субота, јул 22, 2017

Сањам нову шталу за моју стоку

Милија Јелић (18) из села Радобић, код Мионице, обрађује шест хектара земље, школује млађу сестру и стара се о болесном оцу! Док његови вршњаци излазе и забављају се, он сваки слободни минут користи да се одмори и наспава.

Милија Јелић (18) из села Родобић код Мионице не дели радост својих вршњака

Није му жеља да има већу кућу, најновији аутомобил, посао у државном сектору, већ нову шталу, у којој ће држати стоку. Преко дана га у кући можете затећи само ако је празник.

Како изгледа дан једног пунолетног момка на селу?
– Док сам ишао у школу, устајао сам око шест сати ујутру, последњих неколико месеци мало касније. Прво почистим шталу, помузем и нахраним краве и онда носим млеко. Сад кад ми је сестра порасла, ако рано идем у њиву, она све то мора сама да уради пре него што оде у школу. Своје обавезе завршавам с првим сумраком и једва чекам да легнем. Ретко излазим у град јер онда ујутру не могу да устанем.

Како издржаваш своју породицу?
– Отац Радомир има пензију од 9.000 динара. Предајемо млеко од три краве и за то добијемо до 6.000 динара месечно, зависи како кад. Све остало зарадим од пољопривреде. Продајемо телад, прасиће… Не може ништа да се уштеди, али нисмо гладни и имамо све што нам је потребно за нормалан живот. Ове године је суша и нећу моћи ништа да продам од сточне хране, већ само молим бога да имам да исхраним ову стоку у штали.

Шта ти је приоритет у животу?
– Сада је све подређено мојој млађој сестри Милици. Желим да је отац и ја ишколујемо. Дајем јој џепарац и плаћам око 1.500 месечно оброк у школи, али увек има код себе новца за сок или воду. Некада ми тражи 150 динара, а некада и 200 динара. За њу мора увек да се нађе. Она је осми разред, треба јој и лепа гардероба јер је девојчица. Она нам сада спрема кућу, храну, али често ми помаже и у пољу.

Када си први пут крочио у њиву?
– Имао сам седам година када сам први пут сео на трактор. Те јесени сам орао њиву. Тата ми препричава да је тог дана код њега у двориште утрчао комшија и рекао: “ Радомире, трактор ти оде низ њиву. Трчи да га зауставимо!“ Комшија није могао да верује да сам ја на њему јер ме није видео. Колико сам био мали, морао сам да устанем како бих притиснуо квачило и зауставио га и окренуо.

Имаш ли времена за одмор? Имаш ли девојку?
– Одмарам се само празником. Кад си на селу и када се бавиш пољопривредом, нема слободних дана. Немам девојку и не размишљам сада о томе. Имам жељу да се оженим и останем да живим на селу, али још сам млад. Не размишљам о другом запослењу, већ само жели да будем на селу и да се бавим пољопривредом. Волим животиње и ништа ми није тешко. Ни снег ни сунце.

Да ли сте од некога до сада добили помоћ?
– Људи добре воље су нам завршили кућу и опремили је. Сада имамо све што нам је потребно. У два наврата је код нас у кућу долазио Расим Љајић. Поколонио ми је пресу и приколицу. Од Вука Бојовића сам добио понија Сару и гуске. Понија не јашемо већ уживамо у њему. Морам да га вежем и када је на пашњаку јер јури да уједа краве.

Која је твоја жеља у вези са домаћинством?
– Желео бих да саградим нову шталу. Ова је толико пропала да не знам да ли ће говеда моћи да преживе зиму. Чини ми се да ће се сваког тренутка срушити, зидови су попуцали. Жеља ми је да проширим сточни фонд. Волео бих да поседујем ловачку пушку – сачмару и да и ја понекад идем у лов.

Шта те је највише изнервирало?
– Прошле године сам чуо да је по селу ишла нека жена и скупљала помоћ за мене, оца и сестру. Лажно се представљала, а људи су јој давали паре мислећи да је за нас. Не знам како људи могу да буду тако зли и охоли.

Да ли си у контакту са својом мајком?
– Она нас је оставила када смо били мали. Понекад ме позове, не долази да нас види и не пружа ми ништа. Није се удала. Позовем и ја њу да је питам да ли је добро и да ли јој нешто треба.

Твој отац је болестан, како му је сада?
– Он већ годинама не сме ништа да ради. Чим сам положио возачки испит, купио сам ауто да могу да га возим у болницу када му позли. Има болесно срце. Пре сам мало-мало трчао по комшилуку да тражим некога да га пребаци до лекара. Некада ми се десило да никога не могу да пробудим.

Чиме се бавиш последњих дана?
Последњих седам дана сам био у шуми. Искористио сам топло време да насечем дрва за огрев. Помагао ми је комшија. Насекао сам око 25 кубика и биће нам довољно за ову зиму. Водио сам и оца који нас је надгледао. Није било нимало лако јер је шума на неприступачном терену. Највише сам се плашио да се трактор не преврне.

 

Луталице су ми појеле 50 кокошака

Шта те скоро растужило?
– Пре неколико дана су нам пси луталице појели 50 кокошака. Сада имамо неколико. Цело село мучи муку са луталицама, али не смемо ни да их бијемо. Жалили смо се у општини и полицији, али ништа.

 

 

( Ј.Петровић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Olga   |  понедељак, 01 октобар 2012 09:28

    Da je srece da u Srbiji ima vise dece poput Milije. Koliko zrelosti, ozbiljnosti u tim malim godinama!

    Ostvarice on svoje snove, vredan je, bice i ta stala i jos mnogo toga.

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*