субота, новембар 25, 2017

Трагедија српског села Рашке области

Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области које одбројава своје последње дане – гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други једносмерни крак води на онај свет. Не враћају се ни једни ни други…

 

selo--02-foto-s-p..

 

 

Српско село Рашке области одбројава своје последње дане – гаси се, остаје без становника. Из села воде једносмерни путеви са два крака. Један крак води у друге крајеве средишње Србије и у свет, а други једносмерни крак води на онај свет. Не враћају се ни једни ни други. За ове прве село је умрло, а ови други су умрли за себе и остале. Са њима умире и село.

О томе како и зашто умире село може да се пише са више аспеката, са безброј емоција, са безброј анализа, са безброј протеста, са огорчењем, са клетвом и псовком, са проклетвом власти и историје. Са нестанком села полако нестаје и Србија. То нико не жели да види, а онај ко види не жели или не може да помогне. Трагедија српског села је трагедија српског народа. Ми смо остали без сопствене памети. Стално гледамо шта ће други да нам каже, стално гледамо шта други ради, и силну снагу потрошисмо доказујући једни другима како су они први били гори, како су то све њихове грешке. Од силних речи и буке, коју сами правимо, не чујемо једни друге. Наша је памет најпаметнија, ми знамо све најбоље, народ је једна стока грдна која нити шта зна нити шта доброг заслужује нити га треба питати за били шта.

 

rasko selo...

Ова трагедија изгледа толико очигледна да је безпредметно да се било шта о њој каже. Са друге стране изгледа да нико не види шта се дешава са селом. Или не види, или никога није брига. На крају свима ће се то жестоко осветити, јер губитком народа губи се све: суверенитет, слобода, територија, идентитет, будућност, памћење – једноставно изумиремо као народ. Сви говоре о белој куги. Извор куге је у власти на највишем нивоу, јер она пројектује белу кугу. Дучић рече да је највећа несрећа бити истовремено стар, болестан и сиромашан. Управо та несрећа је задесила српско село, бар у Рашкој области, ако ми није допуштено да о другим деловима Србије говорим.

Ево истините епизоде која све каже, а где су речи сувишне, неме.

Једном на викенду у Сопоћанима, на моје имање долази једна жена која делује ужасавајуће: полуслепа, стара, сва у ритама, сва изгребена од трња, прљава, запуштена. Прилази ходом полуслепца сасвим близу, поштапајући се кривом мотком, загледа ме и као да проверава да ли ме види, одједном пита: „Јеси ли ти Добро“? Потврдих. „Кумим те богом и свим живим да ми напишеш да сам умрла“. Не рaзумем шта ми каже, све мислим да се погрешно изразила, да је хтела нешто друго да каже. Питам: „Је ли да ти напишем да си болесна?“

 

starica 2

„Јок, јок. Напиши ми да сам умрла, кумим те ко Бога“. „Могу да ти напишем, баба, да си само болесна, ја то не пишем, то се пише у месној канцеларији. Могу да ти напишем да си само болесна“. „Ништа ми то не вреди. Молим те свим што ти је најмилије, молим те као Бога напиши ми да сам умрла, да пошаљем сину да дође да га видим још једном док нисам умрла“. Знам одакле је, путовала је пешке кроз трње око четири километра полуспепа и успут је трње изгребало, руке и лице јој крвари, изгледа грозно. Разумем тежину њене молбе, њена молба је тешка до Бога, последња предсмртна жеља, стресно делује на мене њен сам изглед, а њена молба очајника, ме заледила, ведар дан ми се смрачио. Разумем је, али не могу да јој помогнем. „Баба, написаћу ти да си тешко болесна, на самрти, па пошаљи сину, доћиће он сигурно“. „Ништа ми то не вреди, само ми ти напиши да сам умрла, кумим те и преклињем ко Бога“. Објашњавам јој да то не смем да напишем, јер бих отишао у затвор ако то урадим. Отишла је плачући, нисам сигуран да се жива вратила кући.

 

selo... 1
Тај стрес ме и данас држи и дуго, дуго нисам ишао на викенд у Споћане. Догађај је апсолутно истинит. Ништа тужније у животу нисам ни видео ни доживео. Био сам на сахранама. Оне су свечаност у односу на неизметни тугу немођне, старе и слепе мајке. Ова епизода потврђује Дучићеву мисао да је највећа несрећа удружена старост, болест и сиромаштво.

Мислим да ће читалац схватити да сам лекар по струци, те ме старица зато тражила мучећи се.

Оваквих и сличних трагедија, знаних и незнаих, је безброј у српском селу Рашке области. Сви који су имали снагу да оду, отишли су. Остали су само они који нису имали снагу да оду и чекају смрт као спасење од беде коју им живот чини. Многи не могу да чекају да умру природном смрћу и сами себи одузимају живот. И после смрти ти несрећници испашају, јер неће црква да им очита опело. Сада опет преосталa родбина моли, тражи медицинску документацију да покажу цркви да су били душевно поремећени како би их црква удостојула опелом. А зар је у таквим суровим условима живота могуће остати душевно непоремећен. Психијатриjско правило каже – луд човек је сам, сам човек је луд. Ако је стар и усамљен и са превеликом тугом живи, зар је могуће да не полуди! Стари људи на селу су сви депресивни, јер живе у немогућим условима. Ако су остали старац и баба, некако и живе. Баба бар умеси хлеб и некако помузе једину краву, а многи ни једину краву немају. Ал` када баба умре, деда буквално гладује. Изнемогао, не може да обрађује земљу, а нема где да купи хлеба, а да умеси не уме. Најчешће се дешава да се деда убрзо после бабине смрти обеси. Силно жели из великог поштовања према својој баби да погребне обичаје одради, али не може да издржи годину и пре навршене године од бабине смрти сам себе лиши живота. Дешава се да нема ко да ископа гроб покојнику, па гроб ископа поп и сам га сахрани, као што је био случај у селу Селац код Новог Пазара.

Проћићете читава села, а нећете чути лавеж паса. Једноставно пса нико не држи, јер немају шта да чувају, а и немају чиме да га хране, или у селу више нема ни људи ни паса. Најчеће имају једино кокоши. А лисице и вукови се у по бела дана шетају селом и загледају старце без икаквог страха. У по бела дана им лисице покупе све кокоши. Зечеви су потамањени, што болешћу што од градских ловаца, па су и звери гладне.

Napusteno-selo...1

Ето, то је само делић трагедије српског села.

Њу нико не види и никог се не тиче. Умире српско село, умире Србија. Неко ће рећи да сам претерао. Напротив, само мало истине, а огроман њен део је невиђен. Српско село је највећа позорница личне трагедије. Ко спаси српско село, спасио је Србију. У градовима влада лудило политике. Оно истребљује Србију. Србија је угрожена и са те стране. Ни та се истина не види. Дубоко смо загазили у беду да више и не знамо шта је беда. Не видимо сами себе. Личимо на оне лудаке заостале борце из рата који ни после неколико деценија не знају да је рат зaвршен – живе у сопственом лудилу као у сопственом нормалном стању. Наша дуготрајна беда нам је постала нормална; кажем, не видимо сами себе. Још увек нам се чини да смо нормални, а одавно смо луди на сопствени начин.

 

( Добросав Никодиновић )

 

 

 

(Добросав Никодиновић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари