понедељак, децембар 11, 2017

Србија је у Свету, Свет је у Србији

На великом глобусу наше планете, на картама Света које нас воде кроз вечна путовања и дражи откривања нових простора, није нас тешко пронаћи!
Не треба скретати по некаквим споредним путевима, тражити нас у мору испресецаних граница, скривене у мрачним и неприлазним гудурама планина и шума.
У срцу Европе и на значајној раскрсници светске историје, крај обала великог Дунава, његове дуге притоке, мирне Саве, валовите и кривудаве Дрине, плавооке и кочоперне Мораве, обремњене њеним двема сестрама, јужном и западном, на богатим пољима равне Војводине, прелепог Космета, Шумадије, лежи прелепа земља Србина!

Давно тај простор населише Срби. Поносно словенско племе, расуто по целом континенту и већ према приликама, путевима и судбинама оних који траже за себе место и огњиште, Срби преплавивши европске просторе, одабраше и данашњи простор балканског полуострва за свој дом!

Најпре су насељени простори крај река. Настају прве српске насеобине већег обима, а каснијим надирањем српских племена у правцу југа и моћне Византије, настаје нов простор за све брже насељавање српских народа у том времену.

По првим писаним траговима из списа византиског краља Константина, српски народ већ средином седмог века има доминантну присутност и масовно насељава крајеве Рашке, оближње Дукље, велики део данашње Босне, Зету, и Захумље.

Након упорних ратова против далеко моћније Византије, Срби стичу своју прву етничку самосталност под вођством Властимира.
Из ових података се лако сагледава настанак српске заједнице, каснијих кнежевина па и краљевина.
Није ми намера да се предам у свему историjским подацима. Првобитна српска држава је настала пре  више  од хиљаду година. Данас можемо са поносом окретати странице светских историја јер подаци о нашој држави заузимају видно место по свом општем значају!
Данас слободно можемо да одговоримо на питање, где се налази Србија.

СРБИЈА ЈЕ У СВЕТУ, СВЕТ ЈЕ У СРБИЈИ!

По питањима која задиру у настанак модерне отаџбине српског народа, историја је за собом оставила непобитне податке. Доласком Немањића на власт и духовно обједињење као и изградња јасно изражене националне свести, пратиће живот и судбину српског народа кроз торбулентна времена и још већа искушења. Српски пораз на Космету и косовски Завет, бесмртна мисао која је стремила ка слободи, устанци и буне, смрти и погибије довели су Србе до коначног ослобођења од турске владавине и терора. Дух православља и Светосавља је основни чинилац стварања и бескомпромисног страдања у стицању српске слободе и државности. Време поноса  је у духу српства оставило своје вечне трагове. Оне карактеристике које један етнос уздижу у његовој несебичној борби за биолошки опстанак, одају му достојно признање!

Погледамо ли етнографску карту само данашње АП Војводине, која у склопу данашњих политичких нејасноћа представља класичан и видан пример о српској популацији на тим просторима, наћи ће се податак због којег сваки Србин мора бити поносан!
По насељености градова у времену средине седамаестог века, српски народ је престављао већинско становништво у многим градовина тог простора, али и на територији данашње Мађарске!
Нарочито је то био случај у градовима као што је Сегедин, Баја поред Пеште, Будим, (почели су га градити и насељавати Срби), Печуј и још многа друга битна насеља.

Насељавање Срба у западним крајевима  било је још интензивније. Срби, који су масовно населили Босну и многе српске кнежевине били су носиоци настанка српске државности у том простору. По иницијативи царевине Хабзбурга, дошло је до насељавања Српске Крајине, великих делова Далмације, Истре и посебно Славоније чије је већинско становништо било претежно српско. Преданим радом, настале су урбане српске насеобине и простор слободног и сигурног живота.

Још један поглед на историју упућује да је српски народ своју историју писао и својом крвљу. У непрекидним борбама за очување своје слободе и свог простора, српски је народ  стварао свој сопствени мит. Родољубље и национални понос, жеља за слободом и праштање другима за учињене грехе, то су синоними српске традиције и карактерних особина.  Наше просторе су желели  многи освајачи. И у новијој историји је Србија морала да брани животима своју слободу. Онда, када смо побеђивали и када нам је светска политика, као у случају краја првог светског рата, нудила да због својих заслуга сами обележимо своје границе, Србија је пригрлила своје словенске суседе и под кровом једне заједничке државе, Краљевине Југославије, пошла у нови пут развоја.

Овенчана славом херојске борбе, српских гробница Крфа и Вида, арнаутских гудура и крвавог Кајмакчалана, Србија је свој ореол победе поделила и са другима.
Између тих других, живели су Срби, на својим вековним огњиштима и законитим власништвима.

Други светски рат је Србији донео најгоре. Губитком своје изворне Краљевине и монархистичког угледа у свету, покорен комунистичком диктатуром и једнопартијским безумљем, српски народ је плаћао своје најгорче рачуне. Пелин горки у души би морао бити знак српских патњи, кроз неправду и неповерење комунистичких вођа, својих народних издајица и зле судбине којој су већ у том времену, кумовале и многе друге моћне и јаче земље.

Тај дуги период комунизма и политичког апсолутизма, оставио је у животу Срба и Србије дубоке трагове. Последице из тог времена, стечене навике и искуства из тог времена су и данас у неким сегментима видљиви и наносе нам у нашем политичком и опште друштвеном развоју многе сметње.

Још гору и тежу судбину смо доживели и као нација и као независна држава након пада комунизма и пратећих трагичних деоба, кроз уништавање заједничке  државе.
Србија није желела рат и није започела лупањем ратних добоша. Они који су знали да су се за братске народе већ и годину дана раније, у иностранству шиле војничке униформе са знацима сепаратистичких тензија, знају да пишем истину.
Грех и грешке комунистичке номенклатуре у покушајима да са ЈНА спаси што се спасти могло, су одвели српско становништво ван граница државе Србије, у борбу за  голи опстанак.

Улоге многих земаља у трагедији пропасти и уништења Југославије, данас се кроз осуду српског народа, приписују Србији! Заборављају се ратна дејства сепаратистички оријентисаних ентитета, заборављају се клања и протеривања српског народа. У ириденти косовских албанаца и њихових иностраних ментора, Србија је кажњена вишемесечним ратним дејствима, бомбардовањем свега вредног.

Бесомучно су уништавани, српска привреда, села, градови, комуникације, невини људи и деца. Уверена да својим бомбама кажњава српске политичаре и владајућу номенклатуру, међународна заједница је убијањем, кажњавала српски народ!

Србији је за казну, силом и применом најперфидније отимачине, отргнут део њене изворне територије и вољом јачих, али не и праведних, створена је друга албанска држава, тзв Косово. Онај део земље  који се налази у души сваког Србина, обогаћен митом, вером и искреном љубављу, Србији представља реликвију!

Данас се зна за податак да у Свету, расејан по свим континетима, живи велики број српских држављана. Статистике показују да је таквих преко 4 милиона. Далеко од дома и родне груде, они су наша национална спона са Светом. Наше име се може свуда срести. На многим угледним местима у привреди, здравству, политици и култури, могу се срести Срби.
У новонасталим државама у окружењу Србије такође има припадника  српске популације. Њихов положај у многим случајевима није завидан и жалосно је  да се правила међународних закона и одредби не примењују и у њихову корист.

Србија је тренутно стиснута снагом међународне политике и опет  и након тако много година, мора да ради на својој одбрани. Опет нам прете отимачине, исукани мачеви и стални захтеви да се понашамо онако како би други то хтели.

Једно ипак остаје као Истина и она ће у сваком тренутку живота и постојања српске нације имати ону вредност коју нам је сама историја нашег народа уградила у душу и срце.
Нико нас никада неће моћи присилити да се одрекнемо себе, да престанемо да волимо, да се радујемо, да славимо своје свеце и крсне славе, да се клањамо одано својој духовности и православној вери и да изнад свега, волимо своју отаџбину!

Србија је отаџбина српског народа и многих других ентитета који са тим народом деле исту судбину. Србија је питома и зелена, богата природним лепотама и многим знаменостима. У њој живе добри и вредни људи чије се особине и обележја не разликују од другог света. Србија је гостопримљива, блага и насмејана. У песми и у игри, увек је била  спремна да своју радост са другима подели, да госта срдачно дочека, да се пред пријатељем искрено наклони.

Српски народ има само једну отаџбину.

Друге нема и другу и не жели. Можда би само овакав податак могао и друге да увери, да се ни један Србин никада неће одрећи онога што је истински његово. Од Бога дато и сопственом крвљу очувано!

СРБИЈА ЈЕ У СВЕТУ,  СВЕТ ЈЕ У СРБИЈИ!

Јован М. Пидиканац



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  Slobodan Jarčević   |  четвртак, 11 август 2011 09:43

    РЕПУБЛИКА СРПСКА КРАЈИНА
    ВЛАДА И СКУПШТИНА У ПРОГОНСТВУ
    11.080 Земун, Магистратски трг 3, Србија
    Тел: 3077-028, vladarsk@gmail.com
    Бр. 1367/11 – 10. 08. 2011.

    ПРЕДСЕДНИК РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ
    Др Борис Тадић
    11.000 Београд, Андрићев венац бр. 1.

    (Влада и Скупштина РС Крајине у прогонству, уз ово писмо, упућују и прекор редакцијама медија у Републици Србији, јер од фебруара 2005. године, не објављују крајинска саопштења. Ово је тешко огрешење о националне и државне интересе и кршење је новинарског кодекса).

    ПРЕДМЕТ: Суштина Осимских споразума –
    злочин геноцида над Србима у Хрватској, од 1941. до 1945.

    Господине Председниче,
    Желимо Вас подсетити на тренутни спор око власништва над имовином римокатоличког манастира Дајла код Пореча, у Истри – између Владе Хрватске и Ватикана (Римокатоличке цркве). Влада Хрватске је сматрала да имовина овог манастира припада Хрватској, јер је Осимским споразумима (1975) између Републике Италије и СФР Југославије предвиђено, да сва непокретна имовина прогнаних Италијана (1943-1945) из Југославије, припадне држави Југославији, а да ће Италија вредност те имовине исплатити прогнаним Италијанима – који су живели у Италији и трећим земљама.
    Супротно објашњењу Владе Хрватске, Ватикан је изнео став, да Осимски споразуми, ниједним чланом, не дотичу имовину Римокатоличке цркве и да се његове одредбе не могу применити на манастир Дајла код Пореча, те правно лице из Хрватске „Абација (Абазиа) д.о.о“ из Праље, не може поседовати некретнине манастира Дејла код Пореча, него су те некретнине (као црквене) власништво Римокатоличке цркве.
    Господине Председниче,
    Пошто је Република Србија наследница СФР Југославије, она је надлежна за Осимске споразуме,
    о чијим одредбама треба да заузме став, јер су те одредбе регулисале део надокнаде за ратну штету – проистеклу на основу злочина геноцида над српским, ромским и јеврејским народом у Независној Држави Хрватској – чије су наследнице Република Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација Босне и Херцеговине. Наравно, за злочине у Независној Држави Хрватској и осталим крајевима бивше Југославије су одговорне и државе које су обавиле агресију и окупацију Краљевине Југославије: Немачка, Италија, Мађарска, Бугарска и Албанија. Посебно се истиче одговорност Немачке и Италије, које су и основале Независну Државу Хрватску и одобриле њен план биолошког истребљења Срба, Рома и Јевреја.
    Феномен времена после Другог светског рата је у чињеници, да је Југославија једина жртва фашистичких држава – којој није исплаћена ратна штета. Немачка и Италија су то избегавале – под изговором да Југославија није ратну одштету тражила од Мађарске, Бугарске и Албаније – јер им је то Југославија опростила зато што су биле социјалистичке државе. Немачка и Италија су замерале Југославији и што не тражи део ратне одштете од Демократске Републике Немачке, која је, такође, социјалистичка држава и чланица Варшавског уговора.
    Но, формално је постојао захтев да Немачка и Италија исплате ратну одштету СФР Југославији и тај захтев је био неугодан владама Немачке и Италије – нарочито у деценији од 1970. до 1980, кад је углед Југославије и њеног председника, Јосипа Броза Тита, био на високом нивоу – у целом свету. Захваљујући угледу Југославије, владе Немачке и Италије су одлучиле – да исплате ратну штету Југославији, али да се то подведе под неку врсту међудржавног споразума, како се не би спомињао Други светски рат и страховити злочини фашистичких држава над Србима, Ромима и Јеврејима. Јосип Броз Тито је пристао на овакав предлог Италије и Немачке, мада је реч о одштетној своти која је само делић онога што је Југославији требало да буде исплаћено. Тако је дошло до билатералних споразума Југославије с Италијом и Немачком и то овако:

    1. С Немачком на Брионима, 1973. Састали су се немачки канцелар, Вили Брант и председник Југославије, Јосип Броз Тито. Потписали су „Брионску формулу“, која је била строго поверљива – није објављења, мада је ратификована у Савезној народној скупштини – 26. 12. 1974. Зна се само то, да је уместо ратне одштете, Немачка уступила Југославији 700 милиона марака – у виду кредита и Немачка се одрекла потраживања имовине Немаца, који су се из Југославије (после 200 година боравка на српским земљама) вратили у Немачку. Вратили су се у Немачку и Немци из Чешке, Русије, Белорусије, Украјине, Пољске… где су их Немачка и Аустрија досељавали – у циљу својих колонијалних интереса. Ових 700 милиона немачких марака, Народна банка Југославије је регистровала као кредит. По „Брионској формули“, Савезно извршно веће је требало, да Народној банци пошаље решење о невраћању тог кредита Немачкој, али је то Савезно извршно веће, под председништвом Веселина Ђурановића, пропустило да учини, па је Народна банка Југославије вратила Немачкој свих 700 милиона марака, уз одговарајућу камату. Тим новцем је подигнута НЕ „Кршко“ у Словенији, а новац је враћен Немачкој из савезног буџета. (Према овој чињеници, НЕ „Кршко“ је требало да буде предмет расподеле (сукцесије) на све новостворене државе са тла бивше Југославије).

    2. С Италијом, 10. 11. 1975, у Осимо-у код Анконе. Ратификован је у оба парламента, 11. 10. 1977. Мада су у њему одредбе о добросуседским односима, признавању граница и о развијању привредне сарадње, најважнија одредба је она о италијанској исплати надокнаде италијанским породицама за некретнине, које су им остале у Хрватској и Словенији – кад су прогнани из ових република током последње две године Другог светског рата и непосредно по његовом завршетку. Југославија се тада сложила, да Италија не исплаћује ратну одштету Југославији директно, него да то буде решено тако што Југославија не треба да новчано обештети прогнане италијанске породице – за приватну имовину у Словенији и Хрватској. Види се, да је Ватикан у праву – у погледу имовине манастира Дајла, јер Влада Италије није исплаћивала Ватикану вредност црквених католичких добара у Словенији и Хрватској. (И по овој одредби, вредност имовине прогнаних Италијана у Словенији и Хрватској је требало да буде предмет расподеле (сукцесије) на све новостворене државе са тла бивше Југославије, а не да остану, у целости, имовина Словеније и Хрватске).

    Господине Председниче,
    Јасно је да су „Осимски споразуми“ итекако важни за српске државе (Србију, Републику Српску, Црну Гору и Републику Српску Крајину) и да они нису затворена књига, како је изјавила председница Владе Хрватске, госпођа Јадранка Косор. Посебно је важно, да су се, разбијањем Југославије, одржавотвориле две наследнице Независне Државе Хрватске (Република Хрватска и Муслиманско-хрватска Феадерација БиХ) и да оне (заједно с Немачком, Италијом, Мађарском, Бугарском и Албанијом) дугују огрому ратну одштету за злочин геноцида над Србима, Ромима и Јеврејима у Другом светском рату. Јер, на територији Независне Државе Хрватске су обављени најмонструознији злочини над ова три народа и број убијених увелико премашује милионску бројку. То је Хрватска чинила у концентрационим логорима смрти и у сваком српском насељу – бацајући људе у јаме, палећи их у црквама, кућама, школским клупама… Злочин геноцида не застарева, те за оне у Другом светском рату треба да одговарају Немачка, Италија, Бугарска, Мађарска, Албанија, Хрватска и Муслиманско-хрватска Федерација БиХ, а за злочин геноцида над Србима, од 1990. до 1995, те да за окупацију Републике Српске Крајине и прогон преосталих Срба – треба да одговара Република Хрватска, уз евентуалну одговорност и њених савезника: Ватикана и чланица НАТО-а и Европске уније.
    Покретање одговорности за ове злочине је у надлежности Вашој и у надлежности шефова држава других српских земаља – Републике Српске и Црне Горе. То смо Вам ми, из Републике Српске Крајине, предлагали више пута.

    С обзиром да Ваш кабинет одбија сарадњу с Владом и Скупштином Републике Српске Крајине у прогонству, ово писмо је отворено.

    Милорад Буха, премијер Дипл. инж. Рајко Лежаић, председник Скупштине

    ДОСТАВЉЕНО:
    Скупштини Републике Србије
    Влади Републике Србије
    Министарству за иностране послове
    Тужилаштву

  2. Comments  Ђорђе Бојанић   |  понедељак, 22 август 2011 23:17

    „А ти Србијо, куда си пошла за Европом? Ти никад ниси ишла њеним путем и никад за њом. Ти си имала своју мисао, своју веру, свога Господа и свој пут. Назад на своје, ако хоћеш да се спасеш и преживиш. Са туђе бљувотине врати се своме Христу и он ће те осветлити и спасити„
    Свети Николај Српски

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*