utorak, septembar 17, 2019

Zašto je poraz u fudbalu od Hrvatske pokazao sunovrat postoktobarske Srbije

Da li će i fudbalski poraz od Hrvatske pomoći da žaba ipak ne bude skuvana i da u poslednjem trenutku iskoči iz lonca, odnosno da narod Srbije shvati da samo diskontinuitetom sa ideologijom postoktobarske Srbije, kojom se i dalje svakodnevno bombarduju iz medija, možemo da potražimo izlaz iz tunela u koji smo kao narod i država (planski) dovedeni.

 

fudbal srbija hrvatska..

Srbija izgubila od Hrvatske sa 2:0

 

Reprezentacija Srbije u fudbalu izgubila je kvalifikacioni meč od Hrvatske u Zagrebu i sigurno se neće kvalifiovati na svetsko prvenstvo u Brazilu sledeće godine. Sećamo se jednog od prethodnih kvalifikacionih ciklusa 1998-1999. godine, kada smo zajedno sa Hrvatskom bili u istoj kvalifikacionoj grupi za odlazak na Evropsko prvrenstvo i kada smo upravo u Zagrebu krajem 1999. izborili plasman i eliminisali Hrvate.

Pažljivijim pratiocima sportskih zbivanja lako je zaključiti da su srpski fudbaleri posle Drugog svetskog rata, gledajući rezultate fudbalskih klubova, gotovo redovno nadmašivali one iz Hrvatske. U socijalističkoj Jugoslaviji Crvena Zvezda i Partizan su nadmašivali bilans Dinama i Hajduka u domaćim takmičenjima a u međunarodnoj konkurenciji imali izrazito bolje rezultate. Tako je Zvezda, zaključno sa 1992. godinom, osvojila čak 19 šampionskih titula, Partizan 11, dok je Dinamo osvojio četiri šampionske titule a Hajduk sedam. Zvezda je osvojila 12 državnih kupova, Partizan šest, Hajduk devet i Dinamo sedam. Tome treba dodati da je Vojvodina osvojila dve šampionske titule a OFK Beograd četiri kupa, dok je od hrvatskih timova samo još Rijeka osvojila dva kupa.

Kada se sve sabere, timovi iz Srbije su osvojili čak 32 šampionske titule naspram jedanaest koje su osvojili timovi iz Hrvatske, dok je odnos osvojenih kupova bio 22 prema 18. Dakle prednost u osvojenim trofejima je bila izrazita u korist timova iz Srbije. Na međunarodnoj sceni srpski klubovi su takođe prednjačili. Tako je Crvena Zvezda osvojila Kup evropskih šampiona, kao i Interkontinentalni kup, a bila je i finalista Kupa UEFA. Zvezda je još četiri puta bila polufinalista evropskih kupova i još šest puta četvrtfinalista, dakle ukupno je dvanaest puta igrala u prolećnoj završnici evropskih kupova (Partizan četiri puta, Dinamo i Hajduk po šest, OFK tri puta, Vojvodina dva puta…). Partizan je bio finalista Kupa evropskih šampiona, dok je sa druge strane Dinamo osvajao Kup sajamskih gradova i još jednom igrao u njegovom finalu. I ovde dakle vidimo nesrazmerno veći uspeh srpskih klubova.

trenutak pre prvog gola........

Posle raspada SFRJ 90-tih godina, fudbaleri SRJ su do 1995. bili pod sankcijama (1993. i 1994. van takmičenja), da bi uspeli da se plasiraju i na Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. i na Evropsko prvenstvo u Holandiji 2000. Na oba takmičenja su uspešno prošli takmičenje po grupama, da bi u potonjem nokaut sistemu oba puta bili eliminisani sticajem okolnosti baš od Holandije. Hrvatska se plasirala samo na Svetsko prvenstvo u Francuskoj 1998. gde je izborila senzacionalno treće mesto. Tokom 90-tih klubovi iz SRJ su postigli prilično skromne rezultate na evropskoj sceni, ali oni nisu bili manji od onih koje su postizali hrvatski klubovi.

Međutim, u postooktobarskoj Srbiji situacija se bitno menja. Fudbalska reprezentacija najčešće nije uspevala ni da se kvalifikuje na završnice velikih takmičenja, što neće uspeti dakle ni nakon ovih kvalifikacija (izuzetak je plasman na SP u Južnoj Africi 2010), dok u klupskom takmičenju postižemo uglavnom ponižavajuće rezultate. Vidno je da su nas Hrvati pretekli u ovom periodu i u reprezentativnom i u klupskom fudbalu.

I u drugim sportovima takođe se primeti pad u periodu tzv. postoktobarske Srbije. U košarci je posle perioda sankcija, od 1995, reprezentacija SRJ osvajala sve što se moglo osvojiti –svetsko prvenstvo 1998, evropske šampionate 1995 i 1997. godine, a 1996. na Olimpijskim igrama u Atlanti osvojili smo srebrnu medalju, kada smo poraženi u finalu od domaćina SAD, koji je samo tada izveo svoj najjači drim-tim iz NBA. Inercija ovih uspeha omogućila nam je da budemo evropski prvaci u Istanbulu 2001. i svetski u SAD 2002. Potom smo potpuno stali, i do danas ostali bez važnijih uspeha u ovom najtrofejnijem reprezentativnom sportu. Koliki je pad u našoj košarci proteklih godina, mogle su da nam pokažu i nedavne kvalifikacije za EP, gde smo izgubili više utakmica u grupi a Crna Gora nas je pobedila u oba meča, u Podgorici nas je čak deklasirala. U tim kvalifikacijama je reprezentaciju Srbije vodio naš najtrofejniji trener Duda Ivković.

U odbojci smo takođe 90-tih postizali u reprezentativnoj konkurenciji izuzetne uspehe, gde je kruna bila zlatna medalja na OI u Sidneju 2000. godine. Istina, i u protekloj deceniji odbojkaši su povremeno beležili uspehe, ali poslednjih godina je zabeležen izvestan pad. U rukometu smo u drugoj polovini 90-tih beležili dobre rezultate, pa smo na evropskom prvenstvu 1996. bili treći, kao i na svetskim prvenstvima 1999. i 2001. dva puta zaredom. Za proteklih 12 godina bitno smo pali, naročito na svetskim prvenstvima, gde nije zabeležena nijedna medalja, dok su Hrvati u tom periodu bili svetski prvaci i jednom drugi (pre toga i 1995. su bili drugi), dok su naši samo na evropskom prvenstvu prošle godine, kada smo bili domaćini, zabeležili drugo mesto (Hrvati su bili u istom periodu vicešampioni Evrope 2008. i 2010). Hrvatska reprezentacija je, istina, podbacila u poslednjoj deceniji u košarci, a u odbojci nemaju osetnije rezultate ni tradiciju.

U vaterpolu je reprezentacija SRJ, odnosno SCG, pa Srbije zadržala dobre rezultate, pa je to praktično jedini kolektivni sport, a verovatno i jedini sport u celini gde se u kontinuitetu beleže dobri rezultati, što se u dobroj meri odnosi i na klubove.

Na olimpijadama u postoktobarskoj Srbiji postižemo relativno skromne rezultate, što se može reći i za poslednje u Londonu, kada smo osvojili četiri medalje, od čega jednu zlatnu. Hrvatska je na istom takmičenju osvojila šest medalja, od čega čak tri zlatne, a, recimo, Mađarska 17 medalja, od čega osam zlatnih.

Stanje duha u postoktobarskoj Srbiji može se posmatrati i kroz slučaj Nataše Janić, ćerke Milana Janića, koji je za Jugoslaviju osvojio srebrnu medalju u Los Anđelesu 1984. Nataša je sa samo 14 godina postala prvak Jugoslavije u veslanju, sa 18 bila četvrta na OI u Sidneju 2000, ali već na sledećim OI nastupala je za Mađarsku, kojoj je na OI donela ukupno tri zlata (dva u Atini, jedno u Pekingu), dva srebra (Peking i London) i jednu bronzu (London). To je veći uspeh od ukupnog nastupa naših sportista na olimpijadama u ovom veku (SRJ, SCG, odnosno od 2006. Srbija). Pored olimpijskih medalja, Nataša je na svetskim prvenstvima osvojila neverovatnih 18 zlatnih medalja i četiri srebrne, dok na evropskim šampionatima ima 18 zlata i četiri srebra. Samo prvo zlato na EP Nataša je osvojila za Jugoslaviju 2000. u Francuskoj. Sa ukupno 38 zlatnih medalja na OI, svetskim i evropskim prvenstvima osvojenim u ovom veku za Mađarsku Nataša Janić daleko nadmašuje bilans svih srpskih sportista koji su od 2001. do danas osvojili 22 zlatne medalje ako tu uračunamo i teniski Dejvis kup. Janićevi nemaju mađarsko poreklo u porodici, i jasno je da je Nataša bila rukovođena egzistencijalnim razlozima, kada se odlučila da uzme državljansto i nastupa za mađarsku reprezentaciju.

Ukoliko se analizira gradnja sportskih objekata u postoktobarskoj Srbiji, izuzev Hale Limes na Novom Beogradu, koja je u najvećem bila izgrađena do 2000. godine, pa su nakon toga usledili samo manji unutrašnji radovi, praktično da nije bilo ozbiljnih radova na značajnijim sportskim objektima u zemlji. Čak i za Univerzijadu 2009. godine nisu izgrađeni ranije zamišljeni objekti (poput atletskog stadiona u Beogradu), već su samo neki postojeći doterani za ovu priliku. Nasuprot tome, svedoci smo da su naši susedi dosta uradili na poboljšavanju svojih sportskih objekata.

U Srbiji je za to vreme bio posebno pogođen masovni rekreativni sport, koji je bitno redukovan već u mlađim katergorijama, pa je smanjena i baza za selekcije. Umeto toga u porastu s bili svi pokazatelji društvene patologije. Kao što su u 19. veku u Srbiji sistematski otvarane škole, tako se u 21. veku u najzabitijim palankama otvaraju kockarnice i sportske kladionice. Upotreba alkohola je u porastu i kod mlađih kategorija, uključujući i devojke, a reklamiranje piva veoma rasprostranjeno na inače debilizovanim medijima u Srbiji (teško da se po svom smislu mogu nazvati srpskim medijima).

Putevi droge široko su otvoreni na Balkanu. Putevi heroina – koji je na našem narko-tržištu u više od 90 odsto proizveden u Avganistanu, čija je proizvodnja od dolaska anglo-američkih trupa 2001. više nego udvostručena – zatim kokaina iz Latinske Amerike i marihuane ukrštaju se upravo preko Albanije i teritorije koju naseljavaju kosovski Albanca – kojima je krijumčarenje droge najvažnija privredna grana. Sve to doprinelo je da su sve mlađa godišta dece koja u Srbiji počinju da uzimaju drogu, koja je zbog obilne ponude nikad jeftinija. Upotreba cigareta je takođe u porastu uprkos ekonomskoj krizi u Srbiji i okruženju.

Stiče se utisak da sport – kako masovni rekreativni, tako i vrhunski reprezentativni – u postoktobarskoj Srbiji deli sudbinu društva. Sa jedne strane, u medijima i državnoj administraciji čuju se visokoparne devize o „bezalternativnom putu ka Evropi“ i evropskim vrednostima u svemu i svačemu. Sa druge strane, u stvarnom životu se u svim oblastima vidljivo je opadanje u odnosu i na prethodni period i na ostale zemlje u regionu. Kao što su u poslednjih pet godina prosečne zarade u Srbiji prvi put manje od onih u Crnoj Gori, Makedoniji i Bosni i Hercegovini, a sad već osetno zaostaju za onim u Hrvatskoj, tako su i naša kultura i sport, kojima smo se toliko ponosili, zabeležili do sada neviđen pad.

Evropski i svetski šampion u fudbalu Crvena zvezda suočava se sa nemogućnošću da plati komunalne dugove a njeni fudbaleri imaju problema sa redovnim primanjima, dok su neki srpski klubovi u različitim sportovima pred gašenjem iz egzistencijalnih razloga. Setimo se da su u košarkaški klub Crvena zvezda a potom i u fudbalski krajem 2000. godine uleteli krizni štabovi sa partijskim ljudima na čelu koji se do tada nikad nisu bavili sportom, poput funkcionera Demokratske stranke Gorana Vesića i Žike Anđelkovića. Sada čitamo da su, posle više godina njihovog mešetarenja u fudbalskom i košarkaškom klubu Crvena zvezda, ovi sportski kolektivi pred bankrotom i da duguju pare upravo ovoj dvojici sad već bogatih (bivših?) političara.

Kao što su nas od 2001. ubeđivali Dinkić, Vlahović i Đelić da prihvatanjem brzih neoliberalnih reformi ulazimo u proces ubrzanog razvoja, tako nas ti isti danas ubeđuju (kada je od naše privrede, a posebno industrije ostao samo pepeo) sa biznis forumu na Kopaoniku da „je potrebna brza reindustrijalizacija da bismo imali razvoj, što je svetski trend“. Verovatno bi nas i Šutanovac, da je samo ostao na mestu ministra odbrane, danas ubeđivao da je potrebna reorganizacija Vojske Srbije da bi uopšte mogla da makar načelno pokriva odbranu granica. Naravno, po istim onim NATO standardima po kojima je naša odbrambena moć za ovih 13 godina višestruko umanjena, a dok je vojna moć većine susednih zemalja ojačana.

Poslednji je trenutak da shvatimo da je postoktobarska Srbija doživela totalni krah na ekonomskom, političkom, bezbedonosnom, kulturnom i medijskim… planu, o moralu da se i ne govori. Ovaj sad već sasvim vidljiv sunovrat na sportskom planu samo je vrh ledenog brega, ali je zato veoma prepoznatljiv u širim slojevima stanovništva, koji se na svaki način godinama, najviše preko medija, depolitizuju i usmeravaju na „sporedne stvari“. Međutim, kako je fudbal „najvažnija sporedna stvar na svetu“, spoznaja loših rezultata njegove reforme, kao i „reforme“ čitavog društva postoktobarske Srbije, sve su vidljivije i bolnije za šire javno mnjenje, uključujući i onaj njegov ogromni deo koji je planski depolitizovan.

Da li će i fudbalski poraz od Hrvatske pomoći da žaba ipak ne bude skuvana i da u poslednjem trenutku iskoči iz lonca, odnosno da narod Srbije shvati da samo diskontinuitetom sa ideologijom postoktobarske Srbije, kojom se i dalje svakodnevno bombarduju iz medija, možemo da potražimo izlaz iz tunela u koji smo kao narod i država (planski) dovedeni.

 

( Dragan Petrović )



Pridružite se diskusijama na forumu
Odštampajte tekst

Ostavite komentar

(molimo ne ostavljajte predugačke komentare koji imaju više od 100 reči)



CAPTCHA
*