четвртак, октобар 19, 2017

Абу Лазар спасава Србију

Када је са деветнаест година пошао у Америку, Лазар Крстић је морао понети свој нишки нагласак, ако је из Ниша. Нагласак се у страној земљи не мења, нити се скида и облачи као мајица. Под утицајем нове језичке средине у коју неко дође нагласак може да претрпи извесну промену.  Међутим, Крстићева нова средина није била неки други регион Србије, где преовлађује различит српски нагласак, него страна земља где се говори потпуно различитим језиком.

 

Lazar-Krstic-2...

 

На свеопште изненађење, бурна седница Народне скупштине Србије у понедељак 2. септембра, када је потврђена реконструисана влада, није деловала нимало „европски“. Угледајући се не на праксу британског парламента него Хашког трибунала, председник Скупштине Небојша Стефановић – попут судије Меја на суђењу Слободану Милошевићу – говорницима је често одузимао реч и искључивао микрофон.

Ток скупштинске „расправе“ изванредно је илустровао главне тезе проф. Слободана Антонића у недавном маестралном приказу развоја политичке ситуације у Србији.

Под упечатљивим утиском размене простачких епитета међу глумцима у балканском „Кабуки“ позоришту на Булевару (да, то је дефинитивно био јапански театар „Кабуки“ намењен плебсу, а не „Но“ за  дворску аристократију!) гледаоцима је засигурно промакла једна суптилна, али врло значајна, појединост. На низ специфичних прозивки од стране посланика ДС-а Блаша Божовића (између искључивања микрофона, брижно старајући се о угледу установе, председник Стефановић га је педагошки опомињао да се првом подпредседнику не обраћа вулгарно, по презимену, него по скупштинском декору, са „господине Вучићу“). Прозвани „господин“ је затим на посланичку интерпелацију одговорио тачку по тачку („Ето, на све сам вам сада одговорио“) – али са једним сигнификантним изузетком. Погодили сте. Тачка  опозиционог посланика на коју је дугојезични „господин Вучић“ остао без текста зове се – Лазар Крстић. Занимљиво, зар не?

Али неупоредиво важније од сензационалних хипотеза о стварном пореклу новог министра финансија Лазара Крстића је питање чије интересе је он доведен да штити. Са малим бројем изузетака, српска штампа и политички кругови о томе елоквентно ћуте. Грађани су могли да се информишу на ову кључну тему само ако су имали доступ страним изворима.

Најважније питање – кога Крстић у Влади Србије стварно заступа  – вешто се премештају на споредан колосек успаванкама о импресивним академским и пословним подвизима, у комбинацији са креативним завереничким теоријама. По бајкама које фасцинирају простоту, не само да је Крстић радио за фирму „Макинзи,“ што изгледа мање-више тачно, него је још „саветовао руску и пољску владу у вођењу макроекономске политике.“  Није познато да су руска и пољска влада икада изразиле задовољство Крстићевим макроекономским саветима, али не би било згорег упитати их о томе.

Наравно, свако ко има и најмање америчког искуства лако схвата о чему се ради. Маштовито преувеличавање у САД је норма када пишете лични  резиме (CV). (Узгред, када ће нам најзад показати CV Лазара Крстића? Да ли су га посланици видели пре него што су гласали за њега? Да ли га је ико од њих од Владе тражио?) Списак политичара, челника предузећа, новинара и других јавних личности у САД који су у својим резимеима  податке о образовању или релевантном искуству „креативно подешавали“ па су затим били „проваљени“ – подугачак је. У том контексту, важно је истаћи да студирање „етике, политике, економије и математике“ дипломца са „Јејла“ не подразумева никакву темељну припрему из тих области, нити аристотеловску интелектуалну ширину. То значи само да је у склопу свога undergraduate образовања, обично током прве две године, док се већина америчких студената двоуми у чему ће се специјализовати, уписао по «курс» из сваке од наведених области. На област из које ће дипломирати студент се усмерава тек при крају четворогодишњих студија, које су у Америци врло опште и, без постдипломске надоградње, не сматрају се за озбиљну стручну квалификацију. (Хиљаде младих Американаца са Bachelor’s дипломом какву има Крстић преврћу хамбургере код Макдоналда.) По истом принципу, «макроекономско саветовање» пољске и руске владе значи највероватније само то да је Крстићева фирма «Макинзи» са тим владама ступила у неки заједнички пројекат. Неко као Лазар Крстић био је само један од двадесетак или више канцеларијских шрафчића који су, у неком својству, на уговореном послу са клијентима испред фирме сарађивали.

По писању америчког пословног портала Bloomberg  довођење особе са Крстићевим профилом на положај министра финансија нема никакве везе са престижом универзитета где је дипломирао, а још мање са његовим личним способностима. Прави разлог, који се тамо наводи, изузетно је прозаичан: «…да припреми терен за могући нови стендбај уговор са Међународним монетарним форндом и ЕУ.» Према томе, основна квалификација кандидата је само то да буде подобан и да улива поверење факторима који Србију држе у смртној финансијској стисци – и ништа више. Па макар се и не звао Лазар Крстић, и не био дипломац са „Јејла“.

Ехо на исту тему налазимо на другом америчком пословном порталу, Business Today, такође од 15. августа 2013. «Он није прецизирао свој програм,» у њиховом коментару се каже за Крстића, «али према извештајима то засигурно подразумева обраћање за подршку Међународном монетарном фонду, као и даље напоре да се смање потрошња на пензије, нерентабилна државна предузећа и радна места у јавном сектору

Уз непријатну напомену да ће Србија ове године морати да позајми 2 милијарде евра, а 2014. око 5 милијарди, само да би се одржала на површини, у анализи америчког пословног портала подсећа се да је «ове године јавни дуг на путу да достигне 65 одсто од бруто  унутрашње производње, што је више од препоруке ММФ-а» и упозорава се да  «инвеститори нису убеђени у способност коалиције да стабилизује српске финансије, и те сумње су утицале на повеђање камата, док се валута динар налази под притиском.»

«Нови министар финансија ће морати да спроведе озбиљне реформе,» злослутно наговештава Владимир Глигоров из бечког «Института за међународне економске студије,» једне од «експертских невладиних организација» преко којих се надгледа и контролише српска привреда, и претећи додаје да ће «владајуће странке морати за то да плате цену.»

«Реформа» је шифра чије значење  не би требало посебно разјашњавати српској јавности. Уколико постоје сумње, развејава их инсајдер британске «Стандард» банке, Тимоти Еш:

«С обзиром на Крстићев слаб положај и неискуство, сматрамо да је за Србију од животне важности да се што пре укључи у нови програм ММФ-а да би се инвеститорима улило довољно поверења.»

Према томе, док се потплаћени домаћи «аналитичари» том темом  уопште не баве, страни пословни извори пружају недвосмислен одговор на једно од фундаменталних непостављених питања у вези са волшебном појавом Лазара Крстића, а то је: Cui bono?

Ако некоме није јасно, требале би да га убеде речи самога Крстића: «Тачно је да постоји опција да Светска банка помогне финансирање нашег буџетског дефицита, а услов за то је да се на време усвоји одговоран буџет за 2014. и то ће бити један од првих великих задатака Министарства финансија». Синхронизација развијена до савршенства, зар не?

Све то не чини гомилу изазовних преосталих питања у вези са Крстићевом загонетном личном историјом мање значајним и интересантним. У односу на потенцијално кобне последице Крстићеве политичке инструментализације, лични моменат дефинитивно остаје у другом плану али то не значи да би га требало сасвим занемарити.

Недавно изнета хипотеза да је Лазар Крстић пројекат са измишљеном биографијом, да уопште није из Ниша већ да је пореклом из Катара, да још увек усавршава српски језик, и да је на положај министра финансија постављен као повереник страног фактора који ни у једног домаћег пиона више нема потпуно поверење – занимљива је, али још увек није зрела за меродаван коментар. Српска јавност је склона сензацијама, али, најчешће, теорије завере лансирају сами завереници. То је наизглед парадоксално али је начин да се пажња фриволне јавности скрене са разматрања суштине на безопасну забаву.

Теорије завере имају три главна циља. Први је да сваки покушај озбиљне анализе преусмере на бесплодан терен забаве. Други је да сејањем лажних трагова одговорна истраживања скрену у ћорсокак. Трећи је да популарисањем неозбиљних претпоставки све који су лаковерни и склони јевтиним сензацијама навуку на танак лед, да би затим постали лака мета за дискредитацију. Заједнички именитељ ових теорија је одвраћање од одговорне анализе, која би претила да допре до правих чињеница, и неутралисање свих који би се њоме бавили. Нека читаоци одлуче која је од ових намена, или њихова комбинација, присутна у бизарним теоријама о пореклу Лазара Крстића.

У случају Лазара Крстића, теорије завере су сувишне. Проверљиве неприродности, којима је његова прича препуна, много су интригантније од најзабавнијих завереничких хипотеза.

Да наведемо неколико од њих.

Ако питање Крстићевог говора завређује посебну пажњу, насупрот завереничкој инсинуацији, могло би се рећи да прихватљиво течно говори српски, бар на основу једног интервјуа од неколико минута на РТС-у и гостовања на емисији „Утисак недеље.“ Али за особу, која је прве две – и то формативне – деценије свога живота провела у Нишу, врло је необично да у његовом говору нема трагова нишког нагласка. Додуше, дијалектолошка база података по овом питању изузетно је оскудна, што је већ необично. Да се вратимо на катарску хипотезу, ако лице које се представља као Лазар Крстић заиста јесте накнадно учило српски, у најмању руку за његовог наставника српског језика могло би се са сигурношћу рећи да није био ни из Кумровца, ни из Ниша.

У настојању да развејемо недоумице око Крстићевог порекла, контактирали смо водећег академског стручњака за дијалектологију у Србији, српског професора Хигинса. Пошто је преслушао интервју Лазара Крстића на РТС-у, професор је констатовао две ствари. Прво, у говору Лазара Крстића нема трага од нишког нагласка. Друго, рекао је да је са становишта струке веома неуобичајено да би једна већ лингвистички формирана особа (деветнаестогодишњак) потпуно изгубила, или да би му пошло за руком да успешно преруши, нагласак стечен у раним годинама живота.

Када је са деветнаест година пошао у Америку – наставља професор – Лазар Крстић је морао понети свој нишки нагласак, ако је из Ниша. Нагласак се у страној земљи не мења, нити се скида и облачи као мајица. Под утицајем нове језичке средине у коју неко дође нагласак може да претрпи извесну промену.  Међутим, Крстићева нова средина није била неки други регион Србије, где преовлађује различит српски нагласак, него страна земља где се говори потпуно различитим језиком. Када је отишао у туђину, Крстић је већ прошао кроз формативан период живота и његов нагласак је попримио одређене фиксне карактеристике. То не значи да је такво стање непроменљиво. Међутим, несхватљиво је да би неко у страној земљи улагао посебан напор да са нишког прелази на београдски, или неки други домаћи акценат. У таквој ситуацији, прва и основна брига је да се савлада нови језик а не да се мења нагласак језика земље у којој се раније живело.

За сада, све што имамо је само низ недоумица, на које званичних одговора нема, и једно компетентно мишљење у односу на кључно питање говора. То није довољно за закључак да је Лазар Крстић из Катара, али сугерише могућност да су делови званичне биографије исконструисани да би се покрило нешто што се не жели да шира јавност сазна.

Узгред, зашто се, више од месец и по дана од како се налази у центру јавне пажње, визуелни и аудио снимци ове личности и даље приказују у шкрто дозираним количинама?

Где су особе које су се током прве две деценије претходног живота дружиле са Лазаром Крстићем? Ко је седео у клупи са њиме и око њега, са киме је заједно учио, где су другари са којима је играо фудбал или кошарку? Где је његова девојка, која се помиње у неким од малобројних медијских изјава о њему, да се јавно представи и да потврди какав је фин момак њен тадашњи дечко био? Познавајући српски менталитет, од како је Лазар Крстић постао важан, зар се од познаника из нишке прошлости, укључујући особе које су га тада само површно познавале, не би очекивало да се сада пред камерама хвале да су његови најближи другови и пријатељи, још из детињства?

Додуше, ових дана су се у београдском „Блицу“ од 9. септембра 2013. појавиле две очигледно режиране фотографије Лазара Крстића са наводном „девојком“ и „изабраницом“ Марином Маринковић, како укочено шетају негде близу Бајлонијеве пијаце. Судећи по близини снимака и изразу на лицима, уместо уобичајених препрека, папараци regime friendly гласила имали су пуну сарадњу „заљубљених“ субјеката приликом обављања свог задатка. Да ли се ради о стварној љубавној идили или трапавом покушају наметљивог рекламирања „нормалних“ склоности новога министра? Намештене фотографије овакве врсте обично се користе да би се покрила слаба тачка у нечијем досијеу. О каквој би овде могло да се ради?

Узгред, кад смо већ на друштвеном окружењу,  од како је отишао у САД, да ли је Крстић тамо стекао познанике и пријатеље (или имао девојке) који би били спремни да нам пред камерама нешто испричају о њему?

Када се после десет година син врати из далеког света, шта је  природније: да се одмах упути у родни крај и падне у загрљај родитељима, породици и пријатељима, или да се задржи у престоници конферишући са првим подпредседником владе? Када ће ТВ показати емотивну сцену из Ниша, како радосна породица, родбина и пријатељи дочекују свога драгог Лазара?

Све информације са терена  које имамо о Лазару Крстићу брижљиво су филтриране, и у суштини потичу од само три особе које тврде да га се сећају: наставника енглеског језика у нишкој гиманзији, директорке те установе и његовог оца, проф. Мирослава Крстића. (Из овог уског круга изузимамо симпатичног деду, који је простодушно и са разумљивим поносом изјавио референтном „Куриру“ да је „Лазар паметан на мене.“) „Имао је времена за учење, за дружење, имао је девојку, речју дечко за све,“ сентиментално се присећа директорка Крстићеве гимназије у Нишу, Љиљана Златановић.

То је дивно. Само што постоји заједничка нит која повезује сва три главна извора информација о Лазару Крстићу: они су службеници и примају плату од исте државе која га је уз велику помпу довела и у којој је Лазар Крстић сада министар.То не значи да не говоре истину, али могућност сукоба интереса је очигледна.

Зар није чудно да из периода пре него што је кандидован за министра о комуникативном Лазару Крстићу скоро да нема електронских трагова? За дванаест година  боравка ове младе и (како се у званичним саопштењима тврди) комуникативне особе на студијама и у радном односу у Америци, што је више од трећине његовог живота,  да ли је могуће да на интернету има свега три значајна помена? За разлику, моја мама, такође у САД, старости преко осамдесет година, у пркос чињеници да током 90 одсто њеног живота интернет није ни постојао, а сво време његовог постојања она није била друштвено ангажована већ у пензији – има петнаест помињања на интернету. Како објаснити овај чудан контраст? Или је Лазар Крстић тотални штребер, или је бестелесан, електоронски неухватљиви фантом.

Најзад, за разлику од профила већине других младих Срба у ергели консултантског предузећа „Макинзи“, на друштвеној мрежи LinkedIn профил Лазара Крстића делује разочаравајуће штуро. Подаци о њему своде се на баналности: универзитет где је студирао, за време студија био је стажиста у фирми Bridgewater Associates, говори енглески, француски и српски (у једној верзији уместо француског, немачки), и од 2008. године ради за «Макинзи.»

Неприродна невидљивост Лазара Крстића упоредива је једино са сличним својствима које се приписују бомбардеру B-2. То би требало да представља прворазредни истраживачки изазов српским медијима, посланицима и јавности, без обзира на садржај и значај коначних одговора на наведене недоумице.

Под претпоставком да је Србија прописно сређена и суверена држава, да ли би било замисливо да на положај министра финансија – или чак помоћника заменика министра – из иностранства долази обскурна, стручно прескромно опремљена особа, али не као експонент домаће  политике него страних финансијских интереса? Наравно, ако је до пуког спровођења директива, за то стручност није ни потребна. Подразумева се такође да ће једина министарска ингеренција Лазара Крстића бити да безпоговорно извршава наложене задатке. Његови искусни надзорници биће рециклирана, али и даље фатална Кори Удовички, у овом саставу Владе саветница за Нико не зна шта, и деструктивни претходник Млађан Динкић. Када би Крстићу пало на памет да покуша да «искорачи из кутије» и предузме нешто друго осим мера које му се диктирају, био би безцеремонијално најурен за мање од 24 сата. Његова министарска каријера, како се једном приликом у другом контексту сликовито изразио британски философ Томас Хобс, била би «nasty, brutish, and short.»

Мирис геноцида у Влади Србије

Ујак наводног стручњака Кори Удовички је бивши боливијански диктатор Санчез де Лосада, који је у својој земљи оптужен за геноцид и крије  се у САД. То свакако није доказ да и «sobrina» Кори има геноцидне склоности, али јесте податак који би требало да заинтересује дежурне пазитељке европскопг јавног морала у Србији, Наташу Кандић и Соњу Бисерко. Да ли би наведене даме остале равнодушне када би „господин Вучић,“ чисто ради равнотеже, ангажовао у Влади и рођака неког од српских оптуженика у Хагу?

Политику коју ће водити, и начин како ће се одразити на квалитет живота грађана Србије, Крстић је наговестио у недавном интервјуу на РТС-у: «Ми смо као болесник који двадесет година није ишао код зубара. Наравно да нећемо да идемо код зубара, јер то боли. Али да би нам било боље, ми то морамо да урадимо.»

Међутим, чињенице потпуно демантују Крстићеву лицемерну метафору и шарлатански рецепт за лечење. Управо за време задњих двадесет година, Србија се непрекидно налази код «зубара» где су, поред осталих, над њом болне  in vivo експерименте вршиле   Крстићеве колеге, такође увезене преко фирме MacKinsey & Associates, Божидар  Ђелић и Радован Јелашић.

Не, Србија није уређена и суверена држава. Србија је Куба у самртном ропцу Батистиног режима. Само што Фидела нигде на хоризонту нема.

 

(Стефан Каргановић)

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

2 коментара

  1. Comments  Perun   |  субота, 05 октобар 2013 11:38

    Vučic primenjuje tadićev koncept,
    dovodi marionete stare po tridesetak godina,
    bez ŽIVOTNOG i PROFESIONALNOG iskustva.
    Tako se osvaja apsolutna vlast, tj. tako se uvodi diktatura jednog „čoveka“ po želji i nalogu gospodara sveta.

  2. Comments  SRBIN OD SRBINA   |  петак, 11 октобар 2013 22:48

    Из које кутије извукоше ОВОГА???
    Све БОЉИ од БОЉЕГА… ДИНКИЋ, ЂЕЛИЋ, КОСТИЋ…
    Питам се дал лице које нема ни дан раднога стажа у СРБИЈИ, може да буде запослено на одговарајуће место без дана раднога ИСКУСТВА у СРБИЈИ???
    Основног познавања правила понашања, праксе и рада с не поштује… А како изјављује да је болестан. Вероватно да је тешко БОЛЕСТАН, јер ко изјави овакву ноторну ИСТИНУ или ЛАЖ. ТАЈ је у ГЛАВИ ВЕОМА БОЛЕСТАН, дал од ЗУБА, ИЛ НЕЧЕГ ДРУГОГ. БОЛЕСТ ЈЕ ИПАК БОЛЕСТ, а мора и треба да се лечи…

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*