utorak, septembar 17, 2019

Sanjam novu štalu za moju stoku

Milija Jelić (18) iz sela Radobić, kod Mionice, obrađuje šest hektara zemlje, školuje mlađu sestru i stara se o bolesnom ocu! Dok njegovi vršnjaci izlaze i zabavljaju se, on svaki slobodni minut koristi da se odmori i naspava.

Milija Jelić (18) iz sela Rodobić kod Mionice ne deli radost svojih vršnjaka

Nije mu želja da ima veću kuću, najnoviji automobil, posao u državnom sektoru, već novu štalu, u kojoj će držati stoku. Preko dana ga u kući možete zateći samo ako je praznik.

Kako izgleda dan jednog punoletnog momka na selu?
– Dok sam išao u školu, ustajao sam oko šest sati ujutru, poslednjih nekoliko meseci malo kasnije. Prvo počistim štalu, pomuzem i nahranim krave i onda nosim mleko. Sad kad mi je sestra porasla, ako rano idem u njivu, ona sve to mora sama da uradi pre nego što ode u školu. Svoje obaveze završavam s prvim sumrakom i jedva čekam da legnem. Retko izlazim u grad jer onda ujutru ne mogu da ustanem.

Kako izdržavaš svoju porodicu?
– Otac Radomir ima penziju od 9.000 dinara. Predajemo mleko od tri krave i za to dobijemo do 6.000 dinara mesečno, zavisi kako kad. Sve ostalo zaradim od poljoprivrede. Prodajemo telad, prasiće… Ne može ništa da se uštedi, ali nismo gladni i imamo sve što nam je potrebno za normalan život. Ove godine je suša i neću moći ništa da prodam od stočne hrane, već samo molim boga da imam da ishranim ovu stoku u štali.

Šta ti je prioritet u životu?
– Sada je sve podređeno mojoj mlađoj sestri Milici. Želim da je otac i ja iškolujemo. Dajem joj džeparac i plaćam oko 1.500 mesečno obrok u školi, ali uvek ima kod sebe novca za sok ili vodu. Nekada mi traži 150 dinara, a nekada i 200 dinara. Za nju mora uvek da se nađe. Ona je osmi razred, treba joj i lepa garderoba jer je devojčica. Ona nam sada sprema kuću, hranu, ali često mi pomaže i u polju.

Kada si prvi put kročio u njivu?
– Imao sam sedam godina kada sam prvi put seo na traktor. Te jeseni sam orao njivu. Tata mi prepričava da je tog dana kod njega u dvorište utrčao komšija i rekao: “ Radomire, traktor ti ode niz njivu. Trči da ga zaustavimo!“ Komšija nije mogao da veruje da sam ja na njemu jer me nije video. Koliko sam bio mali, morao sam da ustanem kako bih pritisnuo kvačilo i zaustavio ga i okrenuo.

Imaš li vremena za odmor? Imaš li devojku?
– Odmaram se samo praznikom. Kad si na selu i kada se baviš poljoprivredom, nema slobodnih dana. Nemam devojku i ne razmišljam sada o tome. Imam želju da se oženim i ostanem da živim na selu, ali još sam mlad. Ne razmišljam o drugom zaposlenju, već samo želi da budem na selu i da se bavim poljoprivredom. Volim životinje i ništa mi nije teško. Ni sneg ni sunce.

Da li ste od nekoga do sada dobili pomoć?
– Ljudi dobre volje su nam završili kuću i opremili je. Sada imamo sve što nam je potrebno. U dva navrata je kod nas u kuću dolazio Rasim Ljajić. Pokolonio mi je presu i prikolicu. Od Vuka Bojovića sam dobio ponija Saru i guske. Ponija ne jašemo već uživamo u njemu. Moram da ga vežem i kada je na pašnjaku jer juri da ujeda krave.

Koja je tvoja želja u vezi sa domaćinstvom?
– Želeo bih da sagradim novu štalu. Ova je toliko propala da ne znam da li će goveda moći da prežive zimu. Čini mi se da će se svakog trenutka srušiti, zidovi su popucali. Želja mi je da proširim stočni fond. Voleo bih da posedujem lovačku pušku – sačmaru i da i ja ponekad idem u lov.

Šta te je najviše iznerviralo?
– Prošle godine sam čuo da je po selu išla neka žena i skupljala pomoć za mene, oca i sestru. Lažno se predstavljala, a ljudi su joj davali pare misleći da je za nas. Ne znam kako ljudi mogu da budu tako zli i oholi.

Da li si u kontaktu sa svojom majkom?
– Ona nas je ostavila kada smo bili mali. Ponekad me pozove, ne dolazi da nas vidi i ne pruža mi ništa. Nije se udala. Pozovem i ja nju da je pitam da li je dobro i da li joj nešto treba.

Tvoj otac je bolestan, kako mu je sada?
– On već godinama ne sme ništa da radi. Čim sam položio vozački ispit, kupio sam auto da mogu da ga vozim u bolnicu kada mu pozli. Ima bolesno srce. Pre sam malo-malo trčao po komšiluku da tražim nekoga da ga prebaci do lekara. Nekada mi se desilo da nikoga ne mogu da probudim.

Čime se baviš poslednjih dana?
Poslednjih sedam dana sam bio u šumi. Iskoristio sam toplo vreme da nasečem drva za ogrev. Pomagao mi je komšija. Nasekao sam oko 25 kubika i biće nam dovoljno za ovu zimu. Vodio sam i oca koji nas je nadgledao. Nije bilo nimalo lako jer je šuma na nepristupačnom terenu. Najviše sam se plašio da se traktor ne prevrne.

 

Lutalice su mi pojele 50 kokošaka

Šta te skoro rastužilo?
– Pre nekoliko dana su nam psi lutalice pojeli 50 kokošaka. Sada imamo nekoliko. Celo selo muči muku sa lutalicama, ali ne smemo ni da ih bijemo. Žalili smo se u opštini i policiji, ali ništa.

 

 

( J.Petrović )



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

1 komentar

  1. Comments  Olga   |  ponedeljak, 01 oktobar 2012 09:28

    Da je srece da u Srbiji ima vise dece poput Milije. Koliko zrelosti, ozbiljnosti u tim malim godinama!

    Ostvarice on svoje snove, vredan je, bice i ta stala i jos mnogo toga.

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*