петак, август 18, 2017

Села наша, на умору


Видим их разбацана по планинским падинама, расута у долинама наших  река, између винограда и воћњака. Замишљам их са кућама у широким војвођанским шоровима, чујем лавеже паса и мук стоке у торовима.

Пратим у својим сетним мислима свеже узоране бразде под плугом који држе чврсте коштуњаве руке ратара.

У носу осећам мирис презрелог воћа које пада на траву!

Села, поређана у непрегледном низу кроз  историју, која је, мада понекад и заборавна ипак знала да се сети стварног извора нашег националног рађања.

Та историја која је писала наше епопеје, наша ратовања, страдања, поразе и победе, запамтила је српског сељака, ратника, браниоца.  Сељака ствараоца, сељака храниоца, маленог човека у гуменим опанцима и са поцепаним туром, који је уздигнуте главе и без страха, одлазио за све нас, у смрт.
Сељака, који је са својим коњима вукао месецима шљунак  да би нечије друге руке, градиле цесте, зидале фабрике.
Сељака, надничара, безземљаша, бунџије и устаника који је попут својих предака, хајдука, голим грудима бранио наше име. Сељака, сиромашног и немоћног суседа који се увијао под теретом пореза и намета и кога је свако заборавио јер је у

свом сиромаштву постао неугледан, јер ником више као такав, није ни био потребан!

У мислима се враћам тим нашим селима. Чујем песме жетелаца, гледам мушки свет у белим ланеним кошуљама са подврнутим рукавима и великим косама у руци, док иза њих снопље пада! Чујем весели женски узвик, „Ојјјј Наноооо“, а онда од некуд одјекне песма, сељачка, тужна и тешка као и бреме на рамену које се увија под теретом  тек пожњевене пшенице.
Идем кроз травната дворишта мојих сећања и чујем све оно што је у мени усађено попут корена старог и неуништивог храста у чијим се крошњама птице гнезде.
Ту, тек на рукохват, додирујем српску прошлост, српску традицију, српски осмех који плени својом добродошлицом, кућом и избом која се радује свом посетиоцу!

На свадбама сам и на сахранама. И смејем се и плачем, јер у тим сећањима оживљава моја најдража успомена, појављују се драга и незаборављена лица. Свака контура у свом облику подсећа на некадашњи живот, на руке старице, беле од брашна када меси хлеб,
на старог мачка који неуморно крај пећи преде, док се на стаклима наших старих прозора леди собна пара и црта непознате пејсаже.

Буђење из мог најдражег сна ми посебно тешко пада. Стварност, сасвим другачија и под којом се увија јад њене истине, пише данас сасвим другачије странице нове српске историје. Од белине је постало тмурно сивило. Од богатства и духа и душе, остало је само сећање на једно друго време. Од очекиваног напретка који је свако везан за село, морао са правом очекивати, остало је болно сазнање да је наше село преварено, јер су га сви они који су о њему требали бринути једноставно избрисали са листе животних потреба! Иронија савремености. Подмукао ударац напретка, у само срце тог нашег српског села. У перфидној варци наших модерних уверења којима смо се тако искрено приклонили, заборавили смо да нам је 60 % целокупног становништва управо сеоског порекла.

Наши политички системи су градили цесте које из наших села  одводе у – градове, у плански развој наших урбаних центара. У правцу савремених болница, не за сељаке, у  прелепе велике стадионе где није било места за сељаке. У здања и административне центре у чијим су се портирницама мрштила лица, ако су на врата куцале сељачке руке! Гумени опанак је постајао срамотан синоним заосталости, примитивног, руралног, неразвијеног, понекад и непристојног!

Бахатост великог града је  погазила  малено село!
Кроз наше издашно помодарство одрицали смо се врло радо својих средина, заборављали смо на своје порекло, на старо огњиште. Усељавали смо се у малене градске станове, трчали од пијаце до фабрике да бисмо некако преживели, али  смо били испуњени јединственим поносом. Постали смо градски, савремени, напредни.

Постајали смо чланови партије, синдиката, феријалних савеза и ко зна чега све, али смо зато престали да се сећамо свега онога што нас је ипак чинило другачијим. Оним изворним, оним што иде као наставак почетка старе песме, „Ојјјј Наанноо..“

Једног дана нестаде комунизма и баш тај заборављени и варани сељак, хранилац трутова који су га се гадили, али ипак испијали његову медовину, понада се коначно и након небројаних година, нечем бољем.
Кажу му, сад је демократија! Сад си слободан као птица! Настави ти само да ореш и копаш. Не брини Брате Србине, мислиће се и на тебе. Тако су говорили. Све док није почела велика распродаја.

Док оранице и оне црне, тек узоране бразде, не постадоше одједном власништво неких других људи.

Док на врата не закуцаше нови жбири, док не падоше нови намети на врат, на тог малог човечуљка у гуменим опанцима. Кажу, храна нам треба. Треба градове исхранити, а пшеницу продаше људи са краватама и црним џиповима.

Кажу, можете се слободно задуживати, није у томе никакв проблем, а већ након кратког времена, опет се променише власници. Пристигли ануитети, довели опет нове играче. Карте се деле не у селу, него негде у осветљеним салонима и уз високе чаше пуне пенушавим  винима. Елита одређује како ће се живети, колико сати дневно треба копати, орати, враћати дугове, плакати за ситне резервне делове, отплаћивати зеленашке кредите.

А села опустела. Огњишта се угасила, тек ту и тамо, више се чује плач на сахранама него што се славе рођења!

Ничу нова приградска села. То су нова насеља бивших сељана, синова остарелих ратара и косиоца. То су нова насеља нових индустријских зона, тик уз центре градова, да би ови били још већи, имали још више становника, убирали још више пореза, скупљали добит од привреде чији су димњаци виши од црквених торњева и од чијег се дима, верујте ми на реч, тешко дише!

А српска села опустела. Умиру неком тихом и чудном смрћу, посрамљена и заборављена, терају ми сузе на очи, јер су успомене моје  другачије. Можда сељачке, помало, онако припросте, али верујте ми на реч, искрене и ни мало вештачке.

Питам се шта се то са нама дешава. Какво  је то проклетство ушло у нас да смо у стању, да заборавимо  нашу традицију, наше славе и венчања,  прославе и црквене барјаке,  Врбицу, Бадњак,  Веру,  нашег Бога?

Опседнути смо светлећим рекламама западних велеградова. Дивимо се и Содомама и Гоморама, несвесни да ипак стојимо  на раскршћу на коме нас чека последња одлука. Када се збрајају рачуни и испод подвучене црте остају бројеви који о нама говоре, а које не можемо тек тако избрисати, заборавити.

У Србији села умиру. Гасе се. Нестају људи, торови су празни, плуг не оре црну плодну земљу. На трави трули неискориштено презрело воће, не блеје овце, не играју се бели јагањци. Тек ту и тамо,

као оно, на одар, пред последње жртвовање, сахрањујемо села. Једно по једно. И не мрштимо се. Не схватамо какав грех себи чинимо. Полако добијам утисак да о нама нико више и не брине. Сви се баве  сами собом, у непрестаној трци за неким златницима који су уствари обични бакрењаци, само што ето, ослепели и залуђени, истину праву, – превиђамо…

 

 

 

 

Јован. М. Пидиканац



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

4 коментара

  1. Comments  Екана   |  субота, 18 јун 2011 20:53

    Уколико је аутор потписник овог написа, морам признати да га је изнедрио из дубине душе, и сваки читалац – хтео то или не – проживљава га на исти начин, са сетом, тугом и болом при помисли шта смо све имали, а колико смо осиромашени губитком и одумирањем наше изворности.

  2. Comments  RadioNiagara   |  среда, 22 јун 2011 01:14

    …sjajan tekst….baš iz ..duše…!!! ‎…poslednji put prošao sam selima Srbije, u jesen 1995..od Arandjelovca do Kosova polja…i tada me zabolela..pustoš!..kako li je tek ..sada…!…a, tek moj KORDUN…sve je to..srpska tuga…pregolema…!

  3. Comments  Milenković Slobodan   |  четвртак, 23 јун 2011 03:41

    Бриљантно написан чланак, са прецизно наведеним чињеницама и узроцима пропадања наших села, а са њима и Србије.
    Ја сам рођен у малом селу, Барака на Власинском језеру и у мом родном крају је огроман број изумрлих села и засеока – махала, како их називају и данас. У мом засеоку 1960.г , када сам ја имао 6 година било је 20 породица, домаћинстава а данас су остала само 2 домаћинства, мој отац и још један брачни пар без деце … У већини села живе само старији мештани … Најкраће описано, бол и туга ме обузима када се сетим како је било 60-тих година, све је врвило од живота. Моје село посебно убрзано умире од како је војска напустила касарну, пошта не ради већ 5 година, телефон има тек по неки мештанин иако главни телефонски кабел пролази управо кроз село Барака, од 5 продавница, којих је било 2003.г данас раде само 2, основна школа је давно престала да ради јер нема ђака. Да не набрајам даље чињенице навешћу још само довољан доказ како умире тај некада богати мој родни крај да у мој родни крај у последнјих 10-ак година све ређе долазе и власници викендица, бивши мештани. Нажалост, много је таквих примера широм Србије !!! ТУГА !!! Ја, лично не видим да ће се и у далекој будућности нешто променити за опстанак села док се селу не врати значај и вредност која је битна за опстанак сваког народа и државе.

  4. Comments  Јован М. Пидиканац   |  четвртак, 23 јун 2011 10:13

    Искрено се свима захваљујем на лепим речима поводом овог садржаја. И сам сам рођен на селу и сеоска ме је рука одхранила. Данас је моје село на умору. Приликом сваке посете, доживљавам сопствену драму у којом ме стварне слике из сећања и лепших времена, приморавају да тугујем! Свима нам је исто кад на ову тему размишљамо. Али, како даље? То је основно питање јер лако је критиковати и туговати.

    Попгледајмо мало инфраструктурни развој у Србији. Стварање нових индустриских зона, локација за нове пројекте, нова радна места ,( што је бар сада, празно слово на папиру )!
    Све је концентрисано уз Београд и остале веће градове. Флуктуације становништа су усмерене да центрима, прека потреба за зарадом и преживљавањем, одводи становништо у том правцу, – село је заборављено.

    Проблем лежи у нашем размишљању и структурном планирању које је стихиско и најпре везано за личне користи, скривена протежирања интереса појединаца, властодржаца и актуелних имена политичког живота. Дакле, опет смо сукобљени са малверзацијама, злоупотребама и личним користима.

    То је наш проблем. Свима је знано да Србија може пртеживети само уз обнову села и инвестирања у једину привредну грану од које се сме и може, очекивати нешто добро. Сви и заборављају ту истину, јер их другачије, оне сопствене и личне, одводе ка новим изворима зарада, добити из нелегалних токова, користи које постају колаж псливања у мутној води и грабљења свега што се на брзину, за време протока добијеног мандата, може гурнути у властити џеп…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*