Београде, знаш ли да нас овде има
понедељак, 3 јун 2013 14:16 Рубрика: Српска стварност
Родиле метохијске трешње у воћњацима српских домаћина под којима су сањали праунуке. Али они те трешње не беру. Туђа рука убира плодове. Туђа рука оре њихове метохијске њиве. На њиховим изворима „каквих нема на свету“, који извиру из пропланка на коме је Стефан Дечански ударио темељ манастира – напајају своја жита и винограде. А, на туђој земљи.
Срби у Истоку: Сада нам је најтеже
ОСТАЛО нас је… ево, оволико… Љубомир и Стана. Раде, Олга. Споменко, Зорка, Момир, Милош… нас осморо! Али, ми овом броју додамо три нуле! Кажемо: осам нас је хиљада, кад нас питају колико вас је у Истоку. Ма, сваки вреди за хиљаду других. Је ли тако, брате мој?!
Сусрет Срба у манастиру Гориоч (Фото: И. MАРИНКОВИЋ)
Грли Новица Антић брата Драгана. Па грли оца Здравка. Он и Здравко остали су у Истоку. Драган је одавно у Београду.
– А, каква нам је престоница – пита брата Новица.
– Тамо је где је вазда била – стиже одговор.
– Знам где је била, но, како је? Зна ли да нас овде има? Да овде чувамо завете и веру. Да се не предајемо, ни данас, кад је најтеже.
Манастир Гориоч изнад Истока, задужбина Светог Стефана Дечанског. Монахиње кажу: прво је ову светињу саградио свети краљ, а потом започео Дечане. У камену запис из 1335. године. Држи се древна светиња. Светионик за Србе који су остали и за ове који долазе.
Исток: манастир Гориоч
Овде, у порти светиње, у којој се петочлано сестринство радује сусрету са људима, окупљају се Срби. Повратници да прикупе снагу за дане који следе. Гости, да на одласку понесу веру: има наде! Овде разговарамо са Антићима.
– Има наде, заиста је има, мада нам је сада најтеже. Верујте, кад вам ја, који сам живео и доживео судбину оног зрна које под камен сила гура да га самеље, прегурао и преживео, преживећемо ми и ово. Албанци се пропели. Донедавно нас примећивали. Понекад нам се и јављали. Сад пролазе, не примећују нас. Завршили посао. А стара мудрост каже: у добру се не узвиси, у злу се не понизи. И ми да смо ту мудрост следили, можда се не бисмо на прсте пребројавали.
СВЕТИЊУ САЧУВАЛИ ШПАНЦИ
ДА није било шпанских војника Кфора, ми можда данас у овом манастиру не бисмо разговарали – каже нам Новица Антић.- Они су сачували и сестринство и манастир. Били су, вала, Шпанци оштри. Да нису, Гориоч би доживео трагедију. Манастир данас чувају припадници Косовске полицијске службе. Игуманија каже: – Немамо проблема.
Испод пуца Метохија. Родиле метохијске трешње у воћњацима српских домаћина под којима су сањали праунуке. Али они те трешње не беру. Туђа рука убира плодове. Туђа рука оре њихове метохијске њиве. На њиховим изворима „каквих нема на свету“, који извиру из пропланка на коме је Стефан Дечански ударио темељ манастира – напајају своја жита и винограде. А, на туђој земљи.
– Заузели и не враћају – каже Новица Антић. – Наш извор. Наша земља, али џаба… Немамо намеру да одустанемо. Немамо шта да ризикујемо. До ноката је догорело.
ПУСТЕ СРПСКЕ КУЋЕУ ГРАДСКОМ језгру Истока за Србе повратнике, пре пет година, направљено је педесетак кућа. Људи су дошли, покушали да ту остану, али су одустали. – Шта ће куће, кад слободе нема – каже Антић. – Ја ризикујем, а шта и да изгубим.
– Живот је најважнији, сине – тихо говори стари Здравко Антић, ослоњен на штап. А не зна којег сина ће пре да загрли. Новицу, који је с њим у Истоку, или Драгана, који је дошао да на себе преузме део заједничке стрепње и наде.
Све ово гледају монахиње Гориоча, које у несрећним годинама деле судбину свог, метохијског народа.
– Није, децо, како човек каже, већ како Бог располаже – говори игуманија манастира. Сићушна као биберово зрно, а чини се, снажна као и сама светиња чијем је сестринству старешина.
– Ко је могао у оним тешким данима док су страдали и народ и манастири, да претпостави да ћемо се овде окупљати. А, ето, окупљамо се. Живимо. Живот је најузвишенији. Трпљење је, исто тако, узвишено. Па, под Турцима смо одолели пет векова молећи се за душе наше и спасење. И ово ће проћи, само ми душе своје да сачувамо.
Преплићу се, потом, у причама судбина манастира и судбина народа. Лето 1999. Пролеће 2004. Зима 2008. Године погрома на Косову и Метохији. И година – такозване приштинске независности.
Замрзнута сећања:
– Тешке године, децо, али се издржало. И, некако опстало. Не треба да се пребројавамо. Треба да се умножавамо – говори игуманија.
На манастир се спушта сутон. У подножју Исток. Разлила се Метохија. У кругу сунчеве светлости опрашта се са даном.
– Зар није лепота, какве нема – каже Новица Антић. – Завичај каквог нема. Зато сам остао. И остајем. Како год се договоре и потпишу, ја остајем.
Ми одлазимо.
Хвала вам што сте дошли – испраћа нас игуманија.
– Хвала вама што има ко да нас дочека – кажемо.
***
Тужно, претужно! Метохија од Србије и Срба, скоро па заборављена. Шиптари беру српске трешње, ору српске оранице, а ево како атакују и на манастир. Изградили су базене у близини и пуштају прегласну музику која омета молитве у манастиру.
Поравнато земљиште недалеко од манастира Гориоч код Истока, у непосредној близини су недавно подигнута два безена са којих је цело лето трештала јака музика која омета молитву у манастиру
Придружите се дискусијама на форуму Одштампајте текст