Српско село у рукама нових нараштаја

уторак, 11 септембра 2012 01:44 Рубрика: Село

Нека овај велики пример малих људи буде порука свима нама да, уз мало труда, сви заједно можемо много. Најлакше је седети скрштених руку, али шта ћемо кад се стомак побуни, а упарложено земљиште не роди погачу?

Акција сређивања школског дворишта

Човек може све што хоће, само кад би хтео оно што може

Село Јовац налази се у Поморавском округу, у подножју планине Јухор. Његов атар протеже се од плодних равница Велике Мораве, све до густих листопадних шума подно Јухора и непрегледних винограда из којих је некада потекло једно од данас најпознатијих предузећа за флаширање вина и алкохолних пића, Навип. Прва сећања на овај крај сежу 125 година уназад, када је започета изградња цркве, школе и пруге. Од тог периода ово село бележи раст у привреди, као и раст својих житеља. Свој врхунац ово село доживеће педесетих година двадесетог века, када ће постати самостална општина (Белички округ, Јагодина).

Без обзира на све ове повољне услове, пошаст звана „деведесете“, нове тенденције и политика односе данак и у овом крају, па се, од тог периода па до данас, бележи стални пад броја мештана и све се чешће чује: „Отиш`о у град да буде господин. Није луд да се мучи за парче `леба,“ а винограде, њиве и ливаде прелећу вране, што би се рекло у нашем крају.

Центар села

Када се све сабере и одузме, данас село броји нешто више од 1000 мештана, просечне старости од око 45 година. Логично је да из тога проистиче да после школског звона за почетак часа у клупе дотрчи све мање школараца, а поједини учитељи и наставници се припремају за час, али у некој другој, градској школи, јер у нашој више немају посла.

Основна школа „Ђура Јакшић“

Али, како то обично бива у животу, ништа на овом свету не постоји без равнотеже. Иако их је све мање, наши школарци су све свеснији озбиљности те ситуације и све им је бистрија идеја о очувању своје школе и свог места. Један њихов мали поступак натерао ме је да размислим о томе и показао ми да ће, како они буду расли и сазревали, њихова дела за овај крај бити све већа и да има наде увек када је ту воља. Наиме, пар дана након почетка школске године, група ученика старијих разреда дошла је, самоиницијативно, на идеју да би могла да уреди школско двориште које је, током распуста, било запуштено. Предлог је наишао на одобравање од стране наставника и за пар минута се све претворило у једну велику радну акцију испуњену дружењем и дечјим шалама. Видевши то, и ученици млађих разреда су се придружили и двориште је за непун сат било потпуно сређено и удешено, а ученици су обећали још сличних акција.

Нека овај велики пример малих људи буде порука свима нама да, уз мало труда, сви заједно можемо много. Најлакше је седети скрштених руку, али шта ћемо кад се стомак побуни, а упарложено земљиште не роди погачу?