четвртак, октобар 19, 2017

Дебакл српског спорта у Лондону-одраз државног посрнућа

У време Олимпијаде у Лондону, мало људи зна да је дух модерног олимпизма зачет на подручју данашње Србије. Било је то 1880. године, када је племић Лајош Вермеш, о свом трошку, организовао прва олимпијска такмичења и изградио прво право олимпијско село поред језера Палић.

Касније је Вермеш постао дворски мајстор и учитељ мачевања краља Александра Обреновића, приказавши Београђанима први пут и фудбалску игру, а верује се да је Пјер де Кубертен, инспирисан његовим олимпијским подвигом, осмислио и реализовао до краја идеју обнове модерне Олимпијаде

Али, историја није тема овог текста. Од најављених десет олимпијских одличја, Срби су до сада успели да освоје свега два и то у једном једином спорту, с бледим изгледима да се домогну још једне или две медаље.

Зашто спортска нација, како Срби себе доживљавају, бележи све лошије резултате на спортским пољима? Како то да је европски пут Србије толико опречан економском, спортском, социјалном и политичком развоју Србије, а да његови промотери упорно причају управо о развоју као свом главном циљу?

Чини се да је чак и у време санкција, у Србији било више спортског оптимизма и успеха, него данас. Кључни спортови, у којима Срби још играју запажену улогу, одржавају се инерцијом и укорењеношћу у солидност тренерских и клупских школа, али је велико питање докле ће то тако бити. Јер, држава не поседује систем за старање о младим спортистима и не поседује новац да све то финансира.

Дебакл српског спорта у Лондону је одраз је државног посрнућа. Зато је свака парцијална стратегија, била она косовска, сутра спортска, образовна, социјална или економска, бесмислена без општег државног консензуса као темеља опште националне стратегије. Тек када Србије буде знала куда ће, моћи ће да дефинише и превозна средства до циља.

Планетарни успон Новака Ђоковића, парадоксално, резултат је примене породичних вредности, које проевропска Србија одбацује због неизвесне европске будућности.

Али, држава која нема одржив државни систем, није држава. О томе, можда, сведочи стратегија Фонда за отворено друштво, коју је у Србији ретко ко прочитао. У њој пише да та НВО утиче на владу Србије и сугерише јој приоритете. Не, то нису државно-развојни, него политички приоритети. И ти приоритети нису важни у Београду, негу у Бриселу.
Дакле, у документу „Стратегија 2011 – 2012“ Фонда за отворено друштво дословно пише: „Због повољног развоја политичких догађаја који су погодовали кандидатури Србији за чланство у ЕУ, додатне активности заговарања биле су излишне. Касније су изненадни негативни трендови, услед тока догађаја на Косову, скренули фокус Фонда ка активностима усмереним на српску владу и давање предности европским интеграцијама над Косовом.“
А онда се и додаје: „Након што је избила криза на Косову преко лета, преусмерили смо активности чији је циљ био да се изврши притисак на владу да исправно руководи ситуацијом са косовским Србима и да дâ приоритет својој европској будућности (подршка медијима, актерима цивилног друштва да изнесу своје ставове).“

Имајући у виду предочено, лако је закључити да влади, на коју једна НВО тако лако утиче, уопште и не треба никаква стратегија, нити јој требају икакве медаље на олимпијадама, осим грантова и апанажа из белих и црних европских фондова и понеке слике актуелног шефа државе или министра с великих спортских надметања.

 

За разлику од такве владе, потомак племићке породице с почетка ове приче, ког познајем, у најтежим ратним годинама био је функционер у владама Југославије и Србије. Као савесни патриота и потомак породице, која порекло вуче из 13. века, имао је сасвим другачију стратегију. Зато би овај текст лако могао да понесе и наслов: Евроазијска будућност или проевропско ишчезнуће? Спорта, државе, чега год!

 

 

(Бранко Жујовић)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*