недеља, септембар 24, 2017

Русија најављује „брзо реаговање“ за помоћ савезницима

Судбина Србије била је језива опомена свим малим државама шта ће их задесити уколико пробају да пруже отпор, али је била и аларм свим великим државама да нешто предузму, уколико желе да остану велике у сваком смислу те речи. Дакле, била је то и опомена Русији. А Русија, по брзој консолидацији за време првог Путиновог мандата…

 

 

Можда је први март био најпогоднији дан за најаву надолазећег „руског пролећа“ – и то руским пријатељима. Наиме, тог дана је командант Ваздушно-десантне војске(ВДВ) руске армије, генерал-пуковник Владимир Шаманов, изјавио да би снаге под његовом командом могле да служе као снаге за брзо реаговање ван територије Русије. Још 27. фебруара је руски министар одбране Сергеј Шојгу на састанку са високим официрима руске војске изјавио да Ваздушно-дестантне снаге „треба да буду коришћене као снаге за брзо реаговање на кризе“, (1) не улазећи у додатне појединости.

za brze intervencije...

То је очигледно, између осталих, препуштено Шаманову, који је прецизирао да би руске ваздушно-десантне јединице могле да буду послате ради очувања суверенитета Јужне Осетије и Абхазије, као и извршавања руских обавеза према својим партнерима из Организације договора о колективној безбедности (ОДКБ) – Јерменији, Казакстану, Белорусији, Таџикистану и Киргизији. (2)

Коментаришући ову изјаву, стручњак Института ЗНД, политиколог Михаил Александров, бацио је посебан нагласак на једну од тих земаља – Јерменију, тумачећи да је изјавом генерал-пуковника Шаманова Русија јасно ставила до знања да неће оставити ту земљу на цедилу, и да ће бити спремна да изврши своје обавезе из Договора о колективној безбедности. (3) Иначе, у Јерменији су у септембру 2012. већ одржане вежбе Колективних снага за брзо реаговање ОДКБ, у којима је учествовала 98. Ивановскаја ваздушно-десантна дивизија. (4) Укупно, ВДВ броји око 35.000 припадника, и одиграла је једну од кључних улога у петодневном рату са Грузијом 2008. године. Шаманов је ветеран чеченског рата и дугогодишњи блиски сарадник Владимира Путина.

Ово очигледно усложњавање ситуације на Кавказу не може се, наравно, гледати изоловано. Штавише, из балканског угла, неминовно се може поставити и следеће питање: да ли ће на крају, када се сведу сви рачуни, амерички ангажман на Косову коштати и превише? Да, то је сасвим могуће. САД су војном акцијом против СР Југославије 1999. године, мимо међународног права и без одобрења СБ УН, како је то закључио Солжењицин, чврсто успоставиле принцип „јачи тлачи“. Овај принцип је брзо почео да буде примењиван свуда по свету. Међутим, што се Балкана тиче, резултат свега требало је да буде формирање независне државе Косово, чему се Србија успротивила, па се тлачење наставило. Кршењем међународног права проглашена је тзв. република Косово, затим су многе земље натеране да је признају, а Србији је понуђено или да са овом лажном државом успостави званичне односе или да буде потпуно периферизована. И поред свих проблема са Србијом, ипак треба рећи да су, ослањањем на албански фактор, САД успоставиле чврсту контролу над Балканом.

Проблем се, међутим, јавља на другој страни. Стављање Балкана под контролу само је један од корака у геополитичком наступу САД ка централној Азији. Пут са Балкана до централне Азије – води преко Кавказа.

Интересовање за Кавказом западне земље, предвођене САД су почеле да показују још крајем осамдесетих. Умешаност обавештајних заједница појединих НАТО држава у организовање демонстрација у Тбилисију априла 1989. била је велика. Поједини аналитичари наводе и како је распад СССР кренуо са две стране-Балтика и Кавказа. Ипак, западни центри моћи су током деведесетих година и у првој половини двехиљадитих имали важнијих послова од кавкаског питања. ЕУ и НАТО су се проширивали најпре ка средњоевропским чланицама некадашњег Источног блока, тзв. Вишеградској четворци, затим ка „Балтичкој тројци“, да би на ред за консолидацију потом дошао и немирни Балкан. Осим три балтичке државе, на постсовјетском простору већи интерес је у континуитету показиван за Украјину, а од двехиљадитих и за Грузију и Азербејџан.

Десантник.

Покушавајући да формирају један стратешки блок, САД су подстакле Грузију,Украјину, Азербејџан и Молдавију да формирају мултилатералну организацију ГУАМ још 1997, која би се бавила промоцијом „демократских вредности“ и програмима економског развоја. Две године касније, овој организацији приступа и Узбекистан па она постаје-ГУУАМ. План је био да до краја постане-ГУУААМ, јер би слика била потпуна тек пошто би у ову мултилатералу ушла и Јерменија. То што је постојао низ отворених проблема међу кавкаским државама, од јужноосетијског, преко абхаског до Нагорно-Карабаха, није претерано бринуло САД. Успешно довођење Сакашвилија на власт у Грузији само је појачало самопоуздање Вашингтона. А и да је неко планирао да пружи отпор, примењивана је стратегија „јачи тлачи“ па је само могао да доживи судбину несретне Србије. И ту долази до прве промене! Судбина Србије била је језива опомена свим малим државама шта ће их задесити уколико пробају да пруже отпор, али је била и аларм свим великим државама да нешто предузму, уколико желе да остану велике у сваком смислу те речи. Дакле, била је то и опомена Русији. А Русија, по брзој консолидацији за време првог Путиновог мандата, пошто је било прилично касно за значајније укључивање на Балкан, усмерава највећи део својих ресурса ка Украјини, централно-азијским државама и, наравно, Кавказу. Делимично и због тога, већ 2005. ГУУАМ је поново постао ГУАМ: Узбекистан је напустио ову организацију. Три године касније, када су косовски Албанци уз спонзорство САД прогласили независност, Русија је после краћег оружаног сукоба признала Јужну Осетију и Абхазију, чиме је ојачала своје присуство на Кавказу. У априлу 2010. новим руско-украјинским споразумом продужено је присуство руске морнарице на Криму до 2042. године, а нова грузијска влада, изабрана 2012. показује недвосмислену намеру да нормализује односе са Москвом.

Уз све то, током свих ових година развијана је унутрашња структура ОДКБ, чије су чланице Русија, Белорусија, Казахстан, Јерменија, Узбекистан, Киргистан и Таџикистан. Тиме је стратешки ојачана позиција Јерменије, важног руског савезника на Кавказу. У наредним годинама, може се испоставити и кључног руског савезника на Кавказу. Без обзира на очекивано побољшавање односа са Грузијом, између Москве и Тбилисија постоје два велика отворена питања–јужноосетијско и абхаско. Што се Азербејџана тиче, он је последњих година ушао у неколико отворених анти-руских аранжмана и услед смањивања америчког утицаја у Грузији узрокованог променама на унутрашњем плану, Баку све више постаје кључни партнер САД у овом подручју. Званични Баку тренутно води преговоре са САД о размештању америчких војних снага које се повлаче из Авганистана на територији Азербејџана. За очекивати је да ће после тога САД све више и отвореније стајати на страну Азербејџана у питању Нагорно-Карабаха, па не треба искључивати ни да азербејџанска војска крене у поход на Степанкерт, на исти начин на који је грузијска војска покушала да освоји Цхинвали. Покушај слабљења положаја једине кавкаске земље (не рачунајући Русију, која је такође „кавкаска држава“) чланице ОДКБ још је више известан, уколико САД крену у реализацију плана о нападу на Иран.

У том контексту треба сагледавати и финансијску помоћ која се упумпава од стране Европске комисије у Јерменију, а која је намењена за „развојне програме“ и „демократизацију друштва“. Јерменија је заједно са Азербејџаном, Белорусијом, Грузијом, Молдавијом и Украјином чланица тзв. Источног партнерства, иницијативе покренуте од стране ЕУ у мају 2009. године. За подизање институционалног капацитета наведених држава, подршку реформама, помоћ невладином сектору и остале пројекте, опредељено је 600 милиона евра за период од 2010-2013. Оваки пројекти се спроводе да би се ојачао утицај и присуство ЕУ у институцијама система, а то опет значи и да би се проводили интереси држава чланица ЕУ. Стручњак за питања Кавказа руског Института са државе СНД, Михаил Александров, ипак наводи да је изазивање унутрашње политичке кризе у Јерменији мало вероватно, и да председник Саргасјан држи ситуацију под контролом. Главна претња по безбедност Јерменије долазе споља, а ту је Русија у обавези да помогне чланици ОДКБ, што јегенерал-потпуковник Владимир Шаманов и потврдио. Тиме би се сваки нежељени сценарио у будућности могао спречити, а могућност понављања сценарија из Цхинвалија свео на најмању могућу меру.

jermenija

Овиме се америчка позиција драматично погоршава.
Са руским присуством на Криму, Абхазији, Јужној Осетији и Јерменији, угрожени су стратешки амерички планови, па САД имају три могућности: да уђу у сукоб са Русијом; да уђу у преговоре са Русијом; да се повуку. Пошто први сценарио треба искључити, остају преостала два, а какав год исход да буде, позиција САД ће бити значајно слабија него што је била пре неколико година, а камоли од оне како је била планирана. А питање је како би све изгледало да САД нису инсистирале на растурању Србије и проглашавању независности тзв. републике Косово. Све би на Кавказу изгледало другачије.

Даљим развојем односа унутар ОДКБ, такође се и искључује могућност даљег спровођења стратегије „јачи тлачи“. Уколико чланство у ОДКБ може у потпуности да гарантује безбедност држава чланица, НАТО губи монопол да тера друге државе у чланство. Јер, како то поборници уласка Србије у НАТО кажу, Србија мора да уђе у НАТО да је не би напао тај исти НАТО. Руководилац Црноморско-каспијског центра Руског института стартешких истраживања Едвард Попов подвлачи да ангажовањем јединица за брзу интервенцију руске војске у другим државама чланицама, ОДКБ показује како је организација која „реално функционише“. Нова етапа у функционисању ОДКБ може значити и нову етапу у укупним међународним односима. А можда би све другачије било да НАТО није бомбардовао СР Југославију 1999. године – као што би можда све било другачије да су вукови нпр. овце. Зато се потврдан одговор на постављено питање са почетка текста намеће сам по себи. Бомбардовањем СР Југославије, стварањем тзв. републике Косово и кршењем међународног права, САД су стратешки загосподариле Балканом, али су зато испустиле из својих руку Кавказ. А шта ће им Балкан без Кавказа! Јер, јасно је – мисли су им увек уперене ка Русији.

 

(Александар Павић, Душан Пророковић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Зека   |  среда, 06 март 2013 10:40

    “А шта ће им Балкан без Кавказа! Јер, јасно је – мисли су им увек уперене ка Русији.“

    И наше су мисли упућене Мајци Русији.

    Само се бојим,како стоје ствари, да не крену Срби под командом НАТО ка Русији.

    Хрвати су ишли под Хитлеровом командом а Срби ће под Меркелином.

    Ред је да се и Срби докажу као велики немачки пријатељи.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*