субота, септембар 23, 2017

Ко се у Србији прибојава студентског незадовољства

 

Студенти су поново дигли глас и показали да им није свеједно да политичке одлуке са далекосежним последицама пролазе мимо њих. Протест академаца поводом ослобађајућих пресуда најпре хрватским генералима Маркачу и Готовини, а потом и Рамушу Харадинају, био је прво студентско окупљање с политичким поводом након дужег периода у коме су они на улице излазили због распореда испита или броја бодова за проширење листе за бесплатно школовање.

Ослобађајуће одлуке Хашког суда Маркачу, Готовини и Харадинају, навеле студенте да протестују

 

Да ли је протест академаца са свих универзитета у Србији, показао да се поново буди свест студената и да они постају релевантна друштвена снага?

– Тачно је да се студенти буде и организују као нове политичке снаге и будући носиоци друштвених процеса – каже за наш лист Ђорђе Шекуларац, студент Правног факултета, који је учествовао у организацији студентског протеста. – Студенти су се као свеснији део друштва организовали и протестовали против неправде.

Колегиница са Факултета политичких наука Сандра Давидовић истиче да су одлуке Трибунала у Хагу окидач за бес који се годинама скупља:

– Томе доприносе раније одлуке Трибунала, попут ослобађања Насера Орића, али и само понашња Европске уније. Иако суд није орган ЕУ, него Савета безбедности, његове одлуке се везују и за ЕУ. На протесту није било парола против ЕУ, али расположење према Унији и Хашком трибуналу прилично се поклопило. У свести студената Хаг је повезан са Европом и Западом уопште.

Марко Ристић са Географског факултета истиче да су студенти као будућност и перспектива земље показали да им је стало да се чује њихов глас против незапамћене неправде и да им није свеједно.

С друге стране, неки, попут студента проректора Ивана Шашића, сматрају да су академци „увек релевантан део друштва“ и да се овим протестом није пробудило ништа што већ није присутно.

– Многи грађани су незадовољни одлукама Хашког трибунала, али су студенти изашли на улицу и то показали.

Студентима који су учествовали у протесту смета, како кажу, стање у држави – земља је ушла у стагнацију из које се не виде помаци, већина младих гледа како да, чим заврши факултет, оде из земље. Ђорђе Шекуларац ту ситуацију упоређује са стањем у Румунији коју је, када је ушла у ЕУ, напустио велики број младих.
– А земља без младих је земља без будућности – каже он.

Сандра Давидовић тврди да постојећи систем одржава огромна државна администарција и пензионери, јер им одговара постојеће стање.

А да ли се студенти сами организују или им у томе „помажу“ политичке организације?

Социолог и политичар, а са искуством у студентским покретима из деведесетих, Весна Пешић сматра да студенте увек подстиче неко са стране.

– И за протест против одлука Хашког трибунала, вероватно, су добили подршку професора. Када се академци самостално организују обично су изложени репресији – наводи Пешић.

Наша саговорница подсећа да су деведестих година студенти подржавали опозиционе активности, када су се придруживали грађанским протестима и давали им снагу, као независни фактор. Она оцењује да студенти последњих година ретко излазе на улице, зато што су улични протести замрли.

Бранко Ракић, професор Правног факултета, истиче да у орагнизовању протеста против одлука Хашког трибунала није учествовао нико осим студента.

– Искуство говори да студенти нису група која ће се тако лако организовати око политичких питања. Њихово организовање деведестих „гурале“ су политичке партије, али је протест против одлука у Хагу организован мимо партија, јер су студенти доживели шок, одлуке су биле попут шамара и то их је мотивисало – каже Ракић за наш лист.

 

РАЈСОВ АМАНЕТ

ПРОФЕСОР Ракић, говорећи о мањкавостима образовног система, позива се на Арчибалда Рајса који је још 1928. у књизи  „Чујте, Срби“  навео да функција универзитета није да студенти лекције декламују напамет, него да размишљају и утичу.
– То је стара бољка нашег школства – каже Ракић.

Говорећи о свести и друштвеном ангажману академаца, наш саговорник оцењује да укупна друштвена апатија погађа и студенте. Проблем је, тврди професор Ракић, што је створена атмосфера да ништа не зависи од нас и да о нашој судбини одлучују други.

– Осим опште друштвене атмосфере, постоје мањкавости и у образовном систему где је студент пасиван објекат који ће само да репродукује оно што је запамтио. Не учи се да мисли како би креирао и утицао – истиче Ракић.

Тако је, каже он, протест против ослобађајућих пресуда хрватским генералима једнократан и изазвао га је само тренутни шок.

ЗВАНИЧНО ПРОТИВ НЕЗВАНИЧНОГ

СТУДЕНТИ су организовани у савезе по универзитетским центрима – у Београду, Новом Саду и Нишу. У Крагујевцу и Новом Пазару су асоцијације. Закон о високом образовању „познаје“ Студентски парламент, као представничко тело. Сви факултети делегирају представнике из „локалних“ парламената. По факултетима, иначе, ниче низ организација које окупљају студенте. Владимир Смуђа, председник универзитетског Студентског парламента, не показује претерано разумевање за то мноштво „неконтролисаног“ организовања: – Само су два званична облика удруживања студенета, Савез студенета и Студентски парламент. Остали немају значај. А Парламент и Савез добро сарађују.

(Љиљана Бегенишић)

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*