Србија је у великој жалости
среда, 10 април 2013 08:26 Рубрика: Србија
Да су било када вршене детаљне анализе, шта је најчешће био мотив да се човек одлучи на такав корак, да се убије или да убије некога, да је власт са надлежним министарствима посвећивала пажњу нечему оваквом и благовремено адекватним мерама спречавала да до тога не дође, вероватно Србија не би била у ситуацији у којој се данас налази.
Трагичан случај, у којем се у једном тренутку угасило на овакав начин 13 људских живота никада до сада нисмо имали на нашим просторима. Он је потресао целу Србију, проглашен је Дан жалости. Љубиша Богдановић (60) је у Великој Иванчи код Младеновца убио 13 људи, својих рођака, а након тог масакра је покушао да изврши самоубиство. Директор српске полиције изјављује да вишеструки убица нема досије у полицији и да се није лечио у психијатријској болници. Комшије су рекле да је био добар човек. Кружи и информација да је Љубиша прошле године добио отказ у једној словеначкој фирми, те да је био 1991. године на ратишту у Славонији.
Јесте да трагедију оваквих размера још нисмо имали у Србији, али је било појединачних случајева, од самоубистава, убистава. И није било мало тих случајева, напротив, сасвим довољно да је одавно држава морала да се позабави том појавом. Не сећам се да је реаговала било која институција или било који појединац, који се професионално баве оваквим појавама.
Верујем да чак не постоје тачни статистички подаци о томе колико је било сличних несрећних ситуација, убистава, самоубистава, пре и после 2000.године. Нити да су вршене детаљне анализе, шта је најчешћи мотив био да се човек одлучи на такав корак, да се убије или да убије некога. Можда је неко нешто и писао ту и тамо о томе. Међутим, да је власт, са надлежним министарствима посвећивала пажњу нечему оваквом и благовремено адекватним мерама спречавала да до тога не дође, приметила бих сигурно, макар бих негде прочитала нешто о томе. И што је најбитније, вероватно данас не би имали ово вишеструко убиство и самоубиство.
Али су медији и електронски и они писани били свакодневно преплављени детаљним описима о томе како је неко скочио са моста у реку или на бетон, неко се бацио са вишеспратнице, неко се полио бензином и спалио, неко је пуцао себи у главу, а неки су пре него што су себи одузели живот, побили чланове уже или даље породице. Било је сличних трагедија у нашем ближем и даљем окружења (нарочито су предњачиле црне вести из Америке) где су највише страдала деца у школама и вртићима. И о свим тим случајевима смо били детаљно медијски информисани. Када се томе дода сав онај ТВ репертоар, нарочито филмови, који су углавном пуни сцена бруталних убистава, са много крви и насиља, онда није тешко проценити, како и на који начин све то може да делује на ментални склоп човека, који је већ увелико начет свим и свачим, од врло тешких егзистенцијалних услова до разних разочарења, пре свега оних која највише боле човека, а то је покушај гажења његовог достојанства.
Заборављен ЧОВЕК
Ову, као и прошлу власт, човек, као људско биће уопште није интересовао. Важнија су била друга, маргиналнија питања, од ЕУ, тачније „ДАТУМА“, до разних персоналних питања саме власти, која је највише бринула за сопствене функције. Њено, скоро па, манијакално понашање због свих тих сусрета са челницима ЕУ и медијска пренаглашеност свега што ова власт наводно ради (не ради) је довело до тога да су многи грађани дошли у једну неприродну ситуацију која је кулминирала ионако већ нарушена лошим животним стандардом. Многи су упали у депресију, свесни да су просто „избачени“ из друштва и да о оним битнијим питањима, као што су здравље, стандард, услови живота, уопште нико не води бригу.
Честа слика у Србији: САМОУБИСТВО
Наравно, када државне институције не решавају оно што је од виталног значаја за опстанак јединке друштва, онда долази до ужасних поремећаја. Није ни чудо да већ имамо тумачење да је овај несрећни човек (Љубиша Богдановић) побио све те људе око себе, управо јер је био на ратишту у Славонији, па су га ето стигле трауме из тих времена. Не би ме чудило ни то да се негде сада „ископа“, како је он ето и на ратишту побио многе цивиле ( да не спомињем војнике) и како је ето, услед његових година, то њега притискало и сада се одразило на тај начин, да је он морао да понови то што је тада, на ратишту, у Славонији радио. УБИЈАО! Ко зна, можда ће се ићи и даље (нарочито у медијима страним и оним из нашег окружења, који Србе никада нису гледали благонаклоно) па ће се поново избацити у јавност то како су Срби генетски предодређени да убијају. Да само тако могу да опстају??!
Ова власт, намерно, прави узрок трагедије скреће на неки спореднији колосек. Управо су они и они пре њих, својим погубним потезима унесрећили многе породице у Србији. Директо или индиректно су одговорни за већину овако трагично изгубљених живота.
Приче и нагађања о узроку ове несреће у којој је страдало 13 невиних људи, нарочито које долазе из страних извора, се морају одмах, на почетку спречити. Само истином!
Време је да се овој власти постави питање, оно питање, које је требало много раније да буде постављено . Зашто је ЧОВЕК у Србији заборављен ?
(Г.Гајић)
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст