субота, септембар 23, 2017

Друга Србија!

„Син искасапио родитеље“, „Мајка убила четворомесечну бебу“, „Силовао и подводио осмогодишњу ћерку“, „Подводила ћерке дедама“, само су неки од наслова које свакодневно читамо на странама црне хронике.

И док се наши читаоци згражавају и крсте над судбинама несрећних људи, надлежне државне службе не чине ништа да спрече бар неке од трагичних злочина. А они, сигурно, не датирају од јуче. Жмури и комшилук, али не кроз шпијунку, већ да се неком не замери, да и сам не добије по глави, али се држи и правила „може и неко други то да пријави полицији, што бих баш ја“.

И док жртве не могу или не смеју да пријаве насилнике, већина социјалних и других служби у нашој држави Србији гаји кадар који на терен излази само да констатује смрт. А где су били пре? Кад су жртве запомагале и обијале прагове њихових ушушканих канцеларија, кад је тамо неки млади, голобради полицајац, на пола ува слушао вапај неке несрећнице коју је муж оплавио од батина.

И да ли се неко осим статистичара и криминолога у нашој земљи бави овом темом?

Да ли су се, осим уста пуних себе, наши вајни политичари запитали да међу овим „социјалним случајевима“ има и њихових гласача?

И јесу ли се можда сетили да оне силне милионе за скупе, хвалисаве страначке кампање дају „социјалним гласачима“? Вероватно нису.

Јесу ли се запитали како изгледа једна просечна српска породица, од које очекују глас? Баш онај који им треба за цензус. Или им се од силних процената за добијање фотеља завртело у глави, па су престали да мисле на обичан свет? Можда сматрају да о томе и не треба да говоре, јер, боже мој, њихова брига о њима исписана је на ушминканим предизборним плакатима. Па нека чита ко уме.

 

(Добро јутро, Србијо)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*