четвртак, децембар 14, 2017

Дневник државног службеника

Умирем овде. Душа ми се буквални гаси. Ако сам икад имао неки таленат, више га сигурно немам. Посао који сам и знао да радим, заборавио сам. Претворио сам се у желатинасту масу, паразита који за кикирики који му дају мора да трпи гомилу идиота, полтрона и незналица. Мењам се, на горе. Мрзим себе.

 

posao...

 

 

Не знам како је све почело. Имаш велика надања, ваљда то тако иде – а онда схватиш да си уписао бесмислени факултет који ти може донети исто такву, бесмислену будућност. Међутим, прихватиш понуђени оптимум, мало рада, а резултати су ту – имаш завршени факултет. И то државни. Шта ћеш више.? Након година бесомучног партијања, али и успутног учења ( не рачунајући прву годину студија ), дође и тај ружни тренутак. Све што је лепо има крај – дипломираш. Сигуран сам да су се моји родитељи радовали мојој дипломи више од мене, зато што сам ја, за разлику од њих, знао шта следи – са поменутом безвредном и бесмисленом дипломом сам евентуално могао да добијем посао у државној управи, или да се молим Богу да ме погоди неки оглас за посао у приватном сектору, за шта су шансе биле просто никакве.

Не постоји особа која је добила посао у било ком органу државне управе, а да га је добила регуларно, на конкурсу, без веза и везица ( невероватна иронија је да ти и за посао возача у министарству, рецимо, нису потребне везе и везице, веч популарна “сајла“, која је у неким случајевима и сам /директор/ министар!) НЕ ПОСТОЈИ. Ако икада наиђете на некога ко тврди да је у државној управи добио посао, а да није имао везу, знајте да лаже. И клоните се те особе.

Мој разговор за посао дошао је након више од три и по године различито правно формулисаног рада. Тако то иде, након скоро обавезног волонтирања, корак број један је налажење “сајле“, а ако вам је “сајла“ довоњно “дебела“ да вас прогура тамо где треба, следе кораци: корак 2А – волонтирање у периоду од шест месеци до две године; корак 2Б – одмах добијаш уговор о привремено – повременим пословима ( читај “на одређено“, шест месеци максимално ), који се по истеку обнавља два до три пута ( у чему је  такође правна заврзлама, не обнавља се аутоматски, већ се након дана паузе потписује исти уговор као и пре, а све у циљу поштовања наших  савршених закона ), у зависности од тога када ће се створити услови за прелазак на корак 2ц. Нису баш закони за свакога исти. Било како, било почетници су углавном ишли рутом “сајла – волонтирање – привремено – повремени послови – уговор на неодређено??, а наведени пут просечни државни службеник са просечном “сајлом“ иза себе пролазио би  за, отприлике, две ипо до три године рада.

Имам велики проблем са меморијом – памтим већину ствари. Заборављање ми тешко иде, поготову ствари које ме гуше и које једноставно нису фер. Сећам се свог разговора за посао. Класична прича свих запослених, велика трагикомедија.“Нацртан“ конкурс наравно – конкурс који се расписује за попуњавање радног места, а у ствари се расписује за особу која или волонтира или већ има Уговор на одређено у министарству/ било ком другом органу државне управе, а физички ради послове који су у опису радног места за који се конкурс расписује.

Енглески ме је испитивао шеф који је без блама могао да се кандидује за председника удружења српско – тарзанскоенглеског пријатељства. У комисији су биле још две особе, једна из кадровске службе, а друга из Републичке службе за управљање кадровима. Пропитивали су ме ствари наведене у опису посла особе која би требало да ради на радном месту за које је конкурс расписан ( читај “место на коме сам радио годинама“ – да, да, множина! – пре званично расписаног конкурса ). Наравно, да особе које су ме пропитивале појма нису имале о чему причају. Наравно да сам све знао. Наравно да сам имао унапред спремљене одговоре. Шеф ми их је дао.Чак и да нисам имао, знао бих апсолутно сва питања, зато што су својом дебилношћу вређала интелигенцију сваког просечног студента иначе ужасног, застарелог факултета, који сам завршио, а који не заслужује ни име да му споменем.

Када само помислим на неколико несрећника који су заједно са мном чекали у ходнику на разговор за посао и који су се заиста и надали  да ће се запослити, дође ми да заплачем. То је страшна ствар – ти си у ходнику, чекаш са свима, знаш да ти имаш посао, а опет гледаш све те јадне, већином младе људе, који се заиста нечему надају. Једна девојка толико се тресла, мислио сам да ће пасти у несвест. Због чега? Због мање од 400е  које као почетник може зарадити? Због радног окружења које стимулише само негативне особине личности, само особине вредне апсолутног презира – лењост, завист, похлепу, неписменост? Због шефова који не знају стране језике, рад на компјутеру им није непознат али га се клоне, који за веб – мејл нису сигурни ни како  се изговара, због којих године 2013. још увек није распуштен дактило биро (“Наравно да нам је дактило – биро потребан, да нећу ја сам да куцам и прекуцавам??“ ) Због руководства који буџет троши на сумњиве пројекте где ангажује сумњиве консултантске куће својих пријатеља ( или сопствене, где је власник  пријатељ, комшија поштар…) и где се на ко зна који начин утаљују и деле новац порески обвезника. Због истог тог руководства које троши хиљаде долара на ноћење у скупим хотелима Њујорка и где се баш – баш не жали – купују се најновија одела на рачун министарстава, мини – барови се празне…Лаганица.

И да рашчистимо – није важна гарнитура власти, скоро десет година сам овде да могу да потврдим да се сви понашају мање – више исто. У некима од необавезних разговора по ходницима чуо сам некога како даје изванредно тачан опис ситуације – прешли смо пут од углађених лопова, али испод површине и даље арогантних људи сеоских манира ( да не употребим неку тежу квалификацију ), до оних који те манире уопште не крију већ се њима и поносе. Једино што је свим администрацијама јесте љубав према новцу. Туђем, државном, буџетском, народном.

Нагледао сам се свакојаких случајева. Јесте ли били свесни да постоје људи који носе кући канцеларијски материјал (углавном мислим на рисове А4 папира ) и затим га користе или препродају? Колико могу да уштеде ти потезом – 200- 300 дин.? Тоалет – папира редовно нема у купатилу. Како огромне количине, које,  стигно понедељком већ у среду нестану, остаће мистерија. Људи ми причају да та мистериозна појава није ограничена на само моје радно окружење, шта више, све се више шири. Даље, да ли сте знали да је папир кева – ј…ш мејлове, донеси ти мени све у папирној форми, на сто, да ја лепо прочитам, зашиљим плајваз, подвучем и видим о чему се ту ради. Windows98 is not dead.Track shanges ретко ко уме да користи а и ко уме заболе га. Чуо сам легенду ( у коју заиста одбијам да поверујем, али ме искуство учи да је врло могућа ) о томе да кад се маркером нешто подвлачи за једну дугогодишњу главнокомандујућу особу у једном од бесмислених органа државне управе, мора да се постави лењир испод речи која се подвлачи и да се лепо подвуче, права линија да буде, да се случајно не подвуче мало празнине између редова или, не дај Боже део речи у реду испод. Све по војнички, него како.

Да не помињем како нас има превише, мислим да је то опште позната ствар. Колико год да мислите даје лоше, није. Горе је. Од нас шест у канцеларији без икакве задршке могао би да отпустиш троје, а можда и четворо људи и ништа се не би променило. Међутим, није то  главни проблем. Тамо где треба да има људи – нема их,  поготову не заиста стручних људи. Они ретки стручни људи, који се заиста разумеју у посао којим се баве, а који су остали, питају се буквално за све и неретко злоупотребљавају свој положај. Свака администрација годинама говори о рационализацији, а на крају не да не испадне ништа од тога, него се број запослених неприметно увећа. Магија – праве се измишљена радна места да би се гласачи и заслужни чланови исправних партија удомили. Класика.

Количина лудила овог места запањује – шеф правне службе се врло мало меша у свој посао. Заболе га. Лагано једе дане до пензије. У рачуноводству не умеју да ископирају линк. Не знају да попуне обичан формулар. ИТ служба дође две недеље након што си их звао, ако и тада дође. Психијатри и психолози би овде могли да наиђу на широк дијапазон њима крајње интересантних случајева – од патолошких лажова, преко ликова са опсесивно – компулсивним поремећајима, различитим психозама….Има људи са дијагнозом.

Замислите некога који је оптерећен временом и прецизношћу. Сваки дан на послу у исто време, у минут тачно. Сваки дан с посла у минут тачно, ни пре ни после. Свака пауза на време. Сваког дана десерт једе у исто време. Броје се кораци у канцеларији. Не гази се ни једна линија у ходнику. Сто је спремљен максимално уредно, папир не сме да стоји десно, мора да стоји лево. Клима може да буде укључена максимално 45мин., јер је, јелте, доказано да се за толико времена просечна канцеларија те и те квадратуре расхлади довољно. А лик мало ради или ништа. Није његова кривица што је тако, једноставно има измишљено радно место, нема надлежности, али и поред тога уредно долази и одлази са посла.

Једна колегиница сваког јутра пре посла окади канцеларију. Можда и није далеко од истине, само нам Бог може помоћи…Имамо колегу порнићара или, да будем блажи, еротомана. Сви могући и немогући порно – сајтови посећени су с његовог компјутера који је забаговао од вируса. Такође има измишљено радно место, не ради апсолутно ништа. Када пошаљеш питање или захтев једном од одељења, никада не добијеш одговор. НИКАД. Као црна рупа – можда људи и не постоје? А опет, ту су, уписују се ујутро у књигу присуства (чуо сам да је у једно од органа зову Book of death – врло прикладно, ако мене питате ), виђају се по ходницима по некад, а примају и плату. Међутим, нису они најгори, најгори су они који се не појављују, а примају плату. Такозване колеге “духови“. Да сам знао раније да се тако ушемим – да ме нема на послу, а да примам плату. Милина.

Сви наведени, а и многи поред њих, знају врло мало, или ништа, о послу који раде. Научили су пар финти како да изгледају заузето – на столу увек мораш да имаш безброј папира, ако неко пита увек си  заузет  и обавезно мејлове шаљеш кад се заврши радно време, да се види колико си заузет и колико не постижеш, и тако фурају кроз живи песак у којем се налазе. Не кривим их ни најмање. Велика већина њих само жели да прехрани своју породицу, да врати евентуалне кредите и да одшколује децу. Није њихова кривица, кривица је оног који их  је запослио. Чак и ако су некад били бољи људи, ако су и обећавали, систем ( како мрзим ту реч, употребљава се и где треба и где не треба, у исправним али и у лошим поређењима ) потпуно их је закопао и променио.

Ја се трудим да будем што невидљивији, да некако блокирам и изолујем ову земљу чуда где радим, да дођем,  одем и сутра поново дођем и одем, и да тако преживим радну недељу. Али не могу више да поднесем ово живо блато. Мало – мало па ме неко избаци из такта. Клима која се поквари, а техничаре заболе да је поправе. Штампач који никада не ради, а ИТ служба кулира. Тонера нема, а и како би га имало када су оригинале покупили и продали на некој пијаци. Неко у згради је звао хотлајн ( моја прва реакција је била: “Зар то још неко ради“ !??? ) па су искључили излаз за иностранство, а с неких линија можеш само БГ да зовеш.Поломи ти се столица на којој седиш, другу ти набаве за три недеље. И тако… а време пролази.

Умирем овде. Душа ми се буквални гаси. Ако сам икад имао неки таленат, више га сигурно немам. Посао који сам и знао да радим, заборавио сам. Претворио сам се у желатинасту масу, паразита који за кикирики који му дају мора да трпи гомилу идиота, полтрона и незналица. Мењам се, на горе. Мрзим себе. Иако сам на послу упознао пар колега за које бих руку у ватру ставио, слободно могу да кажем да радим са лошим слојем људи, од којих 50% не би прошло на озбиљном психо тесту, а од преосталих 25% не би прошло на тесту знања. То је то,отприлике тек 10% радника запослених у државној управи заиста испуњава све људске и професионалне критеријуме за рад на тим пословима. Волео бих када би се неко озбиљно прихватио реформе државне управе – и кренуо бекенд слајсом да сече редом,  макар то значило да сам и ја сасечен. Неко то мора заиста да уради. Неко је то морао још пре десет година да уради, и тада је било мање – више исто, ако не и горе.

Ми, а када кажем ми мислим на државну управу, али и на локалну самоуправу, која је можда гора (stay tuned, заиста је гора, нисам могао да верујем шта чујем од људи који ту раде ), као и на јавна предузећа, ми, ми смо канцер ове земље. Ми смо та змија која сама себи једе реп и која ће је на крају прождрати и имплодирати. Ми , уз помоћ политичара који то свесрдно подстичу, једемо сопствену будућност. Не само нашу, већ и будућност наше деце , као и деце наше деце. Све се распада, а ја гледам, и заплетен у сопствене животне проблеме, не могу ништа да урадим. Рећи ће људи, ОК, кад је већ тако, дај отказ. Већ дуго се надам да ћу то и урадити. Не знам само када, али се надам ускоро.Чим мало средим свој живот и чим пронађем нешто што није у стилу “јебем те за 300 евра и питам те јел` ти доста а ти одговараш: “Молим вас господине, хтео бих још мало.“

На крају ћу, попут свих око себе, да запалим на брод. Надам се само да нисам престарео и закаснио. Ако ништа друго, престаћу да мрзим себе.

А можда и ништа нећу урадити. Можда ћу као и протеклих година само погнути главу и наставити да тонем у живом блату, све све док не будем престао да осећам ни мржњу према себи. Можда је већ касно.

 

(Објављено у листу “НЕДЕЉНИК“ од. 04.07.2013., Аутор непознат)



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

1 коментар

  1. Comments  Zeka   |  недеља, 21 јул 2013 12:01

    “Простор који зовемо Србија загађен је примитивизмом, живимо у политичкој канализацији. Друге нације су лакше прешле из фараонског комунистичком система у други систем вредности без крви и пепела. Наметнуте су пароле “живи како знаш”, “не постоји светиња за коју треба да се бориш”. И упали смо у моралну клоаку. Онолико година колико је трајало гордо посртање, толико бар треба да траје и обнова.“

    Синиша Ковачевић

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*