петак, јул 28, 2017

Чекају да умремо и тако реше проблем!

Потресна фотографија раднице фабрике коже „Партизан“ у агонији, која је са својих свега 38 килограма 18 дана штрајковала глађу тражећи да јој се као технолошком вишку повеже радни стаж и исплати отпремнина, пре две године је обишла целу земљу.

Данас Емилија Нешић- Миљковић (48) из Крагујевца  каже да због своје деце нема права да буде малодушна, али осећа да је борба у којој је уложила своје здравље била скоро узалудна и да се од тада мало шта у њеном животу променило.
Емилија је и даље је крхка, са тек неколико килограма више од времена када је штрајковала глађу. Без сталног је посла већ годинама, као и њен супруг Светозар, који је проглашен вишком у „Застави“. Обоје повремено деле флајере и од тога издржавају троје деце у изнајмљеној кући на периферији Крагујевца.
– Кога је брига за мале мраве у малим колективима! Њихово незадовољство није опасно ни за нељуде, ни за фараоне у фотељама. Синдикат је већ довољно разбијен и нема ко да уједини мале мраве, а без тога они су потпуно безопасни. Грозно је када сте вишак у сопственој земљи. У овој земљи када само један дан закасните да се јавите на тржиште рада да оверите картон они вас избришу из евиденције једним кликом на компјутеру. А ви нисте могли да одете јер по киши, снегу и мразу покушавате да зарадите динар.

Од чега живите и издржавате породицу?
– Изнајмили смо спрат куће на периферији града, који плаћамо 60 евра. Кућу у центру Крагујевца коју смо наследили смо дали под кирију за 80 евра. Разлика је мала, али нама и тај новац много значи, мада он оде на куповину дрва да бисмо се грејали. Недељно поделим око 1.000 флајера и тако зарадим 1.000 динара. Исплата касни. Муж је бржи и подели око 3.000 летака, наравно, када има посла. Нема конкурса на који нисам поднела пријаву. Рачуновођа сам, са завршеном гимназијом и са преко 20 година искуства. Послодавци не кажу отворено, али прво у питање доводе моје године, а онда и мој изглед. Траже пријатну спољашност, а признаћете да је тежак живот оставио траг на мени!

То није довољно новца за живот?
– Ни приближно! Живимо од данас до сутра и сваки дан је нова борба за егзистенцију. То значи да данас имамо шта да једемо, а сутра, ко то зна… Немамо сталне изворе прихода, који првог у месецу стижу и на које можемо сигурно да рачунамо. Ћерка Милена и син Благоје су врхунски студенти, а деветогодишњи Матеја је школарац. Милена је на мастер студијама на одсеку за музику у медијима. Добила је стипендију као једна од 1.000 најбољих студената у Србији. Од тих пара помаже, плати телефон или Матеји ужину у школи. Благоје стажира у болници, другим речима, волонтер је.

Да ли данас мислите да је штрајк глађу био узалудан?
– Отпремнине које смо добили једва су покриле дугове, јер нам плате нису исплаћиване осам година пре тога. Утопили смо се у колоне оних који скоро да се не хране преко стомака. Хранимо се најчешће очима, гледајући храну кришом кроз излоге. Нико осим нас, које су несрећно назвали „технолошким вишком“ не може да зна колико хране може да стане у очи. Осамнаест дана и ноћи молили смо се једни за друге и смрти гледали у очи. А проблем није решен! Фараони су поверовали да власник нема новца, њему оставили фабрику, а нас послали у свет незапослених. Последњег дана штрајка сви они, заједно са синдикатом, пресудили су – ниједан мрав не сме пред камерама да умре, зато се штрајк обуставља!

Шта бисте урадили да само једном добијете једну министарску плату?
– Не бих то волела! Нећу милостињу и нећу да будем социјални случај. Хоћу поштено да зарађујем за своју децу. Ја сам радно способна жена. Ако ја добијем тих стотинак хиљада динара, замислите колико њих нема! Поделила бих са другима. Кад видим на ТВ-у да неком напуне фрижидер храном и при том се сликају до бесвести, док породица плаче од среће… Еј… Мука ми је од тога!

Да ли пратите ситуацију на Косову?
Људи с Косова морају да одлуче – да ли ће доћи у Србију да живе с нама или да прихвате систем који је доле успостављен. Ситуација је таква каква јесте и што пре то схвате, биће им боље. Не морамо ми да признамо Косово, али људи могу да се сачувају. Можда ће Косово једног дана под неким другим околностима опет бити у саставу Србије.

Када сте последњи пут били на летовању или зимовању?
– Пре 11 година били смо на Црногороском приморју и то скромно, у викендици пријатеља. Храну смо понели из Крагујевца, тако да смо само пут платили. Матеја још није видео море. Када се он родио, било је наде да ће бити боље. Веровали смо да ће лупање у шерпе и дување у пиштаљке донети боља времена. Данас мислим да као да чекају да умремо и тако реше проблем. Некадашњи штрајкачи данас се срећу опет као мали буљави мрави и препознају се некад на улици, а некад на дрвету у читуљи!

Људи без живота

– У културној смо смрти, јер не идемо у позориште, биоскопе, на концерте. А желимо и некада смо редовно излазили. Остала нам је само телевизија и програми такви какви су. И социјално смо мртрви, јер смо били принуђени да прекинемо дружења са пријатељима. Не можете седети за празним столом.

И Ћуприја је далеко!

– Моји родитеји живе у Ћуприји, која је удаљена 70 километара од Крагујевца. Мајка је имала тешке операције због канцера, али више од годину дана не могу да је обиђем у родитељској кући. Аутобуска карта је понекад тако недостижна. Ако поведем само једно дете, треба ми око 1.000 динара.

Биљана Ненковић

 

Дискусије Форум Сви Срби Света



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*