, naslednicima Rjurikoviča, gubi na značaju. Ipak, u 19. veku, slovenofilska Rusija ga se opet seća. U  Srbskom podvorju u Moskvi podiže se 1849. godine kapela Svetog Save, a onda  se, sa tumačenjima, izdaje i njegovo žitije. Ruski naučnici posvećuju veliku pažnju istoriji Srbske Crkve. Žitija Svetih Save, Simeona i Stefana Prvovenčanog bivaju objavljena u „Rusko-slovenskom kalendaru“ za 189O, i postaju primeri bratskog saveza Srba i Rusa. Arhiepiskop černigovski Filaret u svom predgovoru za žitija južnoslovenskih svetih ističe: “Slovenima je naročito neophodno da izučavjau žitija svetih Slovena: u životima svetih Slovena evanđelska pobožnost primenjena je na uslove slovenskog života,one uslove koji se retko sreću kod Grka, a za Slovena su neophodni.Sveti Sloveni su prevashodni rukovođi u životu slovenskih Hrišćana“(14,367).

Tako treba da bude i danas, kako zbog istinske hrišćanske ljubavi između srbskog i ruskog naroda, tako i zbog novih,“postmoderno-globalističkih“ i neofanariotskih papocezarista maskiranih u  uobličitelje i tumače  anacionalnog, kvazivaseljenskog „pravoslavlja“.

 

( Vladimir Dimitrijević )



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*