петак, септембар 22, 2017

Политика хране или замрачење над српским ораницама

 

 


У Србији се о изузетно важном питању – пољопривредној политици – води дебата без кључних информација и уз гомилу дезинформација

„Вантржишне силе настављају да манипулишу тржистем хране. Генерално, проблем је што снажне земље извозе њихове јефтине а субвенционисане пољопривредне производе у сиромашне земље, чији фармери немају толике субвенције. Уствари, САД и остале развијене земље присиљавају сиромашне земље на споразуме који их спречавају да заштите њихову домаћу пољопривреду…“ „Сиромаштво постоји зато што су владе сиромашних земаља или сувише глупе или корумпиране да отворе своје економије силама (спољног) тржишта…”
(Мајкл Перелмен, амерички агроекономиста и професор, аутор 19 књига из ове области)

Ако верујете да је Србија распродала све своје ресурсе и да више нема шта да изгуби – размислите још једном: остао је још онај најважнији, који јој даје најјефтинији хлеб у Европи и пружа неопходни минимум националне сигурности. То су српске оранице.

Али, по свему судећи, припремни радови за њихову распродају у пуном су замаху. Над Србијом се надвио ретко виђен медијски мрак а кампања дезинформисања српске јавности о питањима домаће и европске пољопривредне политике достиже врхунац ових предизборних дана.

Зато је и дискусија која се данас води у Србији – како и да ли упште треба субвенционисати домаћу пољопривредну производњу – потпуно беспредметна и само указује на неинформисаност српске јавности.

Треба јасно рећи да Европска унија субвенционише своје фармере и не намерава да то промени ни за период после 2013. године. Они примењују систем „флат рате паyментс“, тј. директно плаћање фармерима према величини пољопривредног земљишта, односно по хектару, а не према количини испоручених производа.

Високе субвенције фармерима довеле су до пада цена примарних пољопривредних производа у ЕУ, па су оне сада ниже од реалних трошкова производње. Француски министар пољопривреде Бруно ле Маире каже дословно: „Кључно питање су цене. Не познајем ниједног пољопривредног произвођача, било да је у производњи млека, житарица, воћа или поврћа, који се не суочава са основним проблемом да су продајне цене ниже од трошковних цена”.

У условима када Србија иде на смањивање и укидање царина на увоз високосубвенционисаних пољопривредних производа из Европе, који имају цену нижу од трошкова производње – што се иначе зове дампинг – српска пољопривреда губи и не може да буде конкурентна јер нема исти ниво и начин субвенционисања.

Ово је у целом низу земаља већ довело до пропадања малих фармера и распродаје ораница по багателним ценама. У нашем суседству ово је посебно изражено у Румунији, која је члан ЕУ, као и широм света где је дошло до грабежа за плодном земљом, па се процењује да су десетине милиона хектара плодне земље у сиромашним земљама купљене или дугорочно закупљене по багателним ценама.

Информативно замрачење у Србији довело је до праве поплаве нетачних, чак бизарних информација. Тако се ових дана у домаћој штампи могу прочитати вести да се Европска комисија не слаже са српском политиком субвенционисања пољопривредника по хектару јер се тако уништава њена конкурентност – мада ЕУ субвенционише своје фармере по хектару уз неупоредиво виши ниво субвенција. Затим да начин субвенционисања по хектару постоји само у Србији и другим земљама у развоју – мада су ове субвенције прво уведене у развијеним земљама, и тамо су највише.

Поново се врши притисак за укрупњавање земљишних поседа у Србији, наводно ради побољшања ефикасности производње – мада је у Италији на пример, у једној од најуспешнијих европских пољопрвреда, скоро 69 одсто газдинстава мање од пет хектара.

СРБИЈА И ПОЉОПРИВРЕДНА ПОЛИТИКА ЕУ

Промена начина подстицања пољопривреде у Србији током марта 2012. године довела је до протеста пољопривредника и подигла доста прашине у јавности. Зато треба рећи на почетку да овај прелазак са субвенционисања по хектару на субвенционисање по количини пољопривредних производа није у складу са постојећом и будућом Заједничком пољопривредном политиком ЕУ (Common Agricultural Policy – КАП).

Европа последњих десетак година субвенционише своје фармере по хектару и нема намеру да мења ту политику ни после 2013. године. (2) Према прописима Европске комисије, то представља облик директног плаћања фармерима, који није условљен количином произведене робе. Међу главним разлозима за прелазак са субвенционисања пољопривреде према количини производа на овај данашњи је озбиљна деградација пољопривредог земљишта у ЕУ – до које је дошло од интензивног коришћења хемијских (вештачких) ђубрива уз недовољно коришћење органског ђубрива као и због инсистирања на што већим приносима (другим речима, од прекомерне експлоатације земљишта).

Радни документи из 2006. године наводе да око 45 одсто земљишта у ЕУ има веома низак садржај органске материје (0-2 одсто органског карбона (напомена: плодно земљиште тражи бар 2 одсто), а добар део је захваћен ерозијом и компактизацијом земље.

Иначе, према подацима разних међународних организација као и Организације за храну и пољопривреду УН (ФАО) између 25 и 40 одсто пољопривредног земљишта у свету је деградирано (опала му је плодност) од последица индустријске пољопривреде (претераног коришћења вештачких ђубрива и инсистирања на што већим приносима), климатских промена и урбанизације (ширења градова, изградње путева и заузимања ораница за друге намене).

Мали број стручњака зна да пољопривредне активности ионако доводе до губљења плодног слоја земљишта од ерозије ветром и падавинама (од топљења снега и јаких киша), и то у количини од 10-100 тона земље по хектару годишње. То је десет до сто пута мање од количине земљишта које се природно регенерише. Према неким подацима, потребно је од 150-500 година да би се природно оформио површински слој плодног земљишта дебљине само 2,5 цм.

Зато претходно поменути предлог Заједничке пољопривредне политике ЕУ за период после 2013. године  инсистира на увођењу мера за очување земљишта. По њему, 30 одсто директних плаћања фармерима условљено је спровођењем мера „озелењавања“, којима се захтева:

– Да се изврши диверсификација усева, по којој је обавезно да се у склопу сваког пољопривредног газдинства посеју бар три различите биљне културе сваке године, тј. три врсте усева (није дозвољена монокултурна производња);

– Да се не смањују површине под пашњацима;

– Да се 7 одсто земљишта у склопу пољопривредног газдинства остави сваке године под угаром – непосејано – или да се искористи за формирање заштитних зелених појасева (живица) или да се евентуално пошуми.
Ако се узме у обзир да ЕУ има око сто милиона хектара ораница, због ових мера њој ће требати додатних седам милиона хектара плодне земље само да одржи садашњу производњу.

Ако би се увоз и извоз пољопривредних производа ЕУ изразио преко количине земљишта потребне за њихово узгајање, према подацима са Хумболт универзитета из Берлина, добија се веома драматична слика. Мерено на тај начин, Европа је у сезони 2007-08. извезла пољопривредне производе за чију производњу је било потребно 14 милиона хектара – али је и увезла пољопривредних производа за чију производњу је било потребно 49 милиона хектара ораница.
Кад се сведу извоз и увоз, остаје податак да Европа за производњу њој потребних пољопривредних производа користи додатних 35 милиона хектара ораница који се налазе изван њених граница – што је отприлике трећина укупно обрадивог земљишта које Европа користи за сопствене потребе.

УВЕЋАЊЕ ПОСЕДА

У нашој јавности су почеле да се шире и дезинформације о потреби увећања пољопривредних поседа да би се тако унапредила производња – „јер је тако у Европи“. Ово заправо није тачно:

– Према подацима из Еуростата, види се да, на пример, Италија, као једна од најуспешнијих пољопривреда у Европи, има око 69 одсто пољопривредих газдинстава која су мања од пет хектара;

– Чак и у Холандији, можда најуспешнијој пољопривреди ЕУ која вековима отима земљу од мора, око 43,4 одсто газдинстава је мање од 10 хектара (29 одсто мање од 5ха а 14,4 одсто има 5-10ха);

– У Шпанији је око 50 одсто газдинстава мање од 5ха;

– У Грчкој око 69 одсто газдинстава има мање од 5ха итд.

На нивоу Европске уније, према подацима из 2005. за ЕУ25 (тј. ЕУ без Румуније и Бугарске, које иначе имају још више малих газдинстава) стање изгледа овако:

– Око 46 одсто пољопривредних газдинстава је мање од 5ха; 18 одсто има 5-10ха; 20 одсто има 10-30ха; 6 одсто 30-50 ха; 10 одсто има поседе веће од 50ха. Другим речима, чак и у ЕУ25 скоро две трећине (64 одсто) пољопривредних газдинстава има мање од 10 хектара.

Можда би овом требало додати да није све у величини земљишног поседа. У старом делу ЕУ фармери су углавном сувласници силоса и млинова, хладњача, млекара и кланица, што знатно увећава њихове приходе.
Ратко Каролић

Извор: светињебраничева

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*