четвртак, децембар 14, 2017

ЕМИЛ ВЛАЈКИ О злочинима, слугама и лажима

Хрват по оцу, Јеврејин по мајци, Емил Влајки, рођен је у Сплиту. У Загребу је дипломирао економију и ФПН, а на Сорбони у Паризу магистрирао и докторирао. Десетак година био је професор на ФПН у Сарајеву, а онда су га ветрови рата однели на Запад. Предавао је на угледним универзитетима у САД (Јејл), Канади, Француској, Белгији. Тренутно је професор на Факултету за политичке и друштвене науке у Бања Луци и на Филозофском факултету у Источном Сарајеву.

Професор др Емил Влајки, аутор двадсетак књига из области политичке филозофије, комуникологије и социјалне проблематике, будући да је Хрват по оцу, а Јеврејин по мајци, те да је предавао на угледним универзитетима на Западу, имао је све предиспозиције да о распаду СФРЈ и учинку Срба у тој драми, пише и говори као већина западних интелектуалаца, или бар као они из београдског круга „двојке“. Уместо тога, написао је истински вредну књигу „Демонизација Срба”, којом је разоткрио фабриковане лажи о српским злочинима, узроцима рата у СФРЈ, и тако на научно утемељен начин разобличио демонизовање Срба које је означио као нове Јевреје. Књига је код нас готово прећутана, а сам професор Влајки није радо виђен гост у Београду.

Исписујући упорно и истинито хронику распада СФРЈ, одавно сте написали да ће Срби испасти највеће жртве распада државе. Шта је по вашем мишљењу узрок томе?

Није било тешко то предвиђети. Када су постали једина свјетска супер сила, САД су за јединог истинског конкурента имали потенцијално уједињену Европу. Уједињење је требало успорити. То су постигли серијом балканских ратова у којима су Срби означени као главни кривци. Било је јасно да Америка, која одувјек у Србима гледа потенцијалне савезнике Руса, жели да разбије Србију. Цјеловита Србија је по њиховом виђењу највећа опасност за америчке интересе на Балкану, ма како то чудно звучало. Октобарски пуч 2000. године значио је долазак на власт једне прозападне и проамеричке марионетске власти у Београду. Упркос свему што је ова власт урадила по налогу Запада, а што се зове демократизација, процес разбијања Србије наставља се на разне начине, али увијек са истим циљем: отимање ђелова земље и смањење државе. Сада је, видим, на реду поновно успостављање аутономије Војводине, у којој је већ све српско замјењено војвођанским. Војводина улази у пројекат регионализације која ће дати основа за слиједеће „аутономне области“, а оне ће на миг „великог брата“ тражити самосталност. Укратко – српство је у агонији која полако води ка самоуништењу.

Српско утркивање у смишљању најстрашнијег самооптуживања, што је био доказ наводне демократије и „улазница у свет”, ви сте назвали „проституирано-мазохистичком кампањом.” Објавили сте тада књигу „Демонизација Срба”,  суштинску анализу распада СФРЈ. Разоткрили сте у њој, између осталог, нељудскост глобализације и пратеће демонизације свих непослушних противника новог тоталитаризма.

Данас ваљда не треба доказивати колико је највећи дио онога на чему се заснивала демонизација Срба, био лажан и исфабрициран од стране Запада. Као не-Србин, али Југословен у срцу, нисам могао поднијети да се лажно и бескрупулозно демонизира један од мојих народа. Ја сам борац, а не гробар и, за разлику од Срба који изгледа уживају у свом самоуништавању; борио сам се пишући књиге и текстове у којима сам анализирао стање у Југославији и Србији у току посљедње двије деценије. Неколико тих књига су данас постале службени документи Хашког трибунала.

Деведесетих сте били професор на канадском универзитету у Отави и такви контра ставови о Србима могли су вас коштати.

Моји проблеми почели су у Канади онога тренутка када се та земља прикључила агресији на СРЈ, уз жестоку демонизацију Срба. „Демонизација Срба” је изашла 2001. године, када су срушене двије куле у Њујорку. По узору на Американце, и њихову тадашњу хистерију, и Канађани су доњели патриотски закон, по коме су могли хапсити кога хоће, под сумњом за тероризам. Универзитетске власти су ми скренуле пажњу да би по том новом закону и моја књига могла подпасти под иницирање на тероризам. Поднаслов „Демонизације Срба” гласи: „Западни империјализам, његови злочини, слуге и лажи”. Та пријетња је била кап која је прелила чашу. Отишао сам у Француску и тамо провео неколико година. Добар дио  мојих написа о демонизацији Срба, о Сребреници и, нарочито, о понашању српских власти после 5. октобра, објавио сам у неким француским часописима.

Прогнозирали сте да ће се „гушење Срба“ наставити упркос „демократији”.

Ако хоћете да уништите неку земљу у развоју само уведите западну демокрацију. Демонизација Срба се константно репродуцира у свјетским размјерима. Да би Запад оправдао своје злочине мора стално доказивати да су Срби опасност по читаву галаксију, црне рупе. Тактика је слиједећа: мало ћемо демонизирати народ, нешто ћемо прогласити геноцидом, наћи ћемо полтроне унутар српског јавног естаблишмента, попут бројних НВО које ће наставити демонизацију изнутра. Успут речено, српска самодемонизација која је кренула на свим медијима од 2000. године, и траје до данас, врста је мазохизма невиђеног у сувременој  хисторији. Написао сам тада да ме је обим и интезитет слуганства дијела политичких и медијских српских елита дубоко потресао. Ја сам научно покушавао доказати да су прави злочинци чланице „међународне заједнице”, на челу са САД, а Срби, који су у ствари њене жртве, тврдили су да су они злочинци. Утркују се ко ће више подупријети америчку тврдњу да су Срби реметилачки фактор. Американцима је то потребно јер, кажу, посао на Балкану није завршен. Слиједи даље разбијање  Србије и њено утјеривање, заједно са БиХ, у НАТО, што им је неопходно у склопу новог хладног рата који Запад води против Русије.

У једној књизи која је изашла у Канади шест месеци након агресије на СРЈ, а која се зове „Нови тоталитарни поредак и уништење Југославије”, написали сте да је Слободан Милошевић био интелигентан, али без визије. Његови овдашњи противници и данас говоре како је он искључиви кривац за сву голготу коју смо доживели.

Тачно је да није имао визију али нема ниједног државника на свијету који би обрушење какво се срушило на вас могао спријечити. Американци су ти који су разбили Југославију и ембаргом и бомбама уништавали Србију. Планови за то су направљени  20 година раније. Он је био англофонац, проамериканац и покушавао је да тактизира, а заузврат би добио неке мрвице у виду скидања ембарга са Југославије и Србије. Па изнова нова уцјена, и тако у круг. Био сам Милошевићев саветник у Хагу око три мјесеца. Питао сам га како је могуће да су га сваки пут лажним обећањима преварили и изиграли. Није имао одговор.

Али у односу према Америци нису прошли боље ни они који су после Милошевића заговарали другачију политику.

Сервилност према Америци коју као своју једину политику заговарају петооктобарци, ту не помаже. У односу на ове марионетске поставе на власти од 2000. до данас, Милошевић је, ипак, био гигант. Он је једина особа на свијету која се усудила супротставити коалицији од 18 најјачих земаља на планети. Да је био издржао још мјесец дана, НАТО би се био распао као кућа од карата.

Писали сте и о смрти и егзекуцијама српских политичара. Увек из неког свог угла.

Годину дана пре смрти Милошевића објавио сам на интернету текст под насловом „Праве убице су у Београду”, са поднасловом „Како убити Милошевића и зашто”. Када сам са њим једном разговарао, рекао ми је слиједеће: „Емиле, када ме накљукају са различитим лијековима против стреса, високог притиска и слично, потребно ми је два и по сата да устанем из кревета.” Милошевић је, дакле, практично био убијен. Такођер сам 2003. године, када је Ђинђић убијен, објавио текст „Године опасног живљења”, где сам рекао да су његови егзекутори само продужена рука правих егзекутора који потјечу из дијелова „међународне заједнице”. Он је истински владао Србијом. Ђинђић је почео тако што је служио Западу , био  је на челу преврата против Милошевића, и као такав постао незгодан свиједок за Запад који је извршио тај преврат. Његове невоље почеле су када је у Вашингтону рекао да се питање Космета неће рјешавати у Америци него у Београду. Он је, дакле, прогледао. Човјек може гријешити али има право да се коригира. По ономе што је урадио, Ђинђић није био великан, али по ономе што је могао да уради, можда би то постао.

Очигледно је да има мало српских политичара о којима имате добро мишљење. Без обзира на то да ли су на власти или у опозицији.

Сви они који су били против Милошевића и социјализма, сада су на власти. Показало се да је њихова позиција била пристајање уз Запад, а не борба за демокрацију и људска права. Читава тзв. интелектуална опозиција у југоисточној Европи била је прозападна, мада је то увијала у обланду борбе против стаљинизма. Данас, међутим, подржавају дубоко антиљудске методе Запада, које су много горе од стаљинистичких. Они су били и остали у његовој служби. Тадашња опозиција, попут Ђинђића, Коштунице, Ћосића и осталих, била је прозападне оријентације. Против сам сваког догматског комунизма, али су људи тада имали све оно што данас у демокрацији немају: право на рад, бесплатно школовање, бесплатно здравство.

Како вам звучи Тадићево стално заклињање да се Србија никада неће одрећи Косова?

У теорији и пракси, а нарочито у политици, постоји раскорак између онога што се говори и онога шта се ради. Тадић, заправо, аминује стварање албанске државе на Космету; то је оно што суштински чини. Може да прича шта хоће и да продаје маглу људима. Он је тај који је довео Еулекс. Када је око сто хиљада Срба са Космета потписало петицију против доласка Еулекса, оглушио се о то. Није повео ни један судски процес против западних земаља које су признале Косово. Јеремић којег је изабрао да буде министар иностраних послова, и који, чини се, искрено мисли оно што говори, само је параван за антикосметско деловање Тадића. Говорећи да се неће супротставити војним средствима окупацији Косова и проглашењу независности, власти у Србији рекле су – изволите, узмите нам наш териториј. Мислим да Тадић није за политику, али исто тако мислим да није амерички плаћеник. Он је фигурант кога структуре које воде политику и истински су у служби САД, подржавају знајући да се на њега може лако ђеловати. У отвореном писму написао сам му да би за Србију било много боље да се наставио бавити ватерполом.

Шта мислите о ономе што ради Николић, сада као напредњак?

Што се тиче разумијевања политике, Николић је израстао у доброг политичара. Отео се испод скута Шешељу и вјероватно је њихово одвајање било неминовно. Но, мени се чини да он нема формата и снаге да очува истински патриотски курс у овој тешко одрживој ситуацији за Србију, а у крајњој линији биће резервна варијанта Тадићу. Подржаће га када се буде радило о суштинском антисрпском ђеловању. За мене је то неминовност и бојим се да распадом радикалне странке нема више никакве опозиције овоме што се назива „српски пут у Европу”, у коју ће можда ући дијелови садашње Србије. Једино што ће Срби добити са издајом Косова, коју у овом часу живите, то је можда олакшица визног режима. Пошто Србија има око 40 одсто незапослених и половину становника на граници сиромаштва, то обичном свету не значи ништа. Да поновим, Тадић наивно мисли да ће дајући Косово бити примљен у Европу. О томе нема говора, јер је још увек на дневном реду разбијање Србије. То вам је конкретно садашњи закон о регионализацији који ће распарчати Србију. Садашња марионетска екипа на власти даје Косово ни за што. Постоји велика вероватност да ће се том курсу придружити и Николић који већ ужива повјерење доброг дијела западног естаблишмента.

Као што сте недавно написали, српство је у агонији. И у Републици Српској. Дејтонски споразум се све мање поштује. Да ли Српској прети укидање?

У процесу уништавања свега српског, Дејтон је један од највећих успјелих манипулативних потеза САД-а. Због предсједничког реизбора Клинтону је тада требао мир у БиХ. Припремали су и уништење Југославије бомбама и стварање Велике Албаније. Да би све то постигли, понудили су Србима привремено републику ентитетског типа. То је била чиста фарса. Над БиХ је уведен амерички протекторат који је имао за основни циљ постепено смањивање српских надлежности у РС. Америка је тамо бирала полтичаре по својој вољи, они су у пракси спроводили оно што САД од њих траже. За награду им је било дозвољено да пљачкају РС до миле воље. Мало по мало, главне надлежности из РС прешле су на Федерацију. Черупање „двоглавог орла” наставља се, тако да ће РС брзо постати празна љуштура. Тако је по други пут од почетка деведесетих година један конститутиван народ у БиХ био изигран уз помоћ „демокрације”.

Звучи зачуђујуће да се српски политичари у БиХ залажу за улазак у НАТО.

Бити у служби Запада значи и то одрадити. Овде се мисли да је Додик опозиција  америчким протекторима, али њега су управо они довели на власт 1998. године, онда када се припремала агресија на Србију, како би смирио српско јавно мнијење у БиХ. Ствара се само маркетиншки привид да су у питању две супростављене стране. Залагање српских политичара у БиХ да уђу у НАТО може да се тумачи двојако. Ако је ријеч о Србима, српски политичари можда мисле да ће уласком у НАТО побољшати положај БиХ, посебно Републике Српске, о чему нема ни говора. Лобирање за НАТО можда има везе и са неким уцењеним политичарима у РС. Са друге стране, Америка има за циљ да у новом хладном рату све земље источне Европе усмјери против Русије. Питање је само шта да се ради са Србијом. Тешко је донијети нови закон којим би се дерогирала одлука о њеној војној неутралности, што би ова екипа на власти заправо хтјела. У оваквој геополитичкој ситуацији може се десити да се уласком БиХ у НАТО Срби са двије стране Дрине опет гледају преко ороза. Као и 1914. године. Све се понавља. Хегел је рекао да се хисторија понавља два пута, а Маркс је додао – једанпут у облику трагедије, други пут у облику фарсе. Ова фарса се опет може претворити у трагедију.

У ком смислу?

Ако се прихвати улазак у НАТО, то значи да се прихваћа и НАТО-држава на Косову. Све скупа дискурс о томе како се Космет никада неће дати је велика хипокризија у којој учествују политичке структуре Србије, јавни радници, интелектуалци, нажалост и дио православне цркве. Сви учествују у фарси, као бране територијални интегритет и све што уз то иде, а уствари распродају земљу, служе америчке господаре, а дио народа своде на ниво глади. Не обећавају им хљеба, али им обећавају улазак у Европу.

Да ли мислите да ће Република Српска нестати?

Неће. Апсурд цјелокупне ситуације у БиХ је у томе што је Западу то свеједно. Њима је стало да појачају корпус топовског меса за  Авганистан и Ирак. Већ су из БиХ војници ишли у Авганистан у тзв. „мировну мисију”. Пошто Американци ведре и облаче на простору БиХ, они ће декларативно подржавати политичаре типа Додика, али само због тога да би у случају потребе потпалили неки сукоб и забавили Европу о свом јаду. Њима је једини истински конкурент потенцијално уједињена Европа. Када једном БиХ уђе у НАТО, онда је САД потпуно свеједно хоће ли или неће бити Републике Српске.

У књизи „Амерички терор” веома исцрпно анализирате разне врсте америчког терорисања света. Објавили сте је у Француској 2003. године (српско издање штампано је исте године у Бања Луци), али је у Београду, међутим, нема.

Суштински, без обзира на привид, ова књига није уперена против САД. Она није само збир злодела почињених од стране једне арогантне државе. То је студија која покушава да објасни генезу америчког понашања, начине на које ова суперсила настоји да очува и прошири своју економску, културну, политичку и војну доминацију. Ова књига коначно уводи своје читаоце у социјалдарвинистички менталитет америчког народа гђе пуританизам, манихеизам и индоктринација играју значајну улогу. Могло би се нашироко говорити о моралним аспектима америчког терора, мада бруталност најјачих није искључиво њихово својство. Оно што је специфично у америчком случају, то је дух нашег времена, постмодернизма, који чини америчку доминацију крајње бруталном. Дубока је нехуманост америчке социјадарвинистичке опције и стравично је да се Европа све више идеолошки приближава Америци. Европљани се морају борити да не упадну у чељусти америчког глобализацијског утилитаризма и барбарства који не признају ни хисторију, ни традиције, ни „беспотребно филозофирање”. И та се борба мора водити због тога да  не би досадашњој европској социјалдемокрацији алтернатива постао амерички неолиберални социјадарвинизам који слиједи логику преживљавања најјачег, а пропаст слабих.

Да ли у САД постоји супростављање америчком неолиберализму?

Постоји отпор међу интелектуалцима на америчким универзитетима, али њихове професоре ипак, као и другђе у свијету, очекује реизбор. Што се догађа? Када се супротставе крвавим америчким авантурама, попут оних у СРЈ или Ираку, њих више не изаберу за наставнике и изгубе посао. Проблем је што америчко јавно мњење сваки пут када САД поведу неки свој мали прљави рат, интензивно подржава такве акције. Интелектуалцима који се томе супротставе, стижу десетине хиљада пријетећих писама који њихово противљење сматрају чином издаје Америке. Такви интелектуалци врло су усамљени јер је обичан човек американизиран до убиственог национал-шовинизма. Обичан човјек обожава када Американци воде своје победничке ратове, гледају то на телевизији као велики спектакл уживо, и уживају у побједама својих „бојзова” .

А на који начин се Европа бори против америчког неолиберализма?

Постмодерно доба не посједује више никакве велике идеје. Љевице више нема у западној Европи, нема социјалних програма, нема будућности за младе, нема нових радних мијеста, нема ничега. Доминантни интелектуалци тамо су десничари и они сада подржавају Америку, учествују у новом хладном рату против Русије. Западни интелектуалци су против прогреса било које врсте и подржавају империјалистичку америчку политику.

 

Разговарала
Бранка Чуљић

Извор: печат

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*