четвртак, 16 септембра, 2021

Горе од окупације

То што се Србији данас дешава није окупација. То је ништавило Србије и Срба, на корак од потпуне промене свести, са вапајем за новцем и опуштањем. Са стравичном равнодушношћу пред страдањем наше једноверне браће у Новорусији, са немим и тупим одобравањем америчког пражњења излучевина по целом свету, са тамом у знању за себе, са заустављеним срцем.

 

 

 

Gore od okupacije 1

 

 

 

По Србији се шири дух ништавила и духовног самоубилаштва

Шетајући по интернету, по нецензурисаним казивањима о данашњој Србији, често се може наићи на реч окупација. Тада се каже да су Косово и Метохија окупирани, а потом се додаје и да је Србија окупирана. Затим се износи углавном истоветна аргументација, па се разврставају делатности окупатора као и његових слугу, у лику наших врлих народних вођа, које смо ми сами демократски изабрали: поломише се од описивања свих нијанси окупације. Као да је афирмишу. И чича мича, готова прича.

Заједно са свим земљама које припадају Србима, када је Србија трпела терет турског окупатора, свуда су биле сталне буне, устанци, четовање, хајдучија, ускакање… био је то један неприкидан ток немирења са стањем извршавања туђе воље, потчињености и влашћу туђина. Каже професор Радован Самарџић да је хајдучија, заједно са ускоцима, носила лик једног непрестаног рата против окупатора. И без своје државе наши стари умели су да се усправе из ропског стања свести, до јунаштва, до жртве.

У најновија времена, од почетка ХХ столећа, са комитама по јужној Србији и Косову и Метохији, са бунама под Бугарима и Аустроугарима у Првом светском рату, до Другог светског рата и са четницима, као и партизанима, Срби се нису мирили са стањем које им је доносила окупација.

А данас, од чувеног 5. октобра, сва мени позната интернет мишљења с том проблематиком слажу се у оцени да је Србија окупирана, па се измишљају придеви да би се описала нарав те окупације. Тандарамандара.

МРТВО МОРЕ У МРТВОМ СНУ

Где је и један једини знак супротстављања окупатору? Што рече његова екселенција Конузин: „Има ли овде Срба!?“

Када су људи из организације `Никад граница` покренули протесте против издаје Косова и Метохије, први пут окупило се нешто око две до три хиљаде људи. Еј, из целе Србије, од свих оних до којих је интернетом стигао глас о протесту њих само једна шака. Или када је један од вођа покрета Двери јавно и пред великим скупом у лице скресао председнику владе да је издао Косово, ником се ни влас на глави није померила. И да не набрајам сличне појаве које су указивале на стање у Србији које би Радоје Домановић ословио као „мртво море“, а Његош као „мртав сан“. Па се онда показује да су те и такве појаве само и само симптом нечег далеко погубнијег од окупације.

Сетимо се када је Коштуница организовао протест Косово је срце Србије и када су оне две девојке из проваљене продавнице узеле патике, па је читав српски народ брујао само о тим патикама, а што је немачка зграда амбасаде у Београду доживела ситну штету, као и америчка – па су поново свуда само о томе брујали. Нико није помињао Косово, као што данданашњи све и један немачки амбасадор, па и немачки парламент, бестидно сикћу да се похватају штеточине, оставши и глуви и слепи пред тамом у свом поимању морала у последњих стотињак година.

Да би и у томе имали само симптом нечег далеко погубнијег од окупације.

Или да ли је ико од средњошколаца мућковима или парадјазом или трулим воћем дочекао америчког амбасадора на обавезном предавању у врлинама и лепотама западног живота, а пре свега Америке. Или да су му бар леђа окренули, ако нису звиждали или га пљували. Или у тој завери својих професора да су сви одреда побегли из школе, па нек цела школа добије укор пред искључењем из наставе. Ништа од тога. Као што сав тај млади свет трчи у `Дом омладине`, на едуковање у токове новог живота, од љубави према педерастији до инсталација и перформанса, као врхунце људског духа. И да се бар неко осмелио да онај стидљиво прикривен знак USA означи кукастим крстом, као стварним симболом те установе која се зове „Амерички корнер“.

А окупација траје и траје. Окупатор, па и да је домаћи издајица, траје, па траје, све док га не смакне и начисто уклони оружје, буна, устанак, борба – јасно и силовито испољено немирење са тим стањем. У рату, у пасивним начинима устанка, у ваздух лете мостови и пруге, силоси житарица, магацини који припадају окупатору, канцеларије и уреди који су у служби окупатору, али се и бојкотују све јавне делатности окупатора… уз сазнање да су украс свему томе издајице, и да је лишај нужна појава сваког испољеног облика живота.

СА ТАМОМ У ЗНАЊУ ЗА СЕБЕ

И то стање, које се ословљава као окупација, несметано и издајицама подстицано, по Србији шири свој дах ништавила и духовног самоубилаштва. Тако смо допустили да се тихо и мирно негде прикрије Божидар Ђелић, лице које је Србији нанело такве штете да су бомбе Луфтвафе и САД, да је агилност дивизије Принц Еуген и марширање нацистичке чизме и присуство Бондстила, мачији кашаљ пред овим економским убицом. Пред делатностима ових партнера и пријатеља, са тевтонско-англосаксонским одјеком мачијег кашља, су и делатности Колесара, Јањушевића, Питића, Удовичке, Кнежевића, Динкића, Тадића, Драшковића…, а ми смо им допустили да се слободно прсе и трсе где год да се макну по Србији са својим свитама. Па чак и славимо њихову штеточинску делатност, мада иза ње остаје штета несагледивих размера, у материјалним и духовним добрима наше Србије.

Прихватили смо да са узвишеног царског трона, по нашим главама своје излучевине сипају и Жене у црном и Центар за деконтаминацију културе и канцеларије за приступање Европској заједници и неговање љубави према диндушманском Нато, и Соња Бисерко, и Наташа Кандић, и Соња Лихт, и ЦЕСИД, и Б92, и Блиц…  да би чак са нарочитим задовољством одобравали тај сатанистички мазохизам који се спроводи над нама. Наравно да се и то, као у магијском обреду, са призваним нечастивим, покрива магијским формулама које гласе: демократија, отворено друштво, цивилно друштво, права човека… Све до установљавања главног репатог жреца.

А шта је све то ако не врло висок степен равнодушности, умртвљености и одсуство воље за живот. У длаку исто као што се по Бенковцу, до изгона Срба из Крајине, за тешко пијаног човека говорило: мртво тело.

Доведени смо до тога да је све изгубило смисао, да смо као народ, као историјска константа, убијени у појам; да саможивост постаје главна покретачка снага, а да се смирење налази на Београдским сплавовима, Егзиту, фестивалима пива, у дроги и алкохолу, у наношењу бола ближњима, у промискуитету, у секс туристима… у ништавилу.

То што се Србији данас дешава није окупација. То је ништавило Србије и Срба, на корак од потпуне промене свести, са вапајем за новцем и опуштањем, по могућству на мору. Са стравичном равнодушношћу пред страдањем наше једноверне браће у Новорусији, са немим и тупим одобравањем америчког пражњења излучевина по целом свету, са тамом у знању за себе, са заустављеним срцем.

 

 

(Срђан Воларевић)

 

 

 



Придружите се дискусијама на форуму
Одштампајте текст

Оставите коментар

(молимо не остављајте предугачке коментаре који имају више од 100 речи)



CAPTCHA
*

Скорашњи коментари