subota, decembar 15, 2018

Debakl srpskog sporta u Londonu-odraz državnog posrnuća

U vreme Olimpijade u Londonu, malo ljudi zna da je duh modernog olimpizma začet na području današnje Srbije. Bilo je to 1880. godine, kada je plemić Lajoš Vermeš, o svom trošku, organizovao prva olimpijska takmičenja i izgradio prvo pravo olimpijsko selo pored jezera Palić.

Kasnije je Vermeš postao dvorski majstor i učitelj mačevanja kralja Aleksandra Obrenovića, prikazavši Beograđanima prvi put i fudbalsku igru, a veruje se da je Pjer de Kuberten, inspirisan njegovim olimpijskim podvigom, osmislio i realizovao do kraja ideju obnove moderne Olimpijade

Ali, istorija nije tema ovog teksta. Od najavljenih deset olimpijskih odličja, Srbi su do sada uspeli da osvoje svega dva i to u jednom jedinom sportu, s bledim izgledima da se domognu još jedne ili dve medalje.

Zašto sportska nacija, kako Srbi sebe doživljavaju, beleži sve lošije rezultate na sportskim poljima? Kako to da je evropski put Srbije toliko oprečan ekonomskom, sportskom, socijalnom i političkom razvoju Srbije, a da njegovi promoteri uporno pričaju upravo o razvoju kao svom glavnom cilju?

Čini se da je čak i u vreme sankcija, u Srbiji bilo više sportskog optimizma i uspeha, nego danas. Ključni sportovi, u kojima Srbi još igraju zapaženu ulogu, održavaju se inercijom i ukorenjenošću u solidnost trenerskih i klupskih škola, ali je veliko pitanje dokle će to tako biti. Jer, država ne poseduje sistem za staranje o mladim sportistima i ne poseduje novac da sve to finansira.

Debakl srpskog sporta u Londonu je odraz je državnog posrnuća. Zato je svaka parcijalna strategija, bila ona kosovska, sutra sportska, obrazovna, socijalna ili ekonomska, besmislena bez opšteg državnog konsenzusa kao temelja opšte nacionalne strategije. Tek kada Srbije bude znala kuda će, moći će da definiše i prevozna sredstva do cilja.

Planetarni uspon Novaka Đokovića, paradoksalno, rezultat je primene porodičnih vrednosti, koje proevropska Srbija odbacuje zbog neizvesne evropske budućnosti.

Ali, država koja nema održiv državni sistem, nije država. O tome, možda, svedoči strategija Fonda za otvoreno društvo, koju je u Srbiji retko ko pročitao. U njoj piše da ta NVO utiče na vladu Srbije i sugeriše joj prioritete. Ne, to nisu državno-razvojni, nego politički prioriteti. I ti prioriteti nisu važni u Beogradu, negu u Briselu.
Dakle, u dokumentu „Strategija 2011 – 2012“ Fonda za otvoreno društvo doslovno piše: „Zbog povoljnog razvoja političkih događaja koji su pogodovali kandidaturi Srbiji za članstvo u EU, dodatne aktivnosti zagovaranja bile su izlišne. Kasnije su iznenadni negativni trendovi, usled toka događaja na Kosovu, skrenuli fokus Fonda ka aktivnostima usmerenim na srpsku vladu i davanje prednosti evropskim integracijama nad Kosovom.“
A onda se i dodaje: „Nakon što je izbila kriza na Kosovu preko leta, preusmerili smo aktivnosti čiji je cilj bio da se izvrši pritisak na vladu da ispravno rukovodi situacijom sa kosovskim Srbima i da dâ prioritet svojoj evropskoj budućnosti (podrška medijima, akterima civilnog društva da iznesu svoje stavove).“

Imajući u vidu predočeno, lako je zaključiti da vladi, na koju jedna NVO tako lako utiče, uopšte i ne treba nikakva strategija, niti joj trebaju ikakve medalje na olimpijadama, osim grantova i apanaža iz belih i crnih evropskih fondova i poneke slike aktuelnog šefa države ili ministra s velikih sportskih nadmetanja.

 

Za razliku od takve vlade, potomak plemićke porodice s početka ove priče, kog poznajem, u najtežim ratnim godinama bio je funkcioner u vladama Jugoslavije i Srbije. Kao savesni patriota i potomak porodice, koja poreklo vuče iz 13. veka, imao je sasvim drugačiju strategiju. Zato bi ovaj tekst lako mogao da ponese i naslov: Evroazijska budućnost ili proevropsko iščeznuće? Sporta, države, čega god!

 

 

(Branko Žujović)



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*