недеља, септембар 24, 2017

Београд-Хаг-Москва, или зашто није било руског вета

Карактеристично је што Србија, такође, не демонстрира посебну активност у вези са скорим прекидањем делатности Трибунала…Вероватно овај документ од 30. маја 2011. показује зашто Хашки трибунал још увек наставља своју активност и зашто нема руског вета.

 

 

Савет безбедности Уједињених нација је 17. 12. 2012. године донео Резолуцију 2081 (S/RES/2081 (2012)/ International Criminal Tribunal for the former Yugoslavia –ICTY). Резолуцијом 2081 се продужава мандат судијама Међународног суда за бившу Југославију.[1] На седници Савета безбедности Уједињених нација (која је трајала око 10 минута) 14 чланица је гласало за предложени текст. Само је представник Руске Федерације (Сергеј Карев) био уздржан приликом гласања.

Овакав став Руске Федерације (који се може описати као “критика без вета“) је био повод за негативне коментаре у српској јавности. Тачније, у једном дневном листу је 20.12. 2012.објављен уводник под насловом “Трибунал без руског вета“.[2]  У уводнику ауторка износи да: “Русија није уложила вето – и поред недавних оштрих критика па и претњи да ће тражити затварање суда“. Затим се у тексту тврди да је састанак Савета безбедности УН био само формалност и да је иза њега стајао договор великих сила: “Када било који састанак коме присуствују петнастак представника из различитих земаља и највећих светских сила траје тако кратко, значи да је скуп одржан реда ради, са унапред познатим резултатом и без потребе да се различита мишљења јавно износе“.

Haski_tribunal_...

 

Такође, у тексту објављеном у српској штампи се критикује и руско министарство иностраних послова и закључује се да ће и заказана дебата о раду Хашког трибунала бити бесмислена и узалудна: “Само две недеље пре ове седмице, руско министарство спољних послова упозорило је на ‘скандалозан ‘ процес против Харадинаја и одлуку Хага да га ослободи… Да ли ће у таквој консталацији заиста бити могуће огранизовати широку јавну дебату о правди и кривди, како је то замислио председник Генералне скупштине УН Вук Јеремић? Тешко, кад ни ова у Савету безбедности није трајала дуже од десет минута“.

Међутим, ауторка текста не наводи и да је на сличан начин као и у децембру 2012. Руска Федерација поступила поводом рада Хашког трибунала и у децембру 2010. и 2011. године. И тада је  критикован рад Хашког трибунала, али није уложен вето од стране Москве.

На пример, на седници Савета безбедности УН од 7. децембра 2011. године (када су тужилац Брамерц и председник суда Теодор Мерон излагали извештај о раду) руски представник Виталиј Чуркин  је оштро критиковао рад МКСЈ. Чуркин је посебно био оштар када се радило о случајевима Шешељ, Младић, Караџић и Хаџић. На пример, Чуркин је говорио о случају Шешељ који по њему изазива крајње негативне реакције због тога што се оптужени већ девет година налази у притвору а нема још увек чак ни пресуде у првостепеном поступку. (“Особого внимания заслуживает ситуация cоставшим уже одиозным делом Шешеля. Прошло девять лет c тех пор, как он пребывает в заключении. Между тем решения по нему, даже в первой ин-станции, все еще нет“).[3]

Savet bezbednosti UN -...

Савет безбедности УН

Међутим, на тој истој седници од 7. децембра 2011. говорио је и представник Републике Србије у УН Феодор Старчевић. Он није ни поменуо Шешеља, Караџића, Младића или Хаџића (слично се десило и у децембру 2012. године када је Републику Србију представљао актуелни министар одбране). Старчевић није поменуо ни кршења њихових процесних и људских права (иако се радило о Србима и српским држављанима). Напротив, амбасадор Старчевић је тог 7. децембра 2011. изјавио да је сагласан са оценом Сержа Брамерца о високом нивоу „сарадње“ између Србије и МКСЈ. Зато, изнео је Старчевић, Србија има “морално право“ да укаже на злочине које је починила ОВК. Ипак, “општи циљеви“ Србије и Трибунала су “идентични“. Дакле, у  контексту општих циљева које су делили Србија и МКСЈ (и сарадње која је на високом нивоу како су је заједнички оценили Старчевић и Брамерц), завршена је и седница од 7. децембра 2011.године.

Такође, слична ситуација се догодила годину дана раније (6. децембра 2010). Тада је одржана седница Савета безбедности УН посвећена раду Хашког трибунала. Ова седница је била посебно важна јер је после ње (у истом месецу) била заказана седница Савета безбедности на којој се одлучивало о даљем раду МКСЈ.

Тачније, после реферата Сержа Брамерца и тадашњег председника МКСЈ Патрика Робинсона, на седници од 6. децембра 2010. године говорио је представник Руске Федерације Панкин. Руски дипломата је оштро критиковао рад Хашког трибунала. Истакао је да се грубо крше људска и процесна права у случају Шешељ и да његов процес траје дуже него суђење у Нирнбергу или случајеви пред Међународним судом правде који је надлежан за спорове међу државама .[4]

После Панкина је говорио представник Републике Србије у УН. Он се захвалио на похвалама које је Србија добила од стране Сержа Брамерца и Патрика Робинсона, а затим је истакао да Србија испуњава све захтеве Сержа Брамерца. Српски дипломата је говорио и о “политичкој решености“ да се ухапсе Младић и Хаџић и о раду безбедоносних “специјализованих“ институција у Србији које су тада гониле двојицу “бегунаца“. Са поносом је изнео да је Србија већ предала “44 лица “. Затим је обећао (у име државе коју је представљао) Хашком трибуналу да ће Београд ухапсити преосталу двојицу бегунаца .На крају, српски представник у УН је нагласио да Србија и Хашки трибунал имају “заједничке циљеве“.

У том контексту (“изванредне“ сарадње Србије и Хашког трибунала) је после само неколико дана, 14. децембра 2010. године, одржана нова седница Савета безбедности УН посвећена раду МКСЈ. На тој седници се фактички решавала судбина Хашког трибунала. Ипак, седница је трајала само пет минута. Свих 15 чланица (укључујући и Руску Федерацију) Савета безбедности УН је гласало за продужење рада Хашког трибунала. Тачније, за Резолуцију 1954 којом се рад МКСЈ продужава до 2014. године.

Таква позиција Руске Федерације поводом затварања Хашког трибунала је неколико месеци касније добила и званично тумачење из Москве. Заменик министра спољних послова Руске Федерације надлежан за европске државе Владимир Титов[5] је 30. маја 2011. године упутио званичан допис/одговор Сергеју Бабурину[6] на његово писмо од 20. априла 2011. године. У том документу руског министарства иностраних послова (№ 5383/4) заменик министра спољних послова Руске Федерације износи (поводом питања бившег потпредседника Думе Бабурина у вези са затварањем Хашког трибунала и руским ветом) следеће: “Затварање Трибунала је могуће само на основу додатне резолуције СБ УН. При томе, сталне чланице СБ са право вета из редова западних држава (САД, Велика Британија ,Француска) су категорички против тренутног прекида рада МКСЈ. Кина заузима уздржано-неутралну позицију. Карактеристично је што Србија, такође, не демонстрира посебну активност у вези са скорим прекидањем делатности Трибунала .“ [7]

Вероватно овај документ од 30. маја 2011. показује зашто Хашки трибунал још увек наставља своју активност и зашто нема руског вета.


——————————————————————

[1] На седници је продужен мандат сталним судијама (13) и ad litem судијама (8 ) до децембра 2013.

[2] З. Шуваковић “Трибунал без руског вета“ 20.12. 2012. верзија према www.politika.rs.

[3] “Нам непонятно, например, почему процессы в первой инстанции по делам Младича и Хаджича начинаются только в ноябре 2012 года и январе 2013 года, соответственно. Необходимая предварительная процессуальная работа по ним, вцелом, уже проведена. Не видим препятствий для завершения в установленный срок производства в первой инстанции по делу Караджича. Особого внимания заслуживает ситуация cо ставшим уже одиозным делом Шешеля. Прошло девять лет c тех пор, как он пребывает в заключении. Между тем решения по нему, даже в первой инстанции, все еще нет. При этом поступают тревожные сигналы o состоянии здоровья Шешеля и o проблемах, c которыми он сталкивается при осуществлении своих процессуальных прав. Были бы признательны руководству МТБЮ за включение вследующий доклад Совету Безопасности более подробной информации o динамике данного дела и общем состоянии Шешеля“.Према званичном стенограму  www.un.org

[4] “Нам действительно трудно понять, почему подсудимый Шешель ждал начала судопроизводства по своему делу больше шести лет. Трудно понять, почему для выполнениячисто технической работы по формулированию приговора требуется один год. Нас не слишком убеждает аргумент, что приговор Прлича надо писать год, потому что по нему проходят шесть обвиняемых. Судьи МТБЮ имеют достаточное количество ассистентов для эффективного выполнения техни ческой работы. При всем уважении к МТБЮ хочется заметить, что даже Международный Суд Организации Объединенных Наций, работая над наиболее проблемными делами, которые имеют колоссальный политический резонанс и правовое значение, не закладывает такие длительные сроки в ведение своих дел. Другой пример — Нюрнбергский трибунал, которому для того, чтобы осудить, наверное, самых чудовищных преступников в истории человечества, понадобилось чуть более года“. Према званичном стенограму  www.un.org

[5] Владимир Титов је био у пратњи Путина приликом његове посете Србији 2011. године, више о његовим надлежностима на званичном сајту МИД РФ www.mid.ru

[6] Сергеј Бабурин се обратио МИД РФ у својству председника руског Комитета за одбрану В. Шешеља.

[7]
Документ МИД РФ који је потписао заменик министра надлежан за европске земље Владимир Титов од 30. маја 2011. године има наслов “ О делатности МКСЈ и предмету Шешељ“, незванични превод  документа  Д. М.

 

 

(Дејан Мировић)

 

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*