недеља, септембар 24, 2017

Борба за Косово и Метохију или три корака ка српској слободи

Више него икада, сада би требало да је јасно да Косово није „баласт“, како тврде малодушни, потплаћени или безидејни, нити да је Косово мамац којим се привлаче, а затим и разочаравају бирачи. Косово је, као што је увек и било, као што му је очигледно суђено да увек буде – кључ српске слободе, правде и истине.

 

Tri koraka do srpske slobode 3.....

 

Тако близу, а тако далеко. Слобода за Србију. Ствар је толико једноставна и очигледна да је за већину компликована и невидљива. Србија сада има прилику да освоји своју слободу у три лагана корака:

1. Зауставити бриселске преговоре

2. Заустављање бриселских преговора аутоматски зауставља и „европске интеграције“ и признање „Косова“

3. Заустављање „европских интеграција“ и очување косовске тапије враћа Србији слободу избора.

Таква – и само таква Србија добија прилику да постане господар сопствене судбине. На првом месту зато што је у ЕУ чека само судбина колоније. То јест – када би икада у ЕУ била примљена, зашта не само да не постоје никакве гаранције, већ ни било какви реални изгледи.

На другом месту зато што тада Србија добија прилику да се окрене својим правим пријатељима и природним савезницима, а не лажним „стратешким партнерима“, који ће, као што је случај са западним силама или да исисавају њена богатства за сопствени рачун или, као што је случај са америчким вазалима попут Турске и Емирата, да заузимају место које би иначе преузели њени већ поменути пријатељи и природни савезници.

Само таква, слободна Србија би могла да заштити своју пољопривреду – тј. једног од својих крунских драгуља. Само таква Србија не би била приморана, као што је сада обавезна да учини према Споразуму о стабилизацији и придруживању са ЕУ, да продаје своју земљу странцима– од којих ће многи бити само експоненти држава или снага чији су интереси супротстављени Србији. Само таква би Србија дошла у прилику да (изнова) развија сопствену индустрију и (стварну) предузимачку класу, и да се ослања на своје, па тек онда на странеинвестиције. Само таква Србија би била оспособљена да сачува своју целовитост – уместо да удовољава спољним захтевима који воде у даље распарчавање земље, као што су „унапређена“ војвођанска аутономија какву већ сада наговештава Шеф канцеларије за Косово о Метохију, Александар Вулин. (1) Или „аутономија“ за рашко-полимску област, какву најављује Муамер Зукорлић, уздајући се у „искреног четника“ Томислава Николића. (2) Или источна Србија умањена за апетите великобугара огрнутих у жуто-плаве бриселске барјаке.

Тек тада би се стекли услови да одлуке поново почну да се доносе у Београду, а не у Бриселу, Вашингтону и/или Берлину, тј. свуда само не у Србији. Тек тада би се војска Србије градила и пројектовала према сопственим потребама, а не према амбицијама и интересима глобалних „усрећитеља“ – чија је једна од нескривених амбиција управо та да Србија буде што мања и слабија а, ако је могуће, да је уопште и нема.

Више него икада, сада би требало да је јасно да Косово није „баласт“, како тврде малодушни, потплаћени или безидејни, нити да је Косово мамац којим се привлаче, а затим и разочаравају бирачи. Косово је, као што је увек и било, као што му је очигледно суђено да увек буде – кључ српске слободе, правде и истине.

Сад се враћамо на почетак текста, тј. на ставку 1. и кључно питање: како зауставити тзв. бриселске преговоре? То не би смео да буде проблем – ако уопште постоји већ увелико извикани „патриотски блок“, који наводно може да рачуна на 20-30% бирачког тела (уствари, ако је судити према степену евроскептичности који региструју чак и контролисане анкете, или проценту оних који би изабрали Косово пре него ЕУ – то бирачко тело је потенцијално много веће). Нека се групације које га чине никада не уједине у предизборну коалицију. Нека, ако нема друге, наставе да гаје (не)оправдану међусобну суревњивост. Али – дужне су да се уједине око једне ствари, која им је свима у програму: око одбране Косова. И управо се сада пружа та прилика, да се са (програмских) речи пређе на дело. Половина априла – тачније 16. април, дан када ће Европска комисија поднети извештај Савету ЕУ о напретку Србије на „европском путу“, тј. у предаји Косова – циљ је на који патриотски блок (са или без наводница) може – и мора да пуца.

Да дотад организовано, сложно мобилише довољно људи – макар једнак броју Бугара који су срушили владу због високих цена струје – који неће дозволити даљу предају Косова и гурање косметских Срба у чељусти Тачијеве монструм-државе. За оне, малодушније, који сматрају да је то „прекратко“ – постоји и „поправни“ рок: до (какве ли случајности!) Видовдана, 28. јуна, када државе-чланице ЕУ треба да донесу одлуку о томе да ли би благоизволели дати Србији комад магле који се зове „датум“ за започињање преговора о приступању ЕУ.

Све ово не би требало да буде тешко. Радикали су показали да могу да окупе више хиљада људи, када су обележавали десетогодишњицу злочиначког хашког утамничења Војислава Шешеља. ДСС је показао способност да пред националним форумом и у Народној скупштини објави да је власт спремна на предају целокупног Косова. (3) Мање организације су показале да су у стању да удруженим напором изведу неколико хиљада људи на протест против границе са Косовом и Метохијом. Двери редовно објављују жестоке критике на рачун косовске политике садашње владе. Трећа Србија се, усред донедавно непријатељске територије, бори за повратак ћирилице у јавни простор. Има их још. Све ове организације заједно везују на хиљаде активних чланова који би се сигурно одазвали на позив на протест, поготово ако би био заједнички.

 

Protest.......1

Али – предуслов за то је да до позива дође. Ту Србима нису потребни Руси – јер, заиста, зашто би били већи Срби од Срба. Ту Србима није потребно више него да се сете речи остарелог краља Петра Првог Ослободиоца који је у свом дневнику, 11.11.1915. у Призрену записао: „Јадна Србијо, на кога си полагала! Стара српска пословица: ‘У се и у своје кљусе’, на никог више и никад. Бар да нам нису обећавали сами. Ми им тражили нисмо, али смо им лудо поверовали. Али, Мајко Србијо, твој те Бог чува и неће дозволити да тако храбар и великодушан народ пропада, кривицом како званих, тако и незваних непријатеља.“

Освојиће Србија своју слободу, која јој је сада баш на домак руке – ако се у њој нађе довољно храбрих и великодушних. А тада ће се је и прави пријатељи сетити. Али прво треба да је (поново) примете.

 

 

Aleksandar Pavic...

Пише: Александар Павић



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*