уторак, август 20, 2019

Срећан човек

Верујте ми, ја сам Србин, али сам изгубио сваку жељу да помогнем Србији. Када видим који лудак данас влада Србијом и да народ за њега гласа, онда сам сигуран да Србији нико више не може да помогне.
– Влада преваром, уценама и поткупљивањем.

 

sreca--

 

 

 

– Поштовани господине, тако ми је драго да Вас упознам. Ето, ко би рекао, да ми се укаже оваква прилика да Вас  сретнем у авиону, да имамо седиште до седишта и да могу лично да Вас упознам, јер, знате, већ дуго читам Ваше текстове и пратим Ваш рад. Баш ми је драго да сам Вас срео.
– Драго ми је, господине.

– Путујете послом?
– Да, послом.

– Лепо. Ја не путујем послом, дигао сам руке од посла, све ми се смучило. Сму-чи-ло! Данас је јако тешко пословати.Толико се превараната појавило у бизнису, да се ја Вама дивим како успевате да послујете у оваквим идиотским временима…
– Боримо се. Много је тешко.

– Верујем. Никада није било овако тешко. То ме је определило да се повучем из бизниса. Сада ми је много лепо. Срећан сам човек. Сре-ћан човек! Дишем пуним плућима. Нема стреса. Нема нервирања. Путујем по свету и уживам у животу. Уживам!
-Лепо.

– Зашто да се нервирам? Зашто? Шта тиме добијам? Ништа! Ја сам срећан човек. Хоћу остатак живота да проживим према мом личном избору…
– Одлично када можете.

–  Могу! Имам шесдесетпет година и никоме више не полажем рачуне. Никоме! Слободан сам као птица на грани! Слободан и срећан! Развео сам се од жене. Право да Вам кажем, досадили смо једно другоме. Мирно смо се разишли. Оставио сам јој кућу у Торонту. Не могу више да поднесем канадску климу, још мање жену. Имам три велике кћерке. Једна је у Лондону, ради за оне, како их Ви зовете, бандите из Голдман Сакса..ха-ха..када јој то кажем, она се љути, али то су стварно разбојници. Свака Вам част како сте их провалили…
-Хвала.

– Друга кћерка је менаџер екстра хотела у Дубају, док  трећа продаје некретнине у Њујорку. Све три су ситуиране. Имам четворо унука и виђамо се једном годишње у Београду. Ви стално живите у Београду?
– Да.

– Чуди ме. Имали сте прилике да живите по свету. Зашто нисте отишли?
-Нисам могао.

– Ха-ха! Превише сте везани за Србију?!?
– Превише.

– То Вам не ваља. То Вам је велика грешка. Опростите, што Вам то овако отворено кажем, али мислим да сте погрешили.
– Не могу против себе.

– Знам, знам! Али, немојте да се љутите, мислим да сте много погрешили…
– Не љутим се.

– Извините, када сам већ добио ову случајну прилику  да Вас лично упознам, могу ли да изнесем још неке моје критике на Ваш рачун.
– Наравно.

– Нећете се наљутити?
– Ако нису личне увреде, нећу.

– Боже сачувај! Никада Вас не бих увредио, јер поштујем Вашу врлину, доследност и упорност.
– Хвала.

-Знате, ја, као што сам Вам већ рекао, читам сваки Ваш текст и коментар, постао сам, како да кажем зависник, ха-ха, искрен сам, стварно ми прија кад Вас читам, доста тога сам и сазнао и променио сам нека устаљена мишљења, али ја не остављам коментаре на ФБ, јер ми тај публицитет није потребан, а да коментаришем под туђик именом ми је глупо, зар не?
– Јесте.

– Ипак, желео бих да Вам отворено изнесем своје мишљење, ако то дозвољавате.
– Наравно.

– И нећете се наљутити.
– Нећу.

– Могу да почнем?
– Изволите.

– Па, ево, да Вас искрено питам – шта ће Вама све то?
– Које?

-Па, ето, сва та Ваша јавна делатност?
– Мислите да је непотребна?

– Нисам рекао да је непотребна, него зашто баш Ви све то радите?
– Неко мора.

– Колико сам разумео не наплаћујете Ваше јавне наступе и написе?
-Не.

– Не зарађујете?
– Не.

– Не доноси Вам то никакве приходе?
– Не.

– Имате само трошкове?
– Да.

– И невољу?
– Да.

– Зар то није, извините, непромишљено?
– Мислите – глупо?

– Ви сте рекли. Нисам ја то рекао.
– Мислим да није.

– Зашто бацате бисере пред свиње?
– Како то мислите?

– Зашто арчите свој таленат и енергију на затуцани и неписмени народ?
-Ја немам такво мишљење о нашем народу.

-Знам, знам! У томе се не слажемо.Вис те идеалиста и…
– Нисам идеалиста.

– Јесте, јесте. Идеалиста се. Наш народ је изгубио све оне вредности које су имали наши преци, који су успели да створе Србију. Данас је то један изгубљен и пропао народ који нема више никакву животну енергију,народ који изумире и који ће, упркос свим Вашим борбама и настојањима, сигурно нестати.
-Мислим да се то, ипак, неће догодити.

– Хоће, хоће! Србима нема помоћи. Верујте ми, ја сам Србин, али сам изгубио сваку жељу да помогнем Србији. Када видим који лудак данас влада Србијом и да народ за њега гласа, онда сам сигуран да Србији нико више не може да помогне.
– Влада преваром, уценама и поткупљивањем.

-Слажем се, али, зашто то наш народ не препозна? Зашто као овце иду за лудаком?
-Зато што је нас мало који то говоримо народу.

-Како мислите мало?
– Па, зар се Ви, који видите ту превару, нисте повукли и разочарали?

– Јесам, признајем. Повукао сам се, јер немам снаге за ту борбу.
– Ако нико нема снаге, од оних који разумеју ствари, да се бори, како можемо да оптужујемо народ?

– А зашто, молим Вас, други интелектуалци то не раде?
– То ме и они питају.

– Шта?
– Зашто се други не боре.

– Па, драги мој господине, неко мора.
– Слажем се.Неко мора. Хоћете ли Ви?

– Ја?!? Зашто ја? Ја..ја…ја не могу.
– Тако сви кажу.

– Ја не живим у Србији.
– У електронском добу то више није битно.

-Како није битно? Морате да живите у Србији да би нешто мењали.
– То је изговор. Имате ли српски пасош?

– Имам.
– То је довољно да се укључите у нашу борбу.

– Не могу! Стварно не могу! Имам своје обавезе…
– Сви имамо неке обавезе.

– Стар сам…
-Деспот Ђурађ Бранковић је у 82 години живота изашо на мегдан угарском племићу и изгубио је три прста у тој борби.

– Ја нисам Ђурађ Бранковић. Ја сам мали, обичан човек, који жели да  буде срећан. Ја хоћу да проживим угодно и срећно свој преостали живот.
– Сваки човек то жели.

– Знам., знам. Нисам спреман да жртвујем свој живот да бих спашавао Србију.
– Нико вам то ни не тражи.

– А шта се тражи?
– Време.

– Какво време?
– Слободно.

– Е, тога имам на претек. Успео сам да се изборим за своје слободно време.
– Зашто мали део тога времена не посветите за  добробит Србије?

– Како то мислите?

– Зашто не помогнете онима који се боре за Србију?

– Не могу да се политички ангажујем. То ме замара. Не могу да се бавим политиком.
– Ни то Вам нико не тражи.

– Него?
– Можете, рецимо, да износите своје идеје како да се спаси Србија.

– Не волим јавне наступе.
– Можете да дате Ваше пословне контакте да повежемо српске предузетнике са страним компанијама.

– Не верујем српским предузетницима. Сви су они преваранти и тајкуни.
– Немојте тако! Има добрих српских предузетника и пословних људи. Нисмо сви преваранти…

– Ја избегавам, право да Вам кажем, да радим са Србима. Многи су ме изварали.
– Можете да финансијски помогнете неки политички покрет који ради за спас Србије…

– Никоме у политици не верујем. Они само узимају паре за себе. Њих Србија не занима. Не дам моје паре политичким активистима.
– Извините, шта сте Ви спремни да урадите за Србију?

-Извините Ви, шта је Србија мени дала? Отишао сам у бели свет после завршеног заната. Ко је мени помагао? Ко је мени нешто у том окрутном свету дао? Морао сам све да зарадим, ево, са ових десет прстију.
– Србија је наша једина кућа. Резервну кућу немамо. Ако сви од ње узимамо, она ће сигурно да пропадне.

– Понављам, Србија ми није ништа дала. Немам никакве обавезе према њој.
– Зашто онда причамо о Србији?

– Зато што покушавам да Вам кажем да не губите своје драгоцено време, јер живот је један. Ево, после педесетих , године саме лете. Не окренем се, већ стижу нове године и постајемо све старији. Требамо да искористимо ово мало живота што нам је још преостало.Треба да будемо срећни и мирни.
– Не могу да будем миран, ако је мој народ окупиран и ако нестаје.

– Ми нисмо криви за ту пропаст.
– Како нисмо криви?

– Нисмо. Немамо власт и не одлучујемо о судбини народа.
– Ако нешто знамо, што народу може да помогне, и ништа не предузимамо, онда смо криви. Ћутање је саучесништво у злочину.

– Није тачно! У ћутању је сигурност! Извините зашто бих ја ризиковао? Зашто бих кварио своју срећу? Мој живот је за мене важнији од судбине глупавог и поквареног народа.
– Народ није глупав и….

– Јесте, јесте! Немојте да га браните! Ако није глупав, зашто не гласа за Вас и људе сличне Вама?
– Зато што је заведен и нема прилику да чује неке друге људе, осим политичара на власти.

– Заведен је, јер жели да буде заведен….
– Заведен је јер нема српске елите која би му својим личним примером показала какавом друштву стремимо.

– А зашто нема српске елите?
– Зато што свако гледа своја посла. Зато што нико неће ништа да ризикује. Зато што су срећни људи. Зато што хоће да искористе оно мало живота што им је преостало за уживање.

– Драги господине, не смете да осуђујете људе. Знате…
– Не осуђујем људе.

– Него?
– Елиту.

– Каква је разлика?
-Велика.

– Не разумем.
– Ако елита не ради оно што мора да ради за свој народ, онда није елита.

– Немојте бити тако строги…
– Нисам строг, само сам реалан.

– Људски је да се неко уплаши. Нисмо сви јунаци.
– Јесте људски, али елита има своје обавеза. Ако хоће да буде елита.

– Бојим се да савремени човек неће да прихвати никакве дужности, јер га све те дужности силно оптерећују.
– Зато и пропадамо.

– Човек не жели да изгуби свој грађански комфор и да….
– Малограђански…

– Хе-хе… у реду..како Ви кажете …малограђански комфор… и не жели да се више жртвује ни за заједницу, нити за било каве идеале или идеје.
–  Осим, ако не буде морао.

– Е, то је већ нешто сасвим друго. Мислите да ће бити приморан?
– Сигурно.

– Искрено, мислите ли да заиста следи  слом финансијског система?
– Да.

– Страшно! Шта да радим са мојом малом цркавицом у банкама?
– Бежите из банака.

– Где? У које валуте?
– Бежите из папира.

– Читао сам да предвиђате да ће изгорети папири?
– Да.

– И?
– Цунами ће све поравнати.

– Страшно! Хоће ли бити рата?
– Вероватно.

– Од чега зависи?
– Од процене ризика.

– Чије процене?
– Срећног човека.

– Не разумем. Ког срећног човека?
– Оног који гледа своја посла и који не жели да изгуби комфор.

– А где можемо да побегнемо од  рата?
– Не може се побећи од овог рата.

– Зашто?
– Живимо у глобалном селу. Сви смо интернетом повезани. У мрежу смо ухваћени. Нема више бежања.

-Страшно. Не могу да верујем! Па, шта да радимо?
– Рекох Вам, морамо да се боримо.

– Ја се плашим.
– И ја.

– Ви сте друго. Ви сте познат. Ви ћете се некако снаћи…
– Познати су у већој опасности.

– Ма, дајте, стварно сте ме сада забринули…Уф! Мислио сам да ће се све некако смирити, кад оно све горе и горе. Ова свакодневна пуцњава по свету, па, то је, молим Вас, ужас..ужас..
– Нажалост, биће тога све више.

– Шта се дешава са човеком? Куда то идемо? Шта је следеће? Ништа не разумем. Некада сам мислио да све разумем. Сада видим да ништа не знам.
– Рачуни долазе на наплату.

– Страшно, страшно! Више нигде нисте сигурни. Нигде! Како сада да путујем по свету? Никада не знате где ће неки лудак да улети и да почне да пуца. Ужас! Ужас! Опет, не можете да се затворите међу четри зида и да чекате да умрете.
– Све је у избору.

– Ма,дајте, какав црни избор?!? Више нема ни избора. Изабрао сам да са овом лепотицом проведем десетак дана обилазећи Балкан, сада морам да стрепим хоће ли овај авион одлетети у ваздух.Уф! Срање! Свуда иста срања! Ова несретница нема ни појма шта нам се спрема. Блесва је! Луика! Згодна је, зар не?
– Јесте.

– Мелескиња. Рођена је на Јамајци. Није ми девојка. Развела се. Деца су јој велика. Живи сама у Буенос Ајресу. Путујемо заједно. Уживамо десетак дана. То ми је довољно. После ми досади. Видите, како је весела и безбрижна. Баш је брига! Ха-ха! Тако је срећна када путујемо заједно. Благо њој! Уф! Завидим јој што је тако срећна. Видите као је озарена? Ведра! Брига њу за ризике и елите. Уф,уф! Жмарци ме прођеше. Хоћемо ли по гутљај вискија?
– Не хвала, не пијем.

– Ма, не пијем ни ја. Пљоску носим да се ослободим напетости. Кад ме нешто почне да стиска. Звекнем један гутаљ и одмах ми лакше. Брр! Уф! Прија! Хоћете гутљај?
– Не, не! Хвала!

– Ма, још ћу један! За Вас! Ха-ха! Волим вискозу! Лакше подносим усамљеност.
– Зар сте Ви усамљени?

– Јесам. Можда Вам то изгледа блесаво, али сам усамљен. Немам са киме да попричам. Тешко је наћи човека за разговор. Ово дружење на путовањима досади. Прошле године је била самном нека Филипинка. Умало се нисмо потукли ко ће први да се тушира. Пре неку годину, нека Немица ме покрала и побегла. Свет је, драги мој гоподине, да извините, али морам по српски, отишао у три пи*ке материне….
– Ха-ха

– Свет је полудео. Потпуно! Мора нешто да се деси. Мора! Нека редња! Неко чишћење! Све је сјебано! Упропашћено! Много се негативне енергије накупило…
– Много.

-…..сви лудимо. Лудимо и чекамо! Чекамо да се нешто догоди. Е, то чекање ме излуђује. Нека се већ једном деси. Нека пукне! Џа или бу! Чекање ме излуђује. Уф! Морам још једну. Ви нећете?
– Не, не.

– Ја морам! Брр! Тако! Баш је добар! До-бар! Стара добра вискоза! Ха-ха! Сад је лакше! Лакше се дише! Ха-ха! Док чекамо, да се мало забавимо, је ли тако? Шта ми је друго преостало? Не могу ништа да променим. Цунами, како рекоште, стиже. Бар да га дочекам весело, зар не?
– Ха-ха

– Па, шта друго? Весело, весело! Ма, још ћу једну. Брр! Добар! Види њу! Хоће и она! Пиј! Баш те брига! Види што вуче. Стани, бре, женска! Види је што има цуг. О, јебем ти, какво лудо време. Жене пију више од мушкараца. Дај ми ту пљоску. Доста. Слећемо! Доста је било! Слећемо у нови живот. Слећемо у ново доба. Весело! Нема предаје, зар не?
– Нема!

– Тако је! Господине, хвала на разговору. Било ми је пријатно у Вашем друштву.
– Хвала. И мени је било пријатно са Вама.

– Научио сам, опет, нешто од Вас.
– И ја сам од Вас.

–  Одлично! Значи наше познанство је имало смисла?
– Свакако.

– Лепо. Поздрављам Вас и желим Вам свако добро у вашој даљој борби.
– Хвала.

– Желим искрено да успете у својим намерама.
– Трудићу се.

– Ја..ја..како да кажем…ја све знам…али…ја…ја…ја не могу ….
– Разумем.

– Извините, али…ја…ја…
– Разумем Вас.

-…..ја…ја сам …. ја сам  само један – срећан човек. Извините!

Београд, 26.07.2016

                                                     dragas d.



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*