недеља, септембар 24, 2017

Зашто је пораз у фудбалу од Хрватске показао суноврат постоктобарске Србије

Да ли ће и фудбалски пораз од Хрватске помоћи да жаба ипак не буде скувана и да у последњем тренутку искочи из лонца, односно да народ Србије схвати да само дисконтинуитетом са идеологијом постоктобарске Србије, којом се и даље свакодневно бомбардују из медија, можемо да потражимо излаз из тунела у који смо као народ и држава (плански) доведени.

 

fudbal srbija hrvatska..

Србија изгубила од Хрватске са 2:0

 

Репрезентација Србије у фудбалу изгубила је квалификациони меч од Хрватске у Загребу и сигурно се неће квалифиовати на светско првенство у Бразилу следеће године. Сећамо се једног од претходних квалификационих циклуса 1998-1999. године, када смо заједно са Хрватском били у истој квалификационој групи за одлазак на Европско првренство и када смо управо у Загребу крајем 1999. изборили пласман и елиминисали Хрвате.

Пажљивијим пратиоцима спортских збивања лако је закључити да су српски фудбалери после Другог светског рата, гледајући резултате фудбалских клубова, готово редовно надмашивали оне из Хрватске. У социјалистичкој Југославији Црвена Звезда и Партизан су надмашивали биланс Динама и Хајдука у домаћим такмичењима а у међународној конкуренцији имали изразито боље резултате. Тако је Звезда, закључно са 1992. годином, освојила чак 19 шампионских титула, Партизан 11, док је Динамо освојио четири шампионске титуле а Хајдук седам. Звезда је освојила 12 државних купова, Партизан шест, Хајдук девет и Динамо седам. Томе треба додати да је Војводина освојила две шампионске титуле а ОФК Београд четири купа, док је од хрватских тимова само још Ријека освојила два купа.

Када се све сабере, тимови из Србије су освојили чак 32 шампионске титуле наспрам једанаест које су освојили тимови из Хрватске, док је однос освојених купова био 22 према 18. Дакле предност у освојеним трофејима је била изразита у корист тимова из Србије. На међународној сцени српски клубови су такође предњачили. Тако је Црвена Звезда освојила Куп европских шампиона, као и Интерконтинентални куп, а била је и финалиста Купа УЕФА. Звезда је још четири пута била полуфиналиста европских купова и још шест пута четвртфиналиста, дакле укупно је дванаест пута играла у пролећној завршници европских купова (Партизан четири пута, Динамо и Хајдук по шест, ОФК три пута, Војводина два пута…). Партизан је био финалиста Купа европских шампиона, док је са друге стране Динамо освајао Куп сајамских градова и још једном играо у његовом финалу. И овде дакле видимо несразмерно већи успех српских клубова.

trenutak pre prvog gola........

После распада СФРЈ 90-тих година, фудбалери СРЈ су до 1995. били под санкцијама (1993. и 1994. ван такмичења), да би успели да се пласирају и на Светско првенство у Француској 1998. и на Европско првенство у Холандији 2000. На оба такмичења су успешно прошли такмичење по групама, да би у потоњем нокаут систему оба пута били елиминисани стицајем околности баш од Холандије. Хрватска се пласирала само на Светско првенство у Француској 1998. где је изборила сензационално треће место. Током 90-тих клубови из СРЈ су постигли прилично скромне резултате на европској сцени, али они нису били мањи од оних које су постизали хрватски клубови.

Међутим, у постооктобарској Србији ситуација се битно мења. Фудбалска репрезентација најчешће није успевала ни да се квалификује на завршнице великих такмичења, што неће успети дакле ни након ових квалификација (изузетак је пласман на СП у Јужној Африци 2010), док у клупском такмичењу постижемо углавном понижавајуће резултате. Видно је да су нас Хрвати претекли у овом периоду и у репрезентативном и у клупском фудбалу.

И у другим спортовима такође се примети пад у периоду тзв. постоктобарске Србије. У кошарци је после периода санкција, од 1995, репрезентација СРЈ освајала све што се могло освојити –светско првенство 1998, европске шампионате 1995 и 1997. године, а 1996. на Олимпијским играма у Атланти освојили смо сребрну медаљу, када смо поражени у финалу од домаћина САД, који је само тада извео свој најјачи дрим-тим из НБА. Инерција ових успеха омогућила нам је да будемо европски прваци у Истанбулу 2001. и светски у САД 2002. Потом смо потпуно стали, и до данас остали без важнијих успеха у овом најтрофејнијем репрезентативном спорту. Колики је пад у нашој кошарци протеклих година, могле су да нам покажу и недавне квалификације за ЕП, где смо изгубили више утакмица у групи а Црна Гора нас је победила у оба меча, у Подгорици нас је чак декласирала. У тим квалификацијама је репрезентацију Србије водио наш најтрофејнији тренер Дуда Ивковић.

У одбојци смо такође 90-тих постизали у репрезентативној конкуренцији изузетне успехе, где је круна била златна медаља на ОИ у Сиднеју 2000. године. Истина, и у протеклој деценији одбојкаши су повремено бележили успехе, али последњих година је забележен известан пад. У рукомету смо у другој половини 90-тих бележили добре резултате, па смо на европском првенству 1996. били трећи, као и на светским првенствима 1999. и 2001. два пута заредом. За протеклих 12 година битно смо пали, нарочито на светским првенствима, где није забележена ниједна медаља, док су Хрвати у том периоду били светски прваци и једном други (пре тога и 1995. су били други), док су наши само на европском првенству прошле године, када смо били домаћини, забележили друго место (Хрвати су били у истом периоду вицешампиони Европе 2008. и 2010). Хрватска репрезентација је, истина, подбацила у последњој деценији у кошарци, а у одбојци немају осетније резултате ни традицију.

У ватерполу је репрезентација СРЈ, односно СЦГ, па Србије задржала добре резултате, па је то практично једини колективни спорт, а вероватно и једини спорт у целини где се у континуитету бележе добри резултати, што се у доброј мери односи и на клубове.

На олимпијадама у постоктобарској Србији постижемо релативно скромне резултате, што се може рећи и за последње у Лондону, када смо освојили четири медаље, од чега једну златну. Хрватска је на истом такмичењу освојила шест медаља, од чега чак три златне, а, рецимо, Мађарска 17 медаља, од чега осам златних.

Стање духа у постоктобарској Србији може се посматрати и кроз случај Наташе Јанић, ћерке Милана Јанића, који је за Југославију освојио сребрну медаљу у Лос Анђелесу 1984. Наташа је са само 14 година постала првак Југославије у веслању, са 18 била четврта на ОИ у Сиднеју 2000, али већ на следећим ОИ наступала је за Мађарску, којој је на ОИ донела укупно три злата (два у Атини, једно у Пекингу), два сребра (Пекинг и Лондон) и једну бронзу (Лондон). То је већи успех од укупног наступа наших спортиста на олимпијадама у овом веку (СРЈ, СЦГ, односно од 2006. Србија). Поред олимпијских медаља, Наташа је на светским првенствима освојила невероватних 18 златних медаља и четири сребрне, док на европским шампионатима има 18 злата и четири сребра. Само прво злато на ЕП Наташа је освојила за Југославију 2000. у Француској. Са укупно 38 златних медаља на ОИ, светским и европским првенствима освојеним у овом веку за Мађарску Наташа Јанић далеко надмашује биланс свих српских спортиста који су од 2001. до данас освојили 22 златне медаље ако ту урачунамо и тениски Дејвис куп. Јанићеви немају мађарско порекло у породици, и јасно је да је Наташа била руковођена егзистенцијалним разлозима, када се одлучила да узме држављансто и наступа за мађарску репрезентацију.

Уколико се анализира градња спортских објеката у постоктобарској Србији, изузев Хале Лимес на Новом Београду, која је у највећем била изграђена до 2000. године, па су након тога уследили само мањи унутрашњи радови, практично да није било озбиљних радова на значајнијим спортским објектима у земљи. Чак и за Универзијаду 2009. године нису изграђени раније замишљени објекти (попут атлетског стадиона у Београду), већ су само неки постојећи дотерани за ову прилику. Насупрот томе, сведоци смо да су наши суседи доста урадили на побољшавању својих спортских објеката.

У Србији је за то време био посебно погођен масовни рекреативни спорт, који је битно редукован већ у млађим катергоријама, па је смањена и база за селекције. Умето тога у порасту с били сви показатељи друштвене патологије. Као што су у 19. веку у Србији систематски отваране школе, тако се у 21. веку у најзабитијим паланкама отварају коцкарнице и спортске кладионице. Употреба алкохола је у порасту и код млађих категорија, укључујући и девојке, а рекламирање пива веома распрострањено на иначе дебилизованим медијима у Србији (тешко да се по свом смислу могу назвати српским медијима).

Путеви дроге широко су отворени на Балкану. Путеви хероина – који је на нашем нарко-тржишту у више од 90 одсто произведен у Авганистану, чија је производња од доласка англо-америчких трупа 2001. више него удвостручена – затим кокаина из Латинске Америке и марихуане укрштају се управо преко Албаније и територије коју насељавају косовски Албанца – којима је кријумчарење дроге најважнија привредна грана. Све то допринело је да су све млађа годишта деце која у Србији почињу да узимају дрогу, која је због обилне понуде никад јефтинија. Употреба цигарета је такође у порасту упркос економској кризи у Србији и окружењу.

Стиче се утисак да спорт – како масовни рекреативни, тако и врхунски репрезентативни – у постоктобарској Србији дели судбину друштва. Са једне стране, у медијима и државној администрацији чују се високопарне девизе о „безалтернативном путу ка Европи“ и европским вредностима у свему и свачему. Са друге стране, у стварном животу се у свим областима видљиво је опадање у односу и на претходни период и на остале земље у региону. Као што су у последњих пет година просечне зараде у Србији први пут мање од оних у Црној Гори, Македонији и Босни и Херцеговини, а сад већ осетно заостају за оним у Хрватској, тако су и наша култура и спорт, којима смо се толико поносили, забележили до сада невиђен пад.

Европски и светски шампион у фудбалу Црвена звезда суочава се са немогућношћу да плати комуналне дугове а њени фудбалери имају проблема са редовним примањима, док су неки српски клубови у различитим спортовима пред гашењем из егзистенцијалних разлога. Сетимо се да су у кошаркашки клуб Црвена звезда а потом и у фудбалски крајем 2000. године улетели кризни штабови са партијским људима на челу који се до тада никад нису бавили спортом, попут функционера Демократске странке Горана Весића и Жике Анђелковића. Сада читамо да су, после више година њиховог мешетарења у фудбалском и кошаркашком клубу Црвена звезда, ови спортски колективи пред банкротом и да дугују паре управо овој двојици сад већ богатих (бивших?) политичара.

Као што су нас од 2001. убеђивали Динкић, Влаховић и Ђелић да прихватањем брзих неолибералних реформи улазимо у процес убрзаног развоја, тако нас ти исти данас убеђују (када је од наше привреде, а посебно индустрије остао само пепео) са бизнис форуму на Копаонику да „је потребна брза реиндустријализација да бисмо имали развој, што је светски тренд“. Вероватно би нас и Шутановац, да је само остао на месту министра одбране, данас убеђивао да је потребна реорганизација Војске Србије да би уопште могла да макар начелно покрива одбрану граница. Наравно, по истим оним НАТО стандардима по којима је наша одбрамбена моћ за ових 13 година вишеструко умањена, а док је војна моћ већине суседних земаља ојачана.

Последњи је тренутак да схватимо да је постоктобарска Србија доживела тотални крах на економском, политичком, безбедоносном, културном и медијским… плану, о моралу да се и не говори. Овај сад већ сасвим видљив суноврат на спортском плану само је врх леденог брега, али је зато веома препознатљив у ширим слојевима становништва, који се на сваки начин годинама, највише преко медија, деполитизују и усмеравају на „споредне ствари“. Међутим, како је фудбал „најважнија споредна ствар на свету“, спознаја лоших резултата његове реформе, као и „реформе“ читавог друштва постоктобарске Србије, све су видљивије и болније за шире јавно мњење, укључујући и онај његов огромни део који је плански деполитизован.

Да ли ће и фудбалски пораз од Хрватске помоћи да жаба ипак не буде скувана и да у последњем тренутку искочи из лонца, односно да народ Србије схвати да само дисконтинуитетом са идеологијом постоктобарске Србије, којом се и даље свакодневно бомбардују из медија, можемо да потражимо излаз из тунела у који смо као народ и држава (плански) доведени.

 

( Драган Петровић )



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*