Национални поглед преко европског плота
среда, 4 јул 2012 01:01 Рубрика: Србија
На који начин су српски медији, ти демократски далекозори отворених друштава, слободни и професионални, када до беде оскудно извештавају о најважнијим планетарним дешавањима? Каква је то слобода, плаћена ценом прећуткивања кључних догађаја и ко у ствари ужива такав инстант слободе?
Претпостављам да сиромах, чији су посед узурпирали и који се храни из мале баште у окућници, а трошкове покрива позајмицама, чешће него блазирани велепоседник погледа преко ограде, надајући се добром времену. Неразумљиво је стога што српско друштво, опијено идејом слободе медија, уопште нема квалитетан медијски увид у многа планетарна дешавања.
На пример, она која обележавају ову недељу, а у српским медијима налазе се у сенци снимка гаћица певачице Наташе Беквалац и дилеме да ли је хронично збуњена приказивачица женских атрибута Ава Карабатић изјавила љубав манекену Вуксановићу.
Погађате, мислим на самит Русија – ЕУ и самит Шангајске организације за сарадњу (ШОС). На првом се говорило, пре свега, о економским односима ЕУ и Руске Федерације, која је трећи трговински партнер Брисела. Руски председник саопштио је много тога, што се тиче Балкана, али медији у Србији као да нерадо обраћају пажњу на то.
На пример, да градња Јужног тока почиње крајем ове године. Или, да је прошлогодишња трговинска размена Руске Федерације с ЕУ достигла 394 милијарде евра, што је знатан скок у односу на 309 милијарди евра остварених у 2010. години. Да неко у Србији не мисли да овај пораст не нуди шансе српској економији?
Самит у Пекингу је можда још важнији. Он треба да дефинише стретегију ШОС-а у наредних десет година. Та стратегија односи се на безмало половину светског тржишта, јер државе чланице, заједно са земљама посматрачима и партнерима у дијалогу, заузимају управо толики део света и не признају сецесију албанске мањине на Косову и Метохији.
Шта више, осим економских циљева, а ради се о државама с најдинамичнијом стопом развоја, оне ће се у Пекингу међусобно приближити и војно, а инсистираће и на сузбијању тероризма и сецесије. Можда неко у Београду сматра да ове теме не дотичу безбрижну европску будућност Србије?
Можда сматра да ове теме нису занимљиве ни за српску привреду, која као букагију вуче флоскулу о ЕУ као највећем, па стога ваљда и фаталном „партнеру“ Србије. У Србији нико није запазио вест да Русија и Кина оснивају заједничку компанију за производњу великих авиона, која би требало да конкурише „Ербасу“ и „Боингу“. Може ли таква вест да значи било шта држави са солидним, али замрлим искуством у тој области?
Враћам се погледу преко националног плота. На који начин су српски медији, ти демократски далекозори отворених друштава, слободни и професионални, када до беде оскудно извештавају о најважнијим планетарним дешавањима? Каква је то слобода, плаћена ценом прећуткивања кључних догађаја и ко у ствари ужива такав инстант слободе?
Ових дана, у Србији се показало да је Божидар Ђелић, заједно с Млађаном Динкићем гуру српске неолибералне доктрине и приватизације, тихи власник два данас већ бивша медија: Недељног телеграфа и магазина Економист. Препородитељ српске привреде нагомилао је дугове запосленима и елегантно угасио поменуте медије.
Варате се ако мислите да су други српски медији у другачијој, економској и професионалној, једном речју – европској позицији. Они правоверним ћутањем и доказују своју европску опредељеност. Рачунам да ће Србија имати више среће од својих медија и да јој неће запретити гашење.
Један од тих медија – проевропских перјаница, са замашним капиталом иза себе, прво је био објавио наслов у ком је констатовао да ће један „прелетач из ДС“ постати важан члан кабинета новог председника. Касније је наслов коригован, ублажен, уљуђен и професионално стандардизован. Укратко: орвеловски накнадно замењен.
Епитет прелетач из ДС замењен је на интернету, интервенцијом неког важног центра моћи, презименом будућег функционера. Толико о коректности и касније доследности у ставу. У Србији многи прижељкују повратак осамдесетих година. Па, добро дошли у 1984.
(Бранко Жујовић, „Глас Русије“)
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст
Ваш напис је сјајан и погађа у срж онога чега ми данас у Србији немамо а то су слободни медији. Треба заиста бити упоран, имати времена и пратити српске медије пошто их има сијасет, што ТВ, што штампаних, што портала па на крају доћи до закључка да је све то јад чемер, беда и срамота. Зна се да је већина медија у поседу странаца што и није нека вест ако се узме у обзир како је Србија данас третирана од истих тих странаца у медијима који се још увек називају “Српски Медији“.
Неки пут ми се чини да живим у земљи која је временски на прелазу из 19. у 20. век ако се посматра однос неких најјачих европских држава и САД према Србији. Окривљују нас за све злочине овога света, ниподаштавају, уцењују, тргују са Шиптарима нашим Косметом, покушавају да смене легално изабраног Председника државе, да оснују Владу коју би водио Борис Тадић њихов главни адут преко кога су свели Србију на обичну крпу о коју свако може да отаре своје прљаве ноге када му дође мило. Свели су Србију на обичну колонију у којој може да се појави сваки њихов изасланик и да пренесе њихове лепе „жеље“ у виду наредби које би требало беспоговорно извршавати. Све то приљежно прате њихови медији у виду РТС-а, Б92, Блица, Политике, Данас-а, НИН, Пресс-а… и осталих. Шта рећи о Оливери Ковачевић, Љубици Гојгић… које су сретне када имају госте пљуваче који ће што више оцрнити и попљувати све оне који још увек бране Србију и Србе. Сада су и на делу „паметни“ коментатори српских прилика извучени из којекаквих рупетина, „велики стручњаци“ који се разумеју у све и свашта, који се данима не скидају са екрана набројаних ТВ, страница штампе. Они су одједанпут постали „познати“ колумнисти и блогери, сва „памет“ овог народа.
Антисрпски лоби је у пуном налету како инострани тако и домаћи. Треба само пратити како пишу и коментаришу предстојећу посету Бриселу Председника Николића. То се већ граничи са лудилом, хистеријом. Председник Николић ту више није ни важан као јединка, преко њега се Србима ставља до знања да морају да испоштују све жеље и ултиматуме које је припремила врхушка из Брисела и да се понаша и слуша како је слушао и како се понашао Борис Тадић.
Буде ли Томислав Николић сервилан и буде ли „сарађивао“ ето њему неке Европске награде, сликања, тапшања по леђима а и медији му неће остати дужни. Постаће њихов миљеник што и није тако мало с`обзиром на њихив не мали утицај у Србији.